sizif

Nedostaju pare. Ljudi nemotivisani. Nema se vremena za akciju. Drma trema od javnog nastupa.

Problema uvek ima. Razni su pristupi za različite izazove, od kojih je nažalost čest izbor odustati i pomiriti se sa sudbinom – ljudi su nemotivisani i šta ćemo sad. Pričali smo u prethodnom postu koliko je bitno da osmotrimo iznova situaciju, a sada bih otišao dublje u tu veštinu posmatranja.  Istražićemo aktivističku tehniku staru nekih dva milenijuma.

O ovoj tehnici je pisao jedan vladar Rimskog carstva, tada najvećeg poznatog carstva na svetu. Probajte da zamislite sa kojim problemima se takav čovek dnevno susretao:

Ako mislite da vama neki saradnik radi iza leđa, imperator je morao da brine da mu brojni rivali bukvalno ne zabiju nož u leđa. Previše posla? Probajte da u isto vreme razvijate zemlju, pregovarate na stotinu strana, ratujete i rešavate bezbrojne sporove. Akcija sa velikim rizikom neuspeha? On je odlazio u vojne pohode u kojima je rizikovao živu glavu.

Međutim, ovaj vladar je imao jedan pristup životu, jednu praktičnu filozofiju kojom se vodio u apsolutno svakoj situaciji. U pitanju je Marko Aurelije, a njegova filozofija je stoicizam.

Danas kad kažemo da se neko ponaša stoički, prva asocijacija je da je suzdržan, asketa itd. Međutim postoji nešto drugo daleko dragocenije što možemo naučiti iz stoicizma: Reči Marka Aureliusa koje autor Ryan Holiday ističe kao ključne u svojoj Knjizi ”The obstacle is the way” sumiraju ovaj pristup:

“Ono što je prepreka akciji pokreće akciju. Ono što stoji na putu postaje put.”‘ (moj nezgrapan prevod engleskog prevoda, The impediment to action advances action. What stands in the way becomes the way.”

Dakle, prepreke nisu tu samo da ih istrpimo ili lupamo glavom o njih. Naprotiv, one su tu da nam daju inspiraciju i gorivo da na još kreativniji, lukaviji, laganiji način rešimo situaciju. Ako je u pitanju nešto zaista izazovno s čime se moramo suočiti, onda ćemo to raditi sa dubljom svešću zašto je to dobro, šta postižemo i koliko iz toga dobijamo…  i letargija se odjednom pretvara u motivaciju! Eto prilike da prevaziđete sebe!

Recimo, znate da vas čeka predstavljanje projekta različitim grupama ljudi, a nemate prethodno iskustvo javnog nastupa. Trenutno ne nalazite kurs prezentacijskih veština, a čak i da postoji, niste sigurni da li možete da ga priuštite.

Hajde da obrnemo situaciju: Šta ako postoji način da vežbate javni nastup u realnim okolnostima, a pritom čak i da budete plaćeni?

Jednostavno – prijavite se na oglas za deljenje flajera i eto prave škole: moraš da priđeš osobi, uhvatiš njenu pažnju, u par reči efektno izreklamiraš flajer… Pritom ste svesni da ćete mnogo puta biti odbijeni, da je neuspeh sastavni deo učenja, tako da je svaki prilaz osobi ujedno i prilika da se isproba lekcija naučena iz prethodnog pokušaja. Koliko je to drugačiji pristup od onih ljudi koji kad “dele”‘ flajere stanu na vrh pokretnih stepenica sa ispruženom rukom i kao neki automat samo ispucaju flajer.

Znam da neću biti omiljen što zagovaram entuzijastičnije deljenje flajera na ulici, prvi ću se složiti da ponekad prošetati Knez Mihajlovom čovek mora da bude nindža da bi izbegao sve one sa humanitarnim razglednicama… s time što je tu razlika što vi sa flajerom ne terate nikoga da nešto kupi, već samo dajete reklamu (inače, ti humanitarni prodavci su priča za sebe). Isto tako, možete štampati flajere o svom projektu, i time više ne prodajete nečiji proizvod već (vežbate da) širite svoju ideju.

Još jedan primer: šta ako recimo nemate sredstva da platite trenera na vašem projektu? Umesto da odsustvo para gledamo kao problem, hajde da to bude izazov: Kako da nekog trenera toliko motivišemo da će oduševljeno držati trening pro bono? Ovo nas automatski tera da se dublje zamislimo šta želimo da postignemo projektom i kako da neko drugi što jasnije prepozna njegovu vrednost. Takođe, nakon što smo to objasnili treneru, imamo iskustvo i spremne rečenice da to isto radimo i sa drugima.

Možda vam ovo zvuči kao nerealan scenario, ali upravo to smo uradili sa onim projektom besplatnih kurseva jezika za studente i srednjoškolce – umesto da tražimo sredstva za predavače, motivisali smo studente da budu predavači na besplatnim kursevima jezika. Brojni studenti su oduševljeno držali kurseve stotinama svojih kolega i srednjoškolaca čak i kada nismo mogli da im obezbedimo nikakve potvrde i slično, već “samo”‘ tu mogućnost da steknu dragoceno iskustvo i budu bliže odluci čime žele da se bave u životu.

Pre neki dan sam doživeo situaciju koja mislim da odlično ilustruje ovaj princip: trebalo je da držim trening u Kosovskoj Mitrovici o korišćenju društvenih mreža za mobilisanje građana za razne aktivnosti. Drugaru koji organizuje seminar sam spominjao da bismo mogli da organizujemo i besplatan čas tanga uveče, s tim što sam zaboravio to da ga obavestim do dan pred seminar. “Prekasno je da nešto organizujemo za sutra”, rekao je, i ja sam se složio – treba vremena da se obaveste ljudi, zakaže prostor itd.

Sutradan, na samom seminaru, prva dva sata sam se borio sa učesnicima u pokušaju da im dočaram potencijal društvenih mreža za aktivizam. Kao da se nisu povezivali sa mojim rečima… Klimali su glavom, nije da mi nisu verovali, ali su na različite načine pokušavali da mi objasne da je ljude na lokalu generalno teško mobilisati za bilo kakvu aktivnost i da je često neophodno vući ih za rukav, a kamoli još cimati ih kroz društvene mreže.

Frustrirao sam se iz više razloga – što ne uspevam da im prenesem koliko su meni značile društvene mreže u mom aktivizmu, što ne uspevaju to da prevedu na svoje iskustvo, a još me je i grizlo to što smo propustili priliku da organizujemo tango čas.

Bio sam na ivici da se predam, a onda se ukazalo rešenje – kako da obrnemo ovu problematičnu situaciju u sjajnu priliku za usvajanje znanja: dogovorili smo se da probamo prvenstveno putem društvenih mreža da ispromovišemo i organizujemo besplatan čas argentinskog tanga te iste večeri! Dakle, oko podne smo krenuli da promovišemo aktivnost koja treba da se desi za nekih 9 sati. Svi učesnici su se uključili u ovu promociju, snimali smo klipove, izradili i delili flajere, jurili medije i obaveštavali svoje prijatelje i poznanike… Rezultat našeg rada je bio prvi čas argentinskog tanga koji je te večeri okupio skoro 30 ljudi. Još bitnije, učesnici su kroz promociju stekli realno iskustvo korišćenja društvenih mreža, kao i osetili koliko se njima može postići uz pravilan pristup. Sada su bili mnogo spremniji da to znanje primene na svoje projekte.

Meni je ovo poslednje iskustvo bila još jedna lekcija da zaista svaka problematična situacija krije u sebi i prostor za rast i napredak. Koliko god mogu trudim se da kada za nešto kažem “nema šanse”, “teško je”, “to tako mora” i sl. zastanem i razmislim kakav bi se tu izazov zapravo krio. Nadam se da ćete i vi prepoznati ovu mogućnost u nekoj svojoj situaciji.

Dakle, sledeći put kad se požalite na neku prepreku, kako možete da je pretvorite u priliku?

Relja Dereta

Relja Dereta

Instruktor argentinskog tanga u Institutu Tango Natural, trener prezentacijskih veština i koordinator Škole aktivizma. Deset godina iskustva u radu sa hiljadama mladih i odraslih kroz najrazličitije projekte i akcije, od držanja seminara preko organizovanja studentskih protesta do pisanja priručnika za đačke parlamente. Veruje u širenje lepih ideja, imao privilegiju da individualno radi sa 50 TEDx govornika do sada na osmišljavanju njihovih nastupa. Uglavnom ne priča o sebi u trećem licu.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?