amity_001Već 24. godinu za redom, 1. oktobra na Međunarodni dan starijih osoba, pokušavamo na razne načine da skrenemo pažnju na aktuelno stanje, probleme i izazove starenja nacije, kao i da aktuelnoj grupaciji starijih ljudi ukažemo malo više pažnje i priredimo više radosti, nego što to činimo svakodnevno.

Uradili smo to i ove, 2014.godine. Većina onih koji se bave starijima i starenjem na svoj način, počev od lokalnih samouprava, do nadležnih institucija i orgnizacija civilnog društva, imali su razne akcije tim povodom.

Moju pažnju tog dana posebno su privukle tri različite vesti/tekstovi iz medija. Prva je ona o pokazateljima Globalnog indeksa starenja koji prikazuje multidimenzionalnu prirodu kvaliteta života starijih u kome je od 96 zemalja u kojima je on meren 2014.godine, Srbija svrstana na začelje, odnosno na 78. mesto. Sve zemlje iz okruženja su po tom indeksu ispred nas. Samo jedna evropska zemlja (Ukrajina) je iza. Inače, u 2013. godini, ovaj indeks je meren u 91 zemlji i tada je Srbija bila na 64. mestu.

Globalni indeks starenja je dizajniran na premisi “da su sigurnost prihoda, zdravstveno stanje, pozitivni lični kapaciteti, kao i pozitivni elementni okruženja (transport, lična bezbednost, društvene veze i učestvovanje u društvenom životu)” veoma važni za kvalitet života u starosti.

Pokazatelji o Indeksu iz 2014.godine treba da budu opomena i našim vlastima u kom pravcu unaprediti institucionalni okvir za poboljšanje kvaliteta života starijih ljudi.

Druga vest je tekst povodom “Godinu dana pokreta 65+” u kome, između ostalog, ljudi iz Fonda B92 konstatuju da je “odziv javnosti bio ispod očekivanja, koje smo zasnivali na rezultatima akcije ‘Bitka za bebe'” i dalje kažu: “Pokušavajući da pronađemo sistemsko rešenje problema najugroženijih starijih sugrađana, uglavnom smo nailazili na zatvorenost, nezainteresovanost i ravnodušnost zajednice.”

Treći tekst je članak iz Politike, “Matorci i loša deca”, u kome autor, između ostalog, konstatuje za naš odnos prema starijima: “Oni su nam smetnja… pokušavamo da ih se rešimo ekstradicijom u staračke domove, kako bismo što pre skrckali njihovu imovinu…”

I to je naša realnost. Ova tri teksta najbolje oslikavaju stanje stvari u našem društvu kada su u pitanju starije osobe.

Druga dva teksta nas, praktično, teraju na razmišljanje šta se to dogodilo sa našom porodicom i nama samima, i kao pojedincima i kao zajednicom?

amity_002Očito je da su stariji zapostavljeni u ne malom broju i od same porodice/članova njihovih porodica, bilo da žive ili ne žive sa njima. Za mene lično je bilo pitanje da li to dobro čujem kada mi je jedan starina iz sela Berduj kod Babušnice na pitanje ima li i dolaze li mu deca, odgovorio potvrdno i naglasio da mu je sin došao posle 15 godina, a povod je bio majčina sahrana. Za kćerku je rekao da dolazi jednom godišnje – za slavu, da on ne bi bio sam pored slavske sveće. On inače živi na planini, kuća mu je udaljena 7-8 km od prodavnice i do nje nema ni makadama, već silazi pešice ili na konju, kozjim stazama.

Slične priče sam čula i u drugim selima, i od drugih starijih ljudi koje sam posetila samo tokom ovog leta. Najmanji broj od onih koji imaju decu, iznosi da ih deca redovno posećuju i da im pomažu. Uglavnom su priče u obrnutom smeru, da deca dolaze kod onih koji imaju veće penzije da bi im iste uzeli ili tamo gde stariji ljudi nešto proizvedu, da uzmu namirnice.

Da li su ti sadašnji stariji ljudi vaspitavali svoju decu kako treba? Današnja deca, koja ne brinu o svojim starijima, deca su iz generacija posleratne industrijalizacije. Moj utisak je da je ceo sistem još tada bio pogrešno uspostavljen. Forsirala se industrijalizacija umesto da se unapređivala poljoprivredna proizvodnja, jer je Srbija poljoprivredna zemlja. Tadašnja deca su, utisak je, pogrešno vaspitavana. Gotovo se i ja lično sećam reči starijih “uči da ne bi morao da radiš”. Posledica svega toga, između ostalog, je ta da danas imamo pusta i poluprazna sela koja umiru, gomilu “industrijskih radnika” koji žive u gradovima, bez posla, a nikako ne žele da se vrate na svoju dedovinu, kako bi živeli od svoga rada i na zemlji svojih predaka ili roditelja koji su još tamo živi.

Nije mnogo bolja situacija ni u onim slučajevima gde i stariji i njihovi potomci žive u velikim gradovima, ali odvojeno, svako za sebe i svako u svojim stanovima. I tu su stariji često zanemareni. Niko im ne zakuca na vrata danima, čak ni onda kada oni ne mogu da siđu do prodavnice. Deca i potomci su zauzeti svojim poslovima, i jurnjavom za obezbeđivanjem minimuma egzistencije sebi i svojoj deci. Nemaju vremena za svoje stare.

amity_003Današnji mladi ljudi/roditelji nemaju dovoljno vremena da vaspitavaju i da se bave svojom decom koja njihov odnos prema starima upijaju i, praktično, govore nam da se ni ona sutra neće drugačije ophoditi prema svojim roditeljima kada budu stari.

Mi, zapravo, nemamo istinske tradicionalne vrednosti porodice ili, ako smo ih i imali, davno smo ih zaboravili. Potrebno je da se ponovo presaberemo i okrenemo svojoj porodici i lokalnoj zajednici i negujemo zajedništvo, međugeneracijsku i generacijsku solidarnost, toleranciju, poštovanje, uvažavanje različitosti…

Neophodno je da svi mi i pojedinačno učinimo šta je u našoj moći da stvaramo društvo za sve generacije, jer samo takvo društvo može garantovati i našu sopstvenu i bezbedniju starost i kvalitetnije uslove života svih ljudi u jednoj zajednici.

Foto iz Amity arhive

Korišćeni lininkovi:

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?