Zoltan Mihok - avatar“U svim društvima u svetu postoje prepreke koje utiču da osobe sa invaliditetom ne mogu da uživaju svoja prava i slobode, otežavajući njihovo aktivno učešćeu društvu.” – Bengt Lindqvist, UN Specijalni izveštač o pitanjima invalidnosti (1994-2002) tokom Konfererncije o invalidnosti koju je organizovala Evropska unija, novembar 2006. g.

U priči sa dugogodišnjom poznanicom, saznao sam da je ona završila samo osnovnu školu, pošto su joj roditelji zabranili da ide u sredju školu kako se ne bi udala?! Kako je ona u tridesetim godinama, obećao sam joj da ću se raspitati gde može završiti vanredno srednju školu, sećajući se da su ranije bile organizovane večernje škole za odrasle. Naišao sam na poražavajuće informacije. Osim nekoliko usko specijalizovanih škola sa strukovnim programima kao što su monter klima, i sl., i pohađanje tečajeva na nekom od “narodnih univerziteta” na teritoriji cele Srbije, ne postoji mogućnost vanrednog završavanja srednje škole. Setio sam se i mladića kog sam upoznao još 2005. god. u Beogradu koji ima cerebralnu paralizu i kome roditelji nisu hteli da dozvole da upiše fakultet, pošto nisu znali kako će uspeti da snose trošak školovanja, a da bi završio srednju školu roditelji su morali da se puno namuče bez ičije pomoći.

I gde su tu onda šanse za socijano isključene grupe pronađu posao koji je dobro plaćen i odakle će moći da plaćaju za svoje osnovne životne potrebe i troškove? Mnoga deca i odrasli sa invaliditetom su ignorisani. Njihova prava nisu priznata. Nemaju jednake mogućnosti da budu aktivni učesnici u njihovim lokalnim zajednicama. Škole nisu pripremljene za rad sa decom sa različitim vrstama invalidnosti. Odrasle osobe sa invaliditetom ukoliko se odluče da završe vanrednu školu to ne mogu da urade pošto ne postoje programi doživotnog obrazovanja, ili pak sticanja srednjoškolskog obrazovanja u kasnijem dobu po redovnom program za srenju školu i/ili gimnaziju. Poslodavci uglavnom izbegavaju da zaposle osobe sa invaliditetom, i radije plaćaju kaznene penale nego da ulože u unapređenje svog znanja i pružanja mogućnosti za rad novoj osobi sa invaliditetom u svom timu.

Osobe sa invaliditetom nastavljaju da se suočavaju sa diskriminacijom ne samo kod nas u Srbiji, već je to slučaj i u najbogatijim i u najsiromašnijim zemljama na svetu.

Tokom vremena, osobe sa invaliditetom su viđene u veoma negativnom svetlu. Kada neko ima negativne stavove ili ideje prema osobama sa invaliditetom, oni istovremeno postavljaju i nevidljive barijere koje ograničavaju sticanje novih iskustava i mogućnosti osobama sa invaliditeom. Na primer, usled negativnih stavova, osobe sa invaliditetom su:

–          Izolovane u institucijama, specijalnim školama ili u njihovim kućama – kao što kaže stara poslovica: daleko od očiju, daleko od srca

–          Naučene da se stide sebe i svoje invalidnosti

–          Kontrolisane od strane staratelja i/ili osoba koje se brinu o njima, tako što im oni govore šta treba da rade, kad i kako treba nešto da urade.

U svim zemljama, ovi negativni stavovi vode do isključenja osoba sa invaliditetom putem socijalnih, pravnih ili okolinskih barijera, isključujući i degradirajuću terminologiju.

Generalna diskusija o obrazovanju se u većini slučajeva fokusira na školsko i/ili strukovno obrazovanje. Debate se uglavnom vode o deci i mladima i njihovim prvim godinama obrazovanja.

Obrazovne potrebe odraslih, naročito odraslih osoba sa invaliditetom dobijaju veoma malo pažnje i nedostaju programi doživotnog obrazovanja. Potrebe za obrazovanjem i pravo na obrazovanje prevazilazi granice škola i dece. Odrasli imaju takođe prava i potrebe.


Spot za promociju servisa (usluga) podrške
za obrazovanje za osobe sa invaliditetom

Zoltan Mihok

Zoltan Mihok

Dugogodišnji sam aktivista civilnog društva. Tokom svoje profesionalne karijere radio sam na mnogobrojnim programima sa fokusom na ljudska prava, pitanja invalidnosti, HIV/AIDS, i socijalnim servisima (uslugama) za osobe sa invaliditetom i osobe koje žive ili su pogođene HIV-om, lokalno akciono planiranje na poju invalidnosti, zagovaranje i lobiranje, razvoju holističkih mehanizama za monitoring ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Trenutno radim na poziciji Izvršnog direktora Centra za orijentaciju društva – COD.



  1. Rados (Reply) on Thursday 3, 2012

    prica o zaposljavanju osoba sa invaliditetom i sprovodjenje Zakona o zaposljavanju i rehabilitaciji OSI nikad nece biti ostvarena na pravi nacin ako se ne povede vise racuna o obrazovanju, jer poslodavci nazalost tesko pronalaze adekvatne radnike sa potrebnim kvalifikacijiama medju osobama sa invaliditetom, a za to su kljucni socijalni servisi u oblasti obrazovanja!

  2. Gordon (Reply) on Thursday 3, 2012

    Ali molim vas kod nas je toliko ograničen spektar socijalnih usluga!! Unapredimo servise, to stalno ponavljam na svim važnijim konferencijama i u zemlji i u inostranstvu, i onda cemo imati zdravo društvo! Potpuno se slažem sa prethodnim komentarom, ALI, ovo uvek ponavljam, imajte u vidu PREDRASUDE koje kod nas poslodavci u ogromnoj meri još uvek imaju! U praksi se pojave i slučajevi visokoobrazovanih mladih ljudi sa invaliditetom koji godinama cekaju na prvi posao!

    • Zoltan Mihok
      Zoltan Mihok (Reply) on Thursday 3, 2012

      Predrasude su jedna od glavnih prepreka kojim se suočavaju osobe sa invaliditeom u svim društvima širom planete. jedini način da se rešimo predrasuda su primeri dobre prakse, i senzibilizacija poslodavaca u što većoj meri po pitanju mogućnosti osoba sa invaliditetom i podrška pri zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Slažem se da su servisi podrške ključni u ovom procesu, a država je ta koja mora da konstantno unapređuje ponuđene programe za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, da nastavi sa davanjem stimulacija za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ali i da se malo više okrene ka samim poslodavcima i njihovoj edukaciji o mogućnostima osoba sa invaliditetom i novim pristupima u radu sa osobama sa invaliditetom

  3. vesna petrovic (Reply) on Thursday 3, 2012

    Da li razumete nasu generalnu poziciju.Sto se tice inkluzije u obrazovanju nisu stvoreni preduslovi.Sto se tice Dnevnih centara potpuno treba da promene koncepciju,tu se korisnici od 10 do 40 godina samo cuvaju.Sta je sa srednjim skolama ,gde su zanimanja za one koji ne mogu da bubu knjigovesci ali zato bi bili super bibliotekari.Zaposljavanje nisu u pitanju samo poslodavci vec i osobe sa invaliditetom koje se plase da ce yaposlenjem izgubiti tudju negu i pomoc.Socijalni servisi pa drzava donela zakon o soc zastiti a nema podzakonskih akata za servise koji su standardizovani.Veceras sam lose raspolozena jer boreci se u sektoru ponekad vam ode energija.Pa se pitate kako povesti suvislu pricu o poslovnoj sposobnosti koja je vrlo moderna ili hraniteljstvu kad nemate mehanizme kontrole.STAVIMO SE U PAMET,NASTAVIMO AGRESIVNIJE POZIVAJUCI SE SE NA UN KOVENCIJU.

  4. Mirjana Žikić (Reply) on Thursday 3, 2012

    Sve dok poslodavci, ustanove, preduzeća imaju mogućnost plaćanja a ne ZAPOŠLJAVANJA osaba sa invaliditetom NEĆE PROMENITI SISTEMATIZACIJE

    PRVO i OBAVEZNO TREBA SVE LOKALNE UPRAVE; CENTRI ZA SOCIJALNI RAD; PIO FOND ZA SOCIJALNO OSIGURANJE; NACIONALNA SUŽBA ZA ZAPOŠLJAVANJE; ZDRAVSTVENI CENTRI: I ŠKOLE Z A P O S L I T I INVALIDNA LICA KAO PRIMER DA BI OČEKIVALI DA TO URADE I PRIVATNE FIRME