trg

U Atinu sam otišao u potrazi za drugačijim. Grad je u Evropi ali više ostavlja utisak severnoafričkog grada.

Različitost je sila koja inspiriše i pobuđuje ideje, otvara nove uglove, puni um sadržajem iz koga kreativci nešto stvore, a inovativci stvore nešto po prvi put.

Inovacija me oduševljava: razgovor koji nije samo kurtoazna i komformistička socijalna aktivnost, već zajednički rad, pretresanje nepoznatog radi učenja.

Suprotno od ovog iznad su ksenofobija, homofobija, strah od Roma, strah od imigranata, strah od sirmaštva, strah od beskućnika, odnosno mržnja prema navedenim grupama ljudi.

Iz Grčke sam se vratio sa puno novih informacija, utiskom da mi se ne sviđa pevanje na grčkom jeziku, porazmislio sam o anarhizmu, imigrantima, solidarnosti, kosmopolitizmu, posumnjao u zakone fizike kada sam se posle 3 sata vožnje od Beograda obreo u Mladenovcu i sl.

No ključno za ovu priču je nešto što me ranije nije zanimalo, a posle putovanja je počelo da me zanima!

Naime, u Atini postoji deo grada koji se zove Egzarhija, urbani deo, nalik našem Dorćolu, zaposednut kafićima, umetnicima, ilegalnim imigrantima, alternativcima (političkim i muzičkim: anarhisti, komunisti, pankeri, rokeri, nihilisti, hipsteri, korisnici i trgovci psihoaktivnim supstancama) itd.

Centar Egzarhije je trgić-parkić Egzarhion. Na tom trgiću se nalaze dve zgrade koje su okupirali anarhisti koji se lože na autonomne urbane komune, samoorganizovanje itd. Deda Mraze, ne skreći sa staze, važno je da se radi o dvema starim zgradama koje su decenijama propadale, a ljudi su ih dakle okupirali i stvorili uslove za život i rad lokalaca. Time su stvorili i lokalnu zajednicu tamo gde je inače teško postojanje iste: u velikom gradu.

Neobičan i neinstitucionalni primer dobre prakse iz zemlje Evropske unije, u oblasti socijalnog uključivanja

U obe zgrade je napravljen društveni centar. Zgrade su okrečili mladi, rad donosi druženje, kreč su nekako nabavili, kao i neke stare stolove i stolice koje uz malo kreativnosti pretvoriše u prijatan prostor, čak u trendu, budući da sada inače skupe kafiće uređuju u stillu poznatom kao industrijal.

U obe zgrade su otvorili bar i prodajom pića finansiraju časove grčkog za siromašne i uglavnom ilegalne imigrante. Plaćaju i stomatologa za siromašne koji inače nemaju pristup zdravstvempj zaštiti, nabavljaju materijal za kreativne radionice itd. Često organizuju i žurke, pa od prodaje ulaznica i pića finansiraju i druge slične inkluzivne aktivnosti. Koliko je to primer dobre prakse za uključivanje ilegalnih imigranata u zajednicu, svedoči i to što se imigranti noću tamo skupljaju u najvećem broju jer se tu osećaju bezbedno.

Bezbedno, budući da se u delu grada pored Egzarhije nalazi kraj u kome dominiraju pripadnici Zlatne zore, notorne neofašističke i ultra-desničarke grupe ljudi koji su skloni i da pretuku ilegalne emigrante smatrajući ih odgovornim za veliku nezaposlenost, prosjačenje, naruživanje grada, nebezbednost, trgovinu narkoticima i sl.

Imigranti o kojima je reč, nisu ljudi koji su iz Srbije emigrirali jer su dobili posao u grčkoj ispostavi kompanije Microsoft, već se radi o ljudima koji su pobegli od ratova iz Avganistana, Palestine, Iraka, Sirije, severne Afrike itd. Njima je javni prostor jako važan, mesto gde mogu da zarade nešto, da provedu vreme sa poznanicima i time olakšaju teret siromaštva tj. isključenosti kroz podršku i razgovor.

Nama je javni prostor mesto prolaza do kuće, posla, kafića, fakulteta i sl. Njima je javni prostor (ulica) habitus, mesto gde provode veliki deo dana.

Imajući navedeno na umu, vredi prepričavati to kako je grad namenio jednu gradsku površinu za izgradnju parkinga za automobile, a lokalni mladi su se udružili i izveli gerila akciju: pod okriljem noći su raskopali površinu i zasadili drveće te montirali klupe za sedenje. Sada je to kraj u kome sede domaći i stranci i svira se gitara (doduše prodaju i narkotici, da ne ispadne da idealizujem i pričam o raju).

park

Grad se protivio, ali grad vode političari koji su ljudi kao i mi, uz povelik pritisak javnog mnjenja, popustili su i trpe postojanje tih društvenih centara iako su, istini za volju, nelegalni.

Ideja

Vratimo se na razmišljanja o iskorišćavanju zapuštene javne površine, zatvorene ili otvorene.

Ideja Kako da se učine prijatnim za boravak, te iskoriste u društveno korisne svrhe, umesto da zvrje neiskorišćene.

Kako da se ljudi koji su u potrebi za životnim prostorom ne izmeštaju u neke izolovane delove periferije koje  siromašnima samo povećavaju troškove života zbog udaljenosti od centara ekonomije.

Kako da građani/ke koji  žele da se bave društveno korisnim radom imaju prostor za sastanke i pružanje usluga  korisnicima, a ne da  moraju da troše novac donatora na rente. I još mnogo toga uz zapanjujuću svežinu i blistavi  sjaj bloga za socijalno  uključivanje!

Kada se radi o zapuštenim površinama u privatnom vlasništvu, a vlasnik je nepoznat ili decenijama ne koristi  svoja prava, ideja je da se uspostavi režim privremenog korišćenja.  Dok vlasnik ne poželi ponovo da aktivno  koristi u punom obimu svoja svojinska prava, kako se ne bi sukobila potreba sa iskorišćavanjem zapuštenog  prostora sa pravom na svojinu. Neka prođe recimo tri godine takvog korišćenja i opet je imalo smisla, ljudi su tri godine uživali i stvarali vrednost u ekonomskom i socijalnom smislu.

Stvari o kojima pišem nisu nove i pravnoj teoriji nepoznate. Još su se u Nemačkoj preko sto godina ranije vodile debate o socijalnoj dimenziji i nacionalnom tj. javnom interesu da se prostor koristi: da li treba oduzeti nekome oranice koje su 10 godina pod korovom i dodeliti ih nekome ko je zainteresovan da se bavi poljoprivredom? Na taj način se stvara vrednost. Zgrada koja propada može biti okrečena i održavana u dobrom stanju i time održavati umesto umanjivati cenu, dakle takvo nešto bi trebalo da je u interesu i privatnog vlasnika koji nema kapaciteta da iskoristi taj deo svojine. Ovde se ne radi o komunizmu, jer vlasnik kada poželi može koristiti opet svoja prava u punom obimu, samo umesto da zatekne ruinu, zateći će relativno održavanu nekretninu. Naravno kroz dijalog će se utvrditi interesi obeju strana i sklopiće se ugovor o privremenom korišćenju, povoljan za obe strane.

Problemi i prepreke

zidU praksi, vlasnici se teško odlučuju na takav korak u državama neefikasnog pravosuđa, jer u slučaju da privremeni korisnici zloupotrebe faktičko stanje i dovedu vlasnika u situaciju da mora da uloži značajne resurse da bi povratio vlast nad svojom imovinom, pravosuđe je ono kome se obraća i ne žele se 10 godina skupe parnice ili neprijatni krivični postupci.

Što se tiče javnog prostora, opština ili grad se nerado odlučuju da daju prostor na korišćenje građanima/kama ili udruženjima, jer su stalno u očekivanju da će taj prostor neko da iznajmi i na taj način ulije novac u budžet lokalne samouprave. Ne treba zanemariti i deo prostora koji je iznajmljen po besmisleno povoljnim cenama, iz motiva koji nisu javni interes.

Primer u Srbiji je vojska koja ima u posedu stotine kvadrata zaostalih iz doba bivše SFRJ koja je bila veća država pa je imala potrebu i za većom vojskom i shodno tome većem prostoru. Danas profesionalizivanoj vojsci sa drastično smanjenim brojem vojnika ne trebaju tolike kasarne, domovi vojske koji propadaju i sl. Njihov interes je da se taj prostor proda po što većoj ceni, ali kako je privreda u stagnaciji, nema kupaca ni po netržišnim cenama. Neki prostori su prodati ili dati na korišćenje lokalnim samoupravama, ali to je mali broj u odnosu na postojeće neiskorišćene kvadrate.

Način na koji recimo Grad Beograd može da daje javni prostor na korišćenje udruženjima je takav da sadrži element diskrecionog odlučivanja, a to treba izbegavati jer je mehanizam podložan korpuciji. To bi se rešilo kada bi o davanju prostora odlučivala nezavisna komisija koja se rukovodi unapred utvrđenim i transparentnim kriterijumima.

Primeri dobre prakse korišćenja javnog prostora i socijalnog uključivanja u Srbiji

Kada krenete da kopate, zapravo postoji zapanjujuće puno primera i inicijativa angažovanja građana koje je autentično, ne dolazi čak ni iz okvira organizacija civilnog društva, a kamoli da je zapaženo od strane države ili medija, pa i samih građana.

Da ne bih pao u nemilost vaše pažnje, podeliću samo jedan, meni najupečatljiviji i najbliskiji temi bloga.

Ovaj deo znate, samo kratko za one koji ne znaju:

U Beogradu, na Karaburmi postoji stara i zapuštena zgrada Inex filma velike površine. Grupa entuzijasta je pokušala da sazna ko je vlasnik da bi dobila dopuštenje da koristi prostor, ali posle uloženog napora se nije došlo do rezultata pa su zgradu jednostavno zaposeli, sredili i sada se tamo održavaju sastanci, radionice, izložbe, žurke i svašta super, ubercool i strava. Obavezno kliknuti ovde za zanimljiviji prikaz Inex filma.

Deo koji ne znate:

U komšiluku Inex filma postoji nehigijensko naselje sa teškim uslovima za život u kome žive Romi, ispod granice apsolutnog siromaštva. Mladi aktivisti su organizovali vrtić u prostoru Inexa, za romsku decu iz tog naselja koja inače ne bi videla vrtić u životu! Tu im spremaju hranu i uče ih! To je tako divno, ljudski i genijalno! A niko ne zna osim samih aktivista i korisnika. Zato ne pričajte nikome!

Srodni tekst na srpskom:

http://www.slobodnaevropa.org/content/grupa-ministarstvo-prostora-neiskoristene-hiljade-kvadarata/24785919.html

Srodni tekstovi na engleskom:

http://a-place-called-space.blogspot.com/2012/08/exarheia.html (odakle je preuzeta i fotografija parka)

http://en.wikipedia.org/wiki/Squatting

http://realestate.msn.com/what-it-takes-to-live-in-an-urban-commune

http://www.ic.org/

http://www.apartmenttherapy.com/an-urban-approach-to-living-in-97370

http://www.motherearthnews.com/nature-and-environment/urban-commune-zmaz70sozgoe.aspx#ixzz3BtqHEhnF

Zahvalnost

U pripremi ovog teksta veliku zahvalnost dugujem Dobrici Veselinoviću, iz kolektiva Ministarstvo prostora koji je nesebično podelio svoje vreme, mnoštvo informacija i edukativnog materijala i bio vrlo ljubazan, što nije zanemariti u današnje vreme.

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudna kombinacija ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu počeo da se bavi socijalnim inovacijama a naročito ih voli tamo gde ih nema tj. da menja naizgled nepromenjive sisteme i to na načine na koje nikome do sada nije palo na um. Interesovanja: transformativno liderstvo, istorija, pravne nauke, socijalna politika, socijalna zaštita, inovacije, prevencija nasilja, razvoj i upravljanje projektima, socijalni uticaj.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?