Bake iz sela Berduj - Babušnica

Bake iz sela Berduj – Babušnica

Imala sam priliku da samo u prethodna dva meseca ove godine posetim starije ljude u selima 10-ak opština juga i zapada Srbije. Najneposrednije sam razgovarala sa više od 200 starijih žitelja sela, a i posetila neke u njihovim kućama.

Uradila sam to zahvaljujući Međunarodnom klubu žena koji im je posredstvom Amity-a darivao pakete namirnica, hrane i higijene, koje su im najpotrebnije.

To što sam svojim očima videla, ušima čula i doživela, teško se može rečima prepričati. Čak i za mene, koja sam rođena na selu, često u njega odlazim, i mislim da poznajem tamošnje specifičnosti života, ova iskustva su drastično drugačija i uznemiravajuća. Videla sam jednu drugu sliku Srbije, od one koju svakodnevno gledamo u Beogradu i još nekoliko naših velikih gradova.

U svim posećenim selima mahom žive staračka domaćinstva, u nekima ih ima po 10-ak, pa do onih sela sa do par stotina žitelja. Prosečna starost meštana u tim selima je znatno viša od one na opštinskom nivou, gde je inače prosečna starost viša od one na republičkom nivou. Na nivou Srbije, prosečna starost stanovništva iznosi 42,2 godine, a u Crnoj Travi ona iznosi 53,7 godina; u Gadžinom Hanu 52,5; u Svrljigu 50,6; u Rekovcu 49,7; u Babušnici 49,5; u Ražnju 48,5…

Loša je infrastruktura, počev od zapuštenih puteva, prodavnica koje rade jednom ili dva puta nedeljno po dva-tri sata ili ih uopšte nema, pošta koje su, takođe, zatvorene, kao i zdravstvene stanice, ambulante, škole, domovi kulture… Zapuštena su i neobrađena imanja, pa se njihovi žitelji sve češće plaše i strahuju od divljih životinja.

Kuće u kojima stariji žive uglavnom su davno građene, ruinirane, neke čak oblepljene blatom, u nekima zemljani podovi, dotrajala stolarija, čak ponegde i bez vode u kući, a često bez WC-a. Negde nemaju ljudi ni TV ni radio aparata, kao ni telefon, a o drugim tehničkim uređajima da i ne govorimo. Nađe se, tu i tamo, poneka stara, izraubovana veš mašina koja više ne funkcioniše ili frižider koji ne radi i služi da se ponešto skloni u njega kao u ostavu.

Iako često okruženi šumom, tim starijim ljudima nema ko da pomogne da pripreme ogrev za zimu, pa oni svojom preostalom snagom vuku ogranke, jer kako kažu „đeca su davno otišla u potrazi za boljim životom, a danas, mnoga su ostala bez posla i možda i ona jedva sastavljaju kraj s krajem, brinući o svojoj đeci i svakodnevici“, pa im retko i dolaze.

Stariji ljudi koji su ostali u selima, danas uglavnom žive u siromaštvu. Mnogima je poljoprivredna penzija od 10-ak hiljada glavni izvor redovnih primanja, a kod onih koji primaju porodičnu, ona je i znatno manja. Retki su oni koji imaju radničke penzije, a poneki ih nemaju uopšte. Mnogi od žitelja žive u strahu da ne budu na teretu svojoj deci i potomcima koji su negde drugde, usamljeni su, i pate od ne malog broja hroničnih bolesti od kojih se često i ne leče jer lekari ne dolaze u sela.

U novopazarskom selu sam upoznala staricu koja živi u potpunom siromaštvu, a svojevremeno je bila druga žena, dovedena kod bračnog para da im rađa decu. Oni je nisu imali, pa su doveli 15 godina mlađu „siroticu“ iz drugog sela, da im decu rađa i radi u kući i nadnici. Izrodila im je šestoro dece, četiri kćerke koje do samog kraja našeg razgovora nije ni pominjala, jer se „one ne računaju – rađaju se za tuđu kuću“ i dva sina, koji danas žive negde u inostranstvu. Sinovi danas i ne brinu o njoj, jer je i ne doživljavaju kao majku, već je za njih to ona žena koja je odavno umrla, kao i njihov otac. Otada oni retko i dolaze. Ipak, „sinovi“ i nju obiđu za Ramazan i tada je nešto darivaju, takav je običaj kod njih…

Deka iz sela Marina Kutina - Gadžin Han

Deka iz sela Marina Kutina – Gadžin Han

U selu Marina Kutina (Gadžin Han) starije ljude najviše brine kako da sačuvaju ono malo letine, što uspeju da proizvedu, od divljih svinja koje im skoro sve pojedu i unište. Upitavši ih da li su se žalili vlastima u opštini, odgovorili su da jesu, kao i da su im zvaničnici rekli „ogradite imanja, pa će vam u tom slučaju biti nadoknađena šteta“. Kao da stariji ljudi imaju pare i snagu da ograđuju seoska imanja…

Crnotravci muku muče kako da iz udaljenih sela (ponekih i 30-ak km) u planinama, kozjim stazama stignu do lekara u Crnu Travu, do bolnice koja je ranije bila u Vlasotincu udaljenom još 35 km, a danas u Leskovcu do koga treba putovati isto toliko. Razdaljine između pojedinih kuća u selima su tolike da ih njihovi žitelji ne mogu lako prepešačiti, posebno ne zimi, a ni dozivanje s brda na brdo ne pomaže, jer se ne mogu čuti. Da su im „komšije“ žive, znaju po tome što vide da iz njihovog odžaka još puši dim.

Mnogi stariji ljudi, koji su bez prihoda a još mogu da hodaju, u sezoni kilometre dnevno prepešače po šumi da bi ubrali kilo pečurki „lisičarki“ i prodali ih nakupcima za 180 dinara. Penziju i nemaju, jer su muške glave radile u građevinarstvu gradeći velike građevine u Beogradu, Skoplju, Sarajevu i drugim gradovima bivše Jugoslavije, kao sezonci. Danas im je ostala samo priča o tome i ponos na visoke odžake novobeogradskih toplana koje su oni gradili…

Baka stara 72 godine, iz svrljiškog sela Periša, koja živi sa mužem bez redovnih mesečnih prihoda, na pitanje od čega žive odgovara: „Prodavamo sir – imamo 5 ovaca i jednu kozu i to čuvamo dok mogadnemo“.

Čika L. (87 godina) iz sela Lukovo udaljenog 30-ak km od Svrljiga, priča o nemaštini i mukotrpnom životu i skreće pažnju da „prodavnica u selu radi svaki treći dan, pa naručivamo šta nam treba pa tad to trgovac donese“.

U selu Dolac (Bela Palanka), žitelji nam pričaju da „putne troškove na specijalističke preglede Fond plaća ako putuješ preko 50km u jednom pravcu, a nama do Niš je nešto bliže pa nam ne daju i zato mnogi i ne idu jer nemaju pare za put“. Šta njima vredi što na papiru imaju pravo na zdravstvenu zaštitu kada im je u životu nedostupna?

Preostalih 18 žitelja sela Dobroselica (Rekovac), prosečne starosti 72 godine, pričaju da škola u njihovom selu ne radi od 1972. godine, a prodavnica od pre 8 godina. Hitna pomoć dođe tek „kad je baš zort nekom“. Njima su majske poplave odnele 7km puta koji vodi ka asfaltu, pa strahuju kako će dočekati zimu u planini, kad reka, koja na 10-ak mesta preseca uništeni put, zaledi i ostavi ih same, odsečene od sveta…

Starine iz sela Berduj, udaljenog 15-ak km od Babušnice, a čije su kuće rasute po planini Talambas, lekara nisu videle godinama. Ni autobus u selo ne dolazi, jer uzak makadamski put to onemogućava. Ko mora u Babušnicu, taksi košta 600 din. u jednom pravcu. Leče se travama a glavna hrana su im ovčiji proizvodi i šta uberu u šumi (pečurke, kupine, borovnice, šipurci…).

Najstariji meštani ražanjskog sela Braljina strahuju od šakala, koji se kako kažu „šetaju ko svoj na svome“, oko kuća i po torovima, jer vrzine su zapuštene, a imanja obrasla korovom.

Stariji iz Crne Trave

Stariji iz Crne Trave

I u svakom selu ista priča, slični ili malo drugačiji problemi. I svi moji sagovornici, kao glavni problem vide nezaposlenost mladih, jer kad bi „oni radili i starima bi bilo bolje“, zatim što nema nikakve podrške razvoju sela i zadržavanju ili povratku mladih u njih…

Možemo li sve ovo porediti sa onim stanjem kako je u Beogradu i drugim većim gradovima gde je najdostupnija infrastruktura zdravstvenih i socijalnih ustanova i usluga, trgovine, arhitektonski pristupačne zgrade i trotoari, parkovi i klupe…? U gradovima, gde se postavlja pitanje koncepta aktivnog starenja, na način da se stariji stimulišu na rekreaciju, šetnje, kulturne sadržaje… U gradovima gde je glavni problem što na poziv hitne pomoći usledi pitanje: „Koliko imate ili koliko osoba ima godina?“, u gradovima gde je za starije od 70, a ne recimo za starije od 65 godina, besplatan prevoz u gradskom saobraćaju, gde autobusi idu na svakih par minuta… u gradovima gde su radničke i službeničke penzije, ipak, u proseku duplo više od poljoprivrednih…

Eto to su te dve različite Srbije! I što nas onda čudi što sela umiru, pa i manje varoši, i što mlađi beže iz njih „glavom bez obzira“?

Još uvek se stanje može promeniti, samo ako to donosioci odluka u ovoj državi hoće.

Foto iz Amity arhive

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?