Procenjuje se da se kod 6-10% populacije posle 65 godine starosti razvija demencija. Demencije nisu sastavni deo normalnog starenja, već uvek posledica određenih promena u mozgu. One prouzrokuju nepovratan i napredujući gubitak mentalnih funkcija, koji se ispoljava kao pad sposobnosti za mišljenje, pamćenje, rasuđivanje. Dementne osobe imaju promene u raspoloženju i ponašanju, do postepenog, ali potpunog gubitka svakodnevnih veština, kao što su oblačenje, ishrana, higijenske navike, hodanje i drugo. Najrasprostranjeniji oblik je Alchajemerova bolest.

Dementne osobe se susreću sa teškoćama u izvršavanju poznatih zadataka, u govoru, zaboravljaju i zaturaju stvari, dezorijentisani su u vremenu i prostoru, imaju probleme sa rasuđivanjem, promene u ponašanju i raspoloženju, gubitak inicijative…

Demencije ne stvaraju problem samo dementnoj osobi, već i njenom okruženju. Na prvom mestu porodici, potom prijateljima, poznanicima i široj društvenoj zajednici. Negovanje starije osobe sa somatskom bolešću je fizički, emotivno i ekonomski iscrpljujuće, a negovanje starije osobe sa demencijom je sve to, ali daleko teže. Zdravstvena i socijalna zaštita treba da obezbede obolelima i njihovim negovateljima što kvalitetniji život, što veću i što dužu nezavisnost, i što veću uključenost u aktivnosti zajednice u kojoj žive.

Da li činimo dovoljno da u praksi to i bude tako? Rekla bih, ne.

Kakva je situacija u Srbiji?

Detalj iz sobe korisnika privatnog doma u Srbiji

Detalj iz sobe korisnika privatnog doma u Srbiji

Participacija za antidementne lekove, koji su inače skupi, je veoma visoka, pa je uglavnom nedostupna svima kojima je neophodna. Dementnim osobama su uskraćene pelene na teret zdravstvenog osiguranja, a uglavnom su im u nezi potrebne. Novčani dodatak za pomoć i negu drugog lica veoma teško mogu da ostvare, iako po osnovu dijagnoze imaju pravo na njega.

Gotovo da nema nikakvih socijalnih servisa podrške u lokalnoj zajednici, pa je onda porodicama, kada iscrpe sve svoje fizičke resurse za negu obolelog, preostala jedina mogućnost smeštaja u institucije, odnosno, domove za stare. U privatnim domovima je 50%, a u državnim 15% korisnika sa dijagnostikovanom demencijom.* Da se u Srbiji malo radi i malo zna o načinima psihofizičke rehabilitacije osoba sa demencijom u domovima, jedan je od zaključaka tima u kome sam i lično učestvovala, prošle godine, prilikom monitoringa ljudskih prava u 20 domova kod nas. Tužan je prizor soba u kojima su smešteni dementni korisnici, gde jeste sve čisto, sterilno ali bez ikakvog njihovog ličnog pečata. Zidovi su, uglavnom, ogoljeni, nema slika, noćni stočići prazni… Ništa nije bolja situacija ni u dnevnim boravcima gde sve izgleda kao da se oni tu samo „čuvaju“. Čak je i većina privatnih domova zaključana, upravo sa obrazloženjem da dementni ne bi izašli i tako se „zagubili“.

Sticali smo utisak da, osim fizičkog zbrinjavanja, malo se vodi brige o rehabilitaciji, duhovnim i socijalnim potrebama starijih.

Rečeno nam je i da dementni korisnici ne upravljaju svojim džeparcem, već to čine zaposleni ili srodnici za one koji su u državnim domovima, dok se u privatnim domovima džeparac ne obezbeđuje ni za koga od korisnika. Pričali su nam da je i za zaposlene veliki izazov raditi sa dementnima jer im nedostaju specifične edukacije i znanja kako se ophoditi sa tim ljudima u datim situacijama, kao i šta bi mogli sa njima da rade.

Podrška dementnim osobama u Austriji

Imala sam priliku da, u junu ove godine, posetim ustanove za smeštaj i servise podrške starijim ljudima u lokalnim zajednicama severne Austrije. U pogledu starosne strukture stanovništva, Austrija je slična Srbiji. Kod njih 17,3% a kod nas 17,4% stanovnika su oni sa 65 i više godina.

U posebnoj sferi mog interesovanja je bila zaštita i podrška dementnim osobama.

Detalj iz Doma za stare u Lincu (jun 2014.)

Detalj iz Doma za stare u Lincu (jun 2014.)

Onim što sam videla, bila sam potpuno impresionirana. U domovi za penzionere koji se ubrzano zamenjuju domovima za negu, boravi 4% populacije 65 plus, a 18% populacije 85 plus.

U njihovim domovima, prosečno 80% korisnika je onih koji pate od nekog oblika demencije. Ne postoje posebna odeljenja za dementne već su svi korisnici zajedno. Bez obzira na cenu doma i visinu ličnih primanja svakog korisnika, njima ostaje 20% od penzije na ime džeparca. Ovo važi i za dementne korisnike, s tim što oni ne dobijaju ceo džeparac na ruke, već samo 10-15 evra, a ostatkom raspolaže za njih negovateljica ili staratelj. Njihovi domovi nisu pod ključem.

Državni dom koji sam posetila je osnovan 1983. godine, iste one godine kada je otvoren i Dom na Bežanijskoj kosi u Beogradu u kome sam dugo godina radila. Njihov je manjeg kapaciteta (486) – maksimalno 120 korisnika u jednom objektu. Ima četiri sprata, od kojih je svaki posebno obojen (plava, zelena, crvena i narandžasta) da bi se korisnici lakše snalazili. Sve na jednom spratu je u tonu osnovne boje zidova i prozora, počev od podova, stoljnjaka u trpezarijama, sedalica na stolicama, posteljine na krevetima, uniformi osoblja, tastera za pozivanje lifta, obeležja soba… U sobama je prepuno ličnih detalja korisnika, kao i u zajedničkim dnevnim boravcima. Na oglasnim tablama, sve informacije se pišu krupnim slovima da bi bilo uočljivije, i uz informacije, gde god je to moguće, stavljaju se i slike/crteži.

Informacija o dnevnim aktivnostima - Dom u Lincu (jun 2014.)

Informacija o dnevnim aktivnostima – Dom u Lincu (jun 2014.)

U radu sa korisnicima nema praznog hoda u toku dana. Njihovo vreme je veoma struktuirano i to na način da pored obaveznih aktivnosti nege, obedovanja, uzimanja lekova,…, imaju i aktivnosti kojima ostvaruju trenutke životne radosti. Ponuda aktivnosti je takva da korisnici osete sigurnost, zaštićenost i poboljšanje kvaliteta života. Na primer, dan posle jutarnje nege i uzimanja lekova, počinje sa zajedničkim doručkom, pa slede aktivnosti kao što su vežbanje memorije, pevanje i muziciranje, igranje šaha, kreativno stvaranje, ručni rad, terapija domaćim životinjama (psi i mace su tu zajedno sa njima izvesno vreme), odlasci u šetnju, zajednički ručak… Posle ručka, odlaze opušteni i rasterećeni na odmor, predveče imaju ponovo zajedničke aktivnosti. Čak i one koji su potpuno nepokretni, sve sa krevetom izvedu u dnevni boravak, gde korisnici slušaju pevanje, sviranje ili posmatraju aktivnosti ostalih korisnika. Vodi se računa o individualnim potrebama, željama i preostalim mogućnostima svakog pojedinca. U rad se uključuju i volonteri, koji se upoznaju sa posebnim naklonostima i odbojnostima pojedinih žitelja, kroz kratku biografiju koja se nalazi na „visećem“ registru za svakog korisnika.

Velika se pažnja poklanja da osoblje bude dobro i kontinuirano edukovano za rad sa dementnima.

U Austriji se velika pažnja poklanja podršci samostalnom životu ljudi u sopstvenom domu. Cilj im je da osposobe osobe za manje ili više nezavistan život u sopstvenom domu, kako bi smanjili ili odložili smeštaj u institucije. Pored servisa u lokalnoj zajednici, adaptiraju postojeće stanove starijih ili podižu nove bez arhitektonskih barijera u blizini domova za penzionere ili domova za negu.

Lični detalji korisnika Doma u Lincu (jun 2014.)

Lični detalji korisnika Doma u Lincu (jun 2014.)

Postoje specijalizovane usluge za obolele od demencije. Neki dnevni centri za podršku samostalnom životu nude i dodatnu osobu za dnevnu negu kod kuće, što je prihvatljivo rešenje za sve. Neki imaju i savetovališta za porodice i neformalne negovatelje dementnih u kućnim uslovima. Pojedine institucije nude mogućnost da dementna osoba noć provede u instituciji a dan u privatnom stanu, zato što se neki seniori na taj način osećaju sigurnije.

U većini provincija postoje i kapaciteti za kratkoročnu institucionalnu negu (predah smeštaj) da bi se omogućlo neformalnim negovateljima odmor od dužnosti i omogućila kratkoročna profesionalna nega bolesnima nakon ozbiljnije bolesti ili akutna nega. Neke provincije imaju posebna mesta predviđena za kratkoročnu negu, dok drugi koriste prazne krevete predviđene za dugoročnu negu.

Stariji dementni ljudi koje sam srela, delovali su mi mnogo opuštenije i srećnije u odnosu na one koje sam srela u našim domovima. Usudila bih se da kažem da je i njihov život, uprkos svim izazovima, ipak kvalitetniji i sadržajniji.

Kod nas, na žalost, još nema razvijenih servisa podrške u lokalnoj zajednici (dnevnih centara za dementne stare, savetovališta niti servisa za predah smeštaj), a oni su i te kako potrebni. To potvrđuju i nalazi upravo završenog Amity istraživanja potreba za dnevnim centrom za dementne u Beogradu, za kojim „vapi“ 80% anketiranih srodnika/negovatelja. Dve trećine njih su spremni da i pored svih ekonomskih nedaća finansiraju ili sufinansiraju usluge u dnevnim centrima.

Dementni ljudi i kod nas zaslužuju da žive kvalitetnijim životom, koji treba da im obezbedimo, uprkos svim ekonomskim teškoćama, a to ćemo uraditi boljom organizacijom i razvijanjem servisa podrške u lokalnim zajednicama namenjenih obolelima i njihovim porodicama. Iako je Austrija ekonomski razvijenija zemlja od Srbije za neke od aktivnosti koje oni organizuju i realizuju u tretmanu i podršci dementnima i njihovim porodicama, mogu biti dobar primer i inspiracija kako se i kod nas, uprkos svemu, stvari na ovom planu mogu unaprediti.

* “Obespravljeni iz neznanja” – Izveštaj o monitoringu ljudskih prava starijih na rezidencijalnom smeštaju u Srbiji, Beograd, 2013.

———

Korišćena dokumenta:

Foto: Amity arhiva

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?