Evo me u Beogradu, mom gradu, da ne kažem mom rodnom gradu, jer iako je to istina, ne volim zvuk lokalpatriotizma. Bio je to moj grad mnogo godina po izboru: htela sam da se vratim u Beograd kao već odrasla žena koja je ceo vek provela u inostranstvu, da bih upoznala svoje” korene”. To jest svoju rodbinu, mesta iz mog ranog detinjstva, priče iz mojih fantazija o gradu čiji sam jezik govorila, ali koji mi je bio dostupan samo kao razglednica.
 Zašto i dan-danas, kad ne živim po svom izboru u Beogradu, po dolasku u taj grad uvek osetim neku radost pomešanu sa zebnjom: da li ću i ovog puta uspeti da shvatim promene, hoće li me ljudi prihvatiti, razumeti i, na kraju krajeva, zašto da ne, i voleti?
 I te prve slike, ti prvi utisci na aerodromu, u pekari rano ujutru kao da mi daju potvrdan odgovor i kažu ‘da’.

Elem, ovog puta sam ja rekla ‘ne’ tim utiscima. Sa aerodromom je još i bilo u redu: zabranjeno je pušenje i ne svira više ona  pogrebna klasična muzika. Posle svih svetskih militantno obezbeđenih aerodroma, beogradski je kao oaza mira i opuštenosti: prednosti kad nisi više centar sveta. Još uvek se sećam kad se iz Beograda letelo za Njujork i Peking i kad su žene bile samo lepe stjuardese, jer se taj posao smatrao gotovo manekenskim. 
Danas žene na aerodromu drže glavnu reč: policiju, carinarnicu i sve bitne službe. Mlade su i nisu flertuozno napirlitane. Ljubazne ali i savesno stroge.
 Onda ulazim u auto koji takođe vozi jedna otresita mlada žena, koja mi priča o novom mostu i hoće da me provoza da ga vidim još dok je dan. 
Zatim idem u kafanu koju drži  žena već decenijama i gde jedem svoja omiljena srpska jela.

I sve bi to bilo idilično da nema jednog momenta koga sam svesna tek kad ulazim u kuću i skidam mantil. Posle svega nekoliko sati života u Srbiji, moja odeća i moja kosa vuku za sobom miris pepeljare sa opušcima. 
Vraćam film unazad, maltene nema žene koja nije pušila ili se spremala da zapali…

Sutradan u rano jutro krećem da kupim burek: pada kiša i mračno je, ali grad vrvi, opet od gomile vrednih žena koje idu na neki verovatno slabo plaćeni posao koji ne vole, prethodno odvevši decu u zabavište, školu… I te žene, onako pod kabanicama, sa torbom u jednoj ruci a cigaretom u drugoj, hrle na autobuse. Nemaju vremena ni da stanu da pojedu burek, nemaju slobodnu ruku za kišobran. Puše trčeći, mokre: posmatram pažljivo njihov izraz lica i prisećam se reči mog  Amerikanca koji je sa mnom došao u Srbiju i koji se neprekidno smeši ljudima. On kaže, ovde narod ima neki ozbiljan i težak izraz lica, naročito devojke: “Ne zezaj se sa mnom!”, kao da glasi poruka! A ja mu na to odgovoram, onda prestani sa tim lažnim američkim osmesima, neko će te prebiti misleći da mu se podsmevaš.
 U Americi niko ne puši: naravno, žena sa cigaretom na ulici gotovo je uličarka, često je zabranjeno i na ulici pušenje! Ali u Italiji nije tako. Puši se mnogo i opušteno. Naravno, po ulicama, jer je sad već svuda zabranjeno unutra. Ali Italijanke stoje sa cigaretama elegantno i uspravno, čak flertuozno: i imajte na umu da je kriza u Italiji duboka, bolna i stresna kao nikad ranije… gledajući te žene sa cigaretom u Italiji po ulicama mene uhvati zavist bivše pušačice, setim se svoje srećne mladosti kad sam i ja u jednoj ruci držala čašu vina, a u drugoj cigaretu i ćaskala sa prijateljicama!

Da nastavim sa svojom beogradskom pričom, ovo sada se već pretvara u moju paranoju i horor film: vidim već te žene s kojima se osećam jako blisko, jer bude u meni ono što najviše cenim u mom narodu, osećanje solidarnosti. Zbog toga sam godinama živela ovde po izboru i zbog toga se i vraćam. Vidim ih odjednom kao žrtve, ali ne znam tačno čega: slike koje mi promiču su razne bolesti koje ih čekaju iza ćoška ako ovako nastave da žive i puše cigaru za cigarom bez zadovoljstva. Da li će dobiti dijagnozu na vreme, da li će imati mogućnosti da se leče, da trpe poniženja kakva bolesti donose, da li su svesne da nije dopušteno ovako izlagati svoja tela vetru istorije i svakodnevnice!

Ovo nije blog o ženama i zdravlju, o tome bih volela da pišem argumentovano, sa podacima. Ovo je blog o ženama i nemaru: o tome kako žene često preuzimaju na sebe sve nedaće jednog vremena, a zauzvrat dobijaju cigaretu i atak na sopstveno zdravlje. Ovu dijagnozu slučajne turistkinje, nekadašnje nostalgične Beograđanke delim sa vama koji znate bolje zašto ovdašnje žene puše hodajući ulicama sa nekim bolnim izrazom lica!

Jasmina Tešanović

Jasmina Tešanović

Feministkinja, politička aktivistkinja (Žene u crnom, Code Pink), prevodilac, izdavač i rediteljka. Jedna je od organizatorki skupa "Drug-ca Žena", prve Feminističke konferencije u Istočnoj Evropi (Beograd, 1978.). Uz Slavicu Stojanović, deset godina je bila na čelu izdavačke kuće "Feministička 94", prve feminističke izdavačke kuće na Balkanu. Autor je "Dnevnika političkog idiota", ratnog dnevnika napisanog tokom rata na Kosovu 1999. godine, distribuiranog putem Interneta. Od tad sva svoja dela, dnevnike, priče i filmove objavljuje na blogovima i drugim Internet medijima.



  1. Ljiljana (Reply) on Tuesday 24, 2012

    Draga Jasmina,
    Pročitala sam Vaša zapažanja, prvog dana kada su objavljena. Ostavila sam sebi malo vremena da proverim Vaše utiske. Ja, obično tako posmatram ljude, arhitekturu, čistoću, zelenilo…kada odem u neki drugi, meni nepoznat grad. Tada sam, prirodno je to, izuzetno znatiželjna. Htela bih da vidim sve, da zavirim u dušu toga grada. Rođena sam u Beogradu i nikada ga nisam napuštala, osim u turističke svrhe. Italija je divna. Zapazila sam da se ljudi na ulici dozivaju i pričaju preko naših glava, da prosečna Italijanka ne odlazi kod frizera tako često,kako sam zamišljala, da puši gde god joj to padne na pamet. U Beogradu se tih godina (krajem 70-tih) retko mogla videti žena sa cigaretom na ulici. Divljenje, zapanjenost i predivan utisak ostavio je na mene jedan sajdžija: u ranim jutarnjim satima, elegantno obučen (leptir mašna i do bola uglancane cipele) vlasnik, čistio je svaki santimetar ispred svoje radnje :). To se u Beogradu tada nije moglo videti (još uvek nismo imali tu svest:svako ispred svoga praga treba da počisti, svako treba da izgleda uredno, ma čime se bavio). U Pekingu, za vreme vladavine Mao Ce Tunga, svi, ali baš svi su nosili siva odela, imali za obrok po kašiku pirinča, ali nigde niti jednog prolaznika niste mogli videti bez osmeha na licu!…Elem, da se ne udaljavam od teme: imam 60 godina. Pušim od svoje petnaeste godine.Nisam Romkinja. Od kada je i kod nas uveden zakon o zabrani pušenja, pušim i na ulici a u kafeu biram isključivo deo za pušače. Mislite li da će me novi zakon naterati da ostavim cigarete? Jedino poštujem higijenu grada (imam svoju malu putnu pepeljaru). Da, Vi ste donekle upravu: žene puše hodajući ulicama ali za ovih par dana, koliko sam sređivala utiske Vašeg članka, nisam primetila taj bolni izraz na licu svojih sugrađanki-pušača. Naprosto: gledano Vašim očima, to možda i izgleda tako. Ja ovde živim, radim, zabavljam se, izlazim, napuštam povremeno grad i brzo mu se vraćam. Možda baš zbog toga i ne primećujem izraze bola ili sreće na licima svojh sugrađana. Svako ima svoju tugu i svoju radost, svako ima nekakav razlog zašto žuri i po kiši pali cigaretu…U manjim mestima bi me komšija zaustavio i pitao: čemu se raduješ ili zašto si tužna-tamo se još uvek “troši kalendar iz nekih davnih mirnih vremena”. Treba živeti u Beogradu, treba osetiti duh ovoga grada i ništa neće biti neobično ako vidite da dvojica sakupljača sekundarnih sirovina žučno raspravljaju o visokoj politici. To je naš grad, to je Beograd, to je deo Evrope u koji je svako dobrodošao, koji je primio toliko znanih i neznanih kao svoje najrođenije. I svi kažu da ne postoji zemlja na svetu u kojoj nećete sresti ljude sa bolnim izrazom na licu – ako ih tražite. Ostanite duže u našem i Vašem lepom gradu i potražite drugu stranu medalje. Zatim uporedite ljude iz grada (ili gradova) u kojima ste živeli i možda, ipak, shvatite da su žene Beograda, u skladu sa svojom kulturom, sa svojim prihodima, sa svojim obavezama, veoma, veoma srdačne i prevashodno zdrave žene (sa tu i tamo prolaznim “dečjim bolestima”-kao i bilo gde na svetu). Srdačno Vas pozdravljam i veoma sam Vam zahvalna što ste me “naterali” da se osvrnem oko sebe. To što nismo istomišljenice, nikako ne umanjuje vrednost Vašeg zapažanja, a moj komentar je samo pokušaj da Vam poželim srdačnu dobrodošlicu :)).

  2. Jasmina Tešanović
    Jasmina Tešanović (Reply) on Tuesday 24, 2012

    Fair enough,, hvala na komentaru Ljiljana!