SkvotSkrenimo pogled sa centra – otvorimo oči za ono što nas najviše plaši u vremenu u kom svi zavisimo od hirovite volje divljeg kapitalizma, upoznajmo se sa onim što je odbačeno i čega se plašimo, jer smo i sami vrlo često odbačeni a da to ni ne znamo.

U Beogradu postoji jedna napuštena medicinska ustanova koja je sada skvoterska zgrada. Međutim, u njoj nema subverzivnih umetnika, niti su tu stranci željni beogradske atmosfere koja oponaša istočni Berlin: tu su beskućnici koji su se samoinicijativno uključili u prodaju magazina LICEULICE. Tu sam upoznala T. Z. i J. – beskućnike koji pokušavaju da doprinesu i sebi i svojim sugrađanima time što prodaju magazin po istaknutim mestima u centru Beograda.

Ono što me je zapanjilo u susretu sa njima nije toliko činjenica da su njihovi uslovi življenja ispod granice svakog dostojanstva, u narušenoj zgradi u kojoj ne postoji ni minimum građanskog komfora na koji smo svi navikli – mladić, sredovečni muškarac i srednjoškolka žive u objektu koji ne poseduje kanalizaciju, sanitarne čvorove, frižider, grejanje i ostale nužnosti bez kojih mi ne uzimamo u obzir stanove. Međutim, to nažalost i nije novina u Beogradu – postoje mnoga neformalna naselja koja su ljudi naselili ili u koja su nasilno izmešteni. Ono što je na mene ostavilo najjači utisak jeste njihovo ponašanje u istim tim uslovima u koje ih je život doveo.

Pri našem prvom pozdravu najpre su držali svog psa Milicu, jer su znali da imam fobiju od pasa. Moja kinofobija vrlo često ume da iznervira domaćine, ali Z. me je uveravao da Milica ne misli ništa loše i sve vreme pokušavao da je zaigra sa strane ne bi li me smirio. Začudo, uspeo je. Nakon što smo se smejali i mojoj i Miličinoj histeriji, proveli su me kroz svoju zgradu objašnjavajući plan prostorija i kako žive u njima. U trospratnoj napuštenoj zgradi postoji puno soba do kojih se jedva prolazi kroz planine otpada i prljavštine, no ipak su objasnili zašto baš u toj sobi vole da čitaju dnevnu štampu, dok se u drugoj odmaraju, a treću koriste za druženja.

– Vidiš, ova soba ima najmanje svetla, zato je leti najpogodnija za odmor, a zimi je najhladnija, pa koristimo ove folije umesto roletni. Onaj tamo deo je pun garderobe, koristimo ga svi, a T. mi je dao ovu majicu jer smo slične konstitucije – govorio je Z. dok mi je pokazivao razrušene delove golih zidova unutar kojih su organizovali život. Jedna od prostorija bila je devojačka soba u kojoj su sa osmehom govorili o slici na kojoj je bila J. u prvom razredu. Slika je stajala uramljena na radnom stolu. T. je objašnjavao koje izmene je napravio sa nameštajem koji su dobili ili koji su našli na ulicama i molio Milicu da se ne penje na novu fotelju, jer je prethodnoj već izgrizla mebl.

To su ljudi koji su retki samostalni prodavci magazina LICEULICE. Oni nisu članovi i članice nijedne organizacije za pomoć ugroženima, oni su se samostalno uključili u prodaju časopisa, jer žele da osmisle sebi bolji život, ili bar da konstruktivnije provedu dan. T. se žalio da ukoliko ne prodaje časopis vrlo često ne zna šta bi radio u toku dana, te šeta po Vračaru, jer ove godine vrućine nisu tako strašne kao prethodne. J. se pohvalila kako završava školu i kako joj je želja da upiše grafički dizajn, pa se pita da li će joj nastavak školovanja pričiniti zadovoljstvo koje je imala sa društvom u srednjoj školi. Sa druge strane, Z. je potencirao da najviše voli prodaju na mestima na Bulevaru, jer tamo prolaze najlepše dame sa kojima on voli da popriča jer, kako kaže, poznaje šmekerske fore za prodaju.

I to je zapravo ono što nas može najviše šokirati pri susretu sa njima – činjenica da ne postoji nikakvo „oni“ odvojeno od nekog sigurnog i skučenog „mi“. Na isti način je mogao bilo koji veleposednik da nam pokazuje prostorije svoje vile u kojoj ima posebne kabinete za čitanje i odmaranje, na isti način se „mi“ plašimo da će nam kućni ljubimci oštetiti nameštaj, na isti način se smejemo vlastitim uramljenim slikama iznad bukvara iz prvog razreda. Ključna razlika jeste dekor u kojem živimo: dekor zbog kog će neki potpasti pod „mi“, a neki biti odbačeni u slepu mrlju urbane strukture Beograda. Taj dekor nije samo ukras unutar kog živimo: on je znamenje koje nas postavlja na različite stupnjeve lestvice nepravednog društva kog svi delimo. I ovi prodavci Licaulice su toga svesni: i zato se svakodnevno trude da učine dan sebi i svojim sugrađanima prijatnim, te uvek izlaze nasmejani na ulice… Primetimo da mnogi od „nas“ ne izlaze na posao nasmejani…

Dina Čubrić
aktivistkinja i volonterka u redakciji LICEULICE

liceulice

liceulice

Organizacija Liceulice od 2010. godine realizuje praktične programe direktne podrške marginalizovanim grupama, sa ciljem njihove veće ekonomske i socijalne uključenosti. Program se realizuje kroz više aktivnosti, a najvidljivija od njih je izdavanje magazina Liceulice i njegova distribucija kroz našu mrežu prodavaca (socijalno ugrožene i marginalizovane osobe), koji zarađuju 50 procenata od svakog prodatog primerka, dok se ostatak sredstava koristi za štampanje novih primeraka i realizaciju programa podrške za naše korisnike. U proteklom periodu uspeli smo da obezbedimo posao i zaradu, psiho-socijalnu i ekonomsku podršku za više od 400 pojedinaca. Distributivna mreža se konstantno širi, a trenutno broji oko 120 prodavaca, koji prodaju približno 10.000 primeraka magazina po broju, u Beogradu i Novom Sadu. Ljude suočene sa siromaštvom i socijalnom isključenošću, koji nemaju pristupa klasičnom tržištu rada, Liceulice uključuje u mrežu prodavaca nudeći im šansu da rade , da zarade i steknu korisna znanja, veštine i motivaciju za „nov početak“. Više informacija o radu ove organizacije možete saznati na www.liceulice.org, a na ovom mestu vam predstavljamo priče i iskustva naših heroina i heroja ulice.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?