n.sataric_blog Ovih dana Vlada je predložila i u skupštinskoj proceduri su se našla i dva „reformska“ zakona iz oblasti radnog zakonodavstva a koja su privukla moju pažnju.

U pitanju su Izmene i dopune Zakona o radu i Izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (PIO). Tema mog interesovanja u vezi sa najavljenim izmenama Zakona o radu je uticaj izmena na starije, nezaposlene radnike, koji su nekada bili u radnom odnosu, pa su ostali bez posla u tranzicionom periodu. Kod izmena Zakona o PIO posebnu pažnju mi je privuklo podizanje starosne granice za odlazak žena u penziju i argumentacija za istu.

Izmena Zakona o radu u delu plaćanja posebnog dodatka za minuli rad (po važećem zakonu 0,4% godišnje za sve prethodne godine radnog iskustva) predviđa da će se isti plaćati samo za godine provedene na radu kod trenutnog poslodavca. Druga izmena koja se odnosi na isplate otpremnina zaposlenima predviđa da umesto da se ista isplaćuje za sve godine radnog staža (kako je po važećem Zakonu) isplaćuje samo za godine provedene kod poslednjeg poslodavca. Obrazloženje je da će ove izmene bitno doprineti bržem zapošljavanju starijih radnika koji se nalaze na tržištu rada čekajući novu šansu da se zaposle kako bi radeći i zarađujući obezbedili minimum egzistencije i ostvarili pravo na penziju.

Pomenute izmene mogu da budu pretpostavka povoljnosti za poslodavca, ali ne bitno, jer poslodavci inače kada zaključuju ugovor o radu sa zaposlenima, oni ga zaključuju na bruto primanja, a onda se od tih bruto primanja preračunava u skladu sa zakonom koliko će procenata ići na cenu rada, koliko na minuli rad, prevoz, topli obrok… Ne verujem ni da će činjenica da poslodavci neće morati da plaćaju otpremnine za sve godine staža, već samo za one provedene u njegovoj firmi uticati da zapošljavaju starije radnike ako za to nemaju druge jake razloge (iskustvo ovih, njihove veštine i specifična znanja, lojalnost firmi…). Do povećanog zapošljavanja radnika inače, pa i starijih radnika, može doći samo ako postoji potreba za novim radnicima (nove investicije, odnosno, nova radna mesta…).

Novina u Zakonu je i plaćanje penala za slučaj prevremenog odlaska u penziju, na način da se penzija može umanjiti i do 20%. Ovo bi bila dobra mera samo u slučaju da su istovremeno predvideli i mehanizam za stimulisanje starijih radnika za kasniji odlazak u penziju, odnosno, rad i preko perioda (godina radnog iskustva ili godina starosti predviđenih za odlazak u penziju). Tek u tom slučaju bi ova prva navedena mera pokazala željeni efekat.

Da bi predložene izmene i dopune Zakona o radu dale željeni efekat, u delu koji se odnosi na starije radnike, neophodno je i donošenje odgovarajućih politika koje se odnose na veće ekonomsko učešće starijih radnika kroz:

  • Uvođenje fleksibilnih mehanizama kako bi se radnicima omogućilo da biraju kada će se penzionisati (nisu važne godine starosti već su važnije radne sposobnosti za obavljanje određenog posla)
  • Povećanje ponude radnih mesta kroz otvaranje opcija za rad starijih radnika i sa nepunim radnim vremenom ili sa radom od kuće ukoliko radni proces to dozvoljava.
  • Unapređenje uslova rada uključujući i prilagođavanje uslova rada prema zdravstvenim potrebama starijih radnika.
  • Stalnim unapređenjem veština, obukama, dokvalifikacijama, prekvalifikacijama i starijih radnika u skladu sa njihovim postojećim obrazovnim kvalifikacijama i interesovanjima kako bi mogli da budu „u korak“ sa novim tehnologijama i kako bi mogli da daju najveći mogući doprinos na svom radnom mestu.
  • Stvaranje opcija promene radnog mesta posle određenog broja godina provedenog na jednim istim poslovima. Da li jedna vaspitačica može da obavlja podjednako efikasno svoj posao u vrtiću sa grupom dece kada ona ima 25, 45 ili 65 godina? Nema sumnje, da će u 65-oj njeno iskustvo biti najveće ali ne i njene fizičke sposobnosti da se sagne, presvuče dete od 3-4 godine i da ga prati u njegovom trčanju.

n.sataric_blogAko se ne donesu i dosledno primenjuju i odgovarajuće politike, već se samo očekuje da će postojeće izmene Zakona o radu doprineti većem upošljavanju starijih radnika, u praksi ćemo i dalje čitati sumorne podatke statističkih biltena Nacionalne službe za zapošljavanje poput onih iz Mesečnog statističkog biltena br. 139 za mart 2014.godine, u kome se kaže da među 790.501 nezaposlenim, 201.106 (25,44%) je onih koji imaju više od 50 godina starosti. Najveći broj njih se skida sa evidencije odlaskom u penziju, činjenicom da su napunili 65 godina ili da su umrli. U martu mesecu, brisano je sa evidencije rada 678 od ovih lica jer je ispunilo uslove za ostvarivanje prava na starosnu, porodičnu ili invalidsku penziju, a još 337 njih je izašlo iz radne snage činjenicom da su napunili 65 godina života, dok je 72-je brisano sa evidencije usled smrti.

Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o PIO, jedna od njih se odnosi i na podizanje starosne granice za žene na 67 godina za odlazak u penziju. Obrazloženje za tu meru je da bi se izjednačili sa drugim zemljama u Zapadnoj Evropi u kojima je, uglavnom, ta granica 67 godina. Navedeno je i da je u Istočnoj Evropi minimum 65 godina, kao i da je i Crna Gora podigla starosnu granicu za odlazak žena u penziju na 67 godina. Navedeno je kao argument i da „kod nas žene žive tri godine duže od muškaraca, a u penziju idu tri godine ranije… Mi bi do 2032. godine trebalo da se prilagodimo novoj stvarnosti u kojoj živimo“, naveo je ministar finansija u ostavci, Lazar Krstić. Ukazao je da su te izmene neophodne za „održivost penzijskog sistema i javnih finansija uopšte“.

Ne sporim predlog da se ostavi mogućnost da i žene rade do iste starosne dobi kao i muškarci ukoliko one to žele, ali mislim da je mnogo bitnije za odlazak u penziju broj godina radnog doprinosa koji je neko dao, nego broj godina starosti koje neko ima. Niti smo u obavezi da izjednačavamo uslove za odlazak za penziju u skladu sa drugim zemljama niti druge zapadne zemlje podižu starosnu granicu za odlazak u penziju iz istih razloga zbog kojih to činimo i mi niti je očekivano trajanje života isto kao što je i u našoj zemlji. Prema podacima Ujedinjenih nacija, najkraći životni vek na području zapadnog Balkana je upravo u Srbiji, gde on iznosi 74 godine. Prosečan životni vek je viši i u Makedoniji (74,2 godine), u Crnoj Gori (74,5 godina), Hrvatskoj (75,7 godina), u Albaniji (76,4 godine), Sloveniji (77,9 godina) ili Grčkoj, gde žive najduže (79,5 godina). Sledstveno ovim pokazateljima, sasvim je razumljivo da i starosna granica za odlazak u penziju bude različita.

n.sataric_blogGlavni razlog zašto u zapadnim zemljama povećavaju starosnu granicu za odlazak u penziju je što imaju manjak radne snage, a ne kao što je to kod nas, što su prazni fondovi PIO i što nema dovoljno novca za isplatu penzija. Kod nas je mnogo veći problem što nema poslova i što je preko 50% mladih ljudi bez posla i što ne mogu da dobiju prvu šansu da započnu radni angažman. Drugi problem je što je kod nas skoro izjednačen broj zaposlenih i broj onih koji su u penziji. Godine 1975, u Srbiji je na jednog penzionera bilo četvoro zaposlenih radnika, a danas je na jednog penzionera 1,1 zaposleni radnik. Kako stručnjaci kažu, taj odnos treba da bude 1:3 da bi normalno funkcionisao Fond PIO. U brojevima, to znači da na 1.720.000 penzionera, koliko ih danas imamo, treba da bude 5.160.000 zaposlenih. Prema popisu stanovnika iz 2011.godine, u Srbiji živi 7.186.862 stanovnika od kojih je 1.250.316 onih sa 65 i više godina a 1.025.278 onih koji imaju manje od 15 godina. Ukupno je 4.911.268 onih koji prema godinama života spadaju u radno sposobne.

Dakle, iz ovih brojeva se jasno vidi da nema nikakve šanse da se Fond PIO stabilizuje podizanjem starosne granice za penzionisanje. Čak i da ona ne postoji, da sve žene i muškarci koji su zaposleni ostanu da rade do kraja života, stanje se ništa bitno neće izmeniti.

Mnogo je važnije osmisliti i dosledno realizovati celovitu politiku poboljšanja stanja na ovom planu kroz sledeće mere:

  • Da doprinosi za PIO i socijalno osiguranje budu niži od trenutno važećih kako bi to bilo stimulativnije za poslodavce da izbegavaju angažovanje radnika „na crno“ – sivu ekonomiju.
  • Dosledno insistiranje na uplati doprinosa za PIO i socijalno osiguranje za zaposlene u punom iznosu a ne samo na garantovani lični dohodak kao što to čini nemali broj poslodavaca za svoje zaposlene, dok im razliku isplaćuje „na ruke“.
  • Napraviti stimulativne mehanizme za što duži ostanak zaposlenih da rade, čak i posle roka predviđenog za penzionisanje i destimulativne za raniji odlazak u penziju kako je to već gore pojašnjeno.
  • Sačiniti stimulativne mehanizme za samozapošljavanje i uplate doprinosa za PIO kroz razne vidove osiguranja i štednje za sopstvenu starost, bez obzira na osnov radnog angažmana, dok smo radno sposobni.
  • Stvaranje novih radnih mesta kroz fokusiranje na raspoložive resurse koje imamo: ljude i poljoprivredno zemljište.

Ako se ove mere ne preduzmu, sigurno je da sadašnje izmene i dopune pomenuta dva zakona neće dati očekivane rezultate.

Korišćeni linkovi:

Izvori fotografija:

 

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?