– Dobar dan, evo mi doneli lopate!
– Ma imamo previše lopata sad, ne treba nam!
– Ali rekli su nam da ovde hitno trebaju lopate!
– Ko vam je rekao?
– Pa, na tviteru je neki lik napisao AJMO HITNO LOPATE NA MAKIŠ RT RT RT
– Ko je rekao gde šta?
– Nema veze… šta ćemo bre sad sa ovih 15 lopata… dobro, kako možemo još da pomognemo?
– Nema gde sad da pomognete, imamo ljude, lopate, sve…
– Sigurno? Mislim, svih ovih dvesta ljudi sedi ovde i ne radi ništa.
– A pa zato što smo napunili vreće sa peskom, sad čekamo kamione da ih nose dalje.
– Dakle fale kamioni?
– Fale kamioni.
– Ok, odakle treba da stignu kamioni?
– Iz Beogradvoda.
– Gde je to?
– 300 metara odavde.
– Samo 300 metara!? Ok, jeste ih zvali?
– Pa , jesmo pre nekog vremena…
– Pa kad stižu kamioni?
– Pa ono, trebalo bi… u nekom trenutku…
– Ok, možete to da proverite, da ih pozovete?
– Ne, nemamo njihov telefon.
– Pa kako ste ih zvali?
– Šaljemo nekog kolima da im javi šta nam treba.
– A da ja odem da vidim kad će kamioni?
– E dobra ideja!

Beogradvode, 3 minuta kasnije.

– Dobar dan, mi smo sa Makiša, hoćete slati kamione?
– A jel vam trebaju kamioni?
– Pa zar vam nisu zvali iz… nema veze, možete odmah da pošaljete što više kamiona do Makiša, da nose vreće sa peskom tamo gde su potrebne?
– Evo sad ćemo 3 da pošaljemo odma’
– Super… E, nego, mogu da uzmem Vaš broj telefona?

Makiš.

– Evo stižu 3 kamiona. Takođe, evo broj telefona čoveka iz Beogradvoda. Kad trebaju kamioni, vreće, bilo šta, zovite ga da vam pošalje.
– Bravo sine, baš si akcion!

modern_timesKakva bre akcionost i snalažljivost, pa ovo je apsolutno elementarno zdravorazumno ponašanje: Imaš dve ključne lokacije koje moraju nesmetano da komuniciraju i funkcionišu da bi snadbevale ceo grad preko potrebnim vrećama sa peskom za pravljenje bedema. Zar nije normalno da po jedna osoba sa svake od lokacija prilikom prvog kontakta razmene brojeve telefona i zovu čim nešto treba, umesto da koriste sistem sporiji od golubova pismonoša?

Možda se zapravo ne treba nervirati i prozivati te ljude. Lako je biti pametan ,,sa strane”, kada nisi usred svog tog haosa. Između ostalog, pored navedene situacije gde sam napravio nešto dobro, i sam sam imao više nego dovoljno trenutaka tokom poplava gde mi je mozak isto tako zakazao kao i ljudima kojima sam neplanirano pomogao.

U svakom slučaju, dok  sam išao sa Makiša dalje, pokušavao sam da ne razmišljam previše o ovoj epizodi, jer sam osećao da bi mi verovatno glavna rekacija na to bila snažan pad motivacije. Jer, ako je na toliko bitnom mestu prisutan takav primer dezorganizacije, kako li je tek drugde na terenu? Koliko volontera upravo sada negde dolazi, biva odbijeno, sedi bespospleno ili na drugi način zaludno troši svoju energiju jer neko nije zapisao tuđi broj telefona?

Ono što najviše pamtim noć pre, tog petka večeri, nisu same vesti, pa ni društvene mreže, u kojima se uveliko brujalo o odlasku u Šabac, već atmosfera na milongi – tango plesnoj večeri. Onaj mali broj ljudi koji je došao je većinom doneo sa sobom zabrinutost i želju da nešto uradi – Želimo da pomognemo, ali kako? Šta raditi? Kome se obratiti? Već je hiljade, previše ljudi otišlo za Šabac, šta sa svima ostalima?

Ta energija zabrinutih ljudi je ono što je meni bio signal da je situacija zaista ozbiljna i da se treba angažovati.  S druge strane, tu mi se umešao i osećaj da postoji neko Očekivanje od mene da se angažujem – i od strane drugih ljudi (“Vidi ga mlado muško, kako već nisi u Šapcu sa lopatom?”‘), i od moje lične percepcije sebe kao “aktiviste”‘, šta god to značilo. Otprilike, ako se sada odmah nešto ne uradi, to je Sramota. I ok, želim da pomognem, ali me je nešto nerviralo kod tog očekivanja i nije mi davalo mira.

Trebalo je da poslušam taj signal i malo više razmislim o svemu. Međutim, to veče kada sam se vratio kući sam napravio grešku koju sam u narednim danima više puta ponovio, a to je da sam se zaleteo da pomognem bez da sam zaista razmislio kako je najbolje da to uradim. Ili, na dubljem nivou, reagovao sam impulsivno, bez osećaja koja je to realna situacija ispred i širi kontekst oko mene.

Konkretno, napravio sam improvizovani blog gde sam krenuo da kačim korisne linkove i informacije u vezi sa poplavama. Naravno, koji sat kasnije sam se suočio se sa realnošću šta znači kada jedna osoba pokušava da prati SVE što se dešava na terenu/internetu – natrpan sajt koji manično i neuspešno pokušavam da apdejtujem svežim informacijama iz minuta u minut. U svakom slučaju, ubrzo se pojavio i sajt poplave.rs , stručnija, iskusnija i brojnija ekipa koja je ozbiljno pristupila ovom zadatku.

Nakon te skoro neprospavane noći, ujutru opet nisam seo da razmislim šta da radim već sam preko tvitera tražio kako da pomognem dok nisam našao taj tvit koji me je odveo do Makiša, gde sam pukom igrom slučaja ispao makar na kratko koristan. Posle Makiša sam zajedno sa još par ljudi zamalo poginuo kod Brankovog mosta, opet zbog jednog najblaže rečeno neogodovornog koordinatora.

U svakom slučaju, bio sam krajnje srećan kada mi se javio Luka iz Kulturnog centra REX kojem sam prethodno pisao sa idejom da pomognem. U Rexu su radili na prikupljanju i distribuciji pomoći, sakupljanju informacija, povezivanju… Sada ću možda biti zaista koristan.

Ubrzo pošto sam stigao u REX sam seo za komp i krenuo zajedno sa još par ljudi da radim na praćenju tvitera i povezivanju onih kojima treba pomoć sa onima koji je mogu pružiti. Narednih xy sati glavno što sam video je:

HITNO POTREBNE PELENE U ARENU!!!!!
ŠALJITE VREĆE U ŠABAC!!!
IMAMO 10 VREĆA ODEĆE DA LI NEGDE TREBA???
LJUDI AJMO RT TREBA NAM SREDSTVO ZA DEZINFEKCIJU NA MARAKANI!!!

Kao što sam naveo u prethodnom postu, bilo je neverovatno makar na kratko videti tviter u apsolutnoj službi nečemu bitnijem od glupih linkova i fora. Međutim, u isto vreme je u tome bio i problem  – beskrajna količina ovih informacija je bukvalno bez kraja.

Koliko god da smo radili, nije bilo dovoljno. Uvek je dolazilo još zahteva, uvek je imalo još negde da se pomogne, još nešto da se uradi. Isto tako, postajalo je polako jasno da su razmere ove situacije zaista ogromne – pored trenutnih potreba ljudi kao što su hrana i odeća, uskoro je trebalo da usledi npr. obnova poplavljenih kuća, škola, institucija, puteva. Samo u okviru stavke opremanja unutrašnjosti kuće se nalazilo: dušeci, posteljine, nameštaj, frižider, šporet, posuđe, opremanje toaleta…

Gde povući granicu? Da li sada treba da se bavimo potpunim obnavljanjem tuđih života? Kako se ovi ljudi razlikuju od drugih koji su zadnjih godina izgubili sve, samo ne u ogromnim poplavama koje su privukle pažnju, već u nekoj drugoj, manje vidljivoj neprilici? Zašto i tim drugim ljudima ne pomognemo? Kako uopšte da znamo da sve to što radimo zaista znači nekome?

Nemam jasne odgovore na ova pitanja. Evo nekih trenutnih razmišljanja i zaključaka, a u narednom postu ću probati da odem korak dalje i predložim još konkretnija rešenja:

– Treba prepoznati da ne postoji veliki/finalni trenutak kad su pomoć i aktivizam završeni, već je rad svakog od nas lični proces u okviru velikog procesa promene opšteg stanja oko nas. Važnije je angažovati se dugoročno, neceremonijalno, malim koracima ka promeni, par sati nedeljno, nego praviti kratke intenzivne izlete u aktivizam odakle nam, pored svih lepih iskustava, često ostanu jedino Facebook fotka u stilu ,,vidi mama, ja sam aktivista!” ili burnout i rezignacija. Takvi izleti prosto nisu dovoljni za dugoročnu promenu.

– Treba stati i utvrditi kako najbolje možemo mi konkretno da pomognemo, šta je to što znamo ili možemo da naučimo što je potrebno drugima. Svaka pomoć znači. Da bismo otkrili svoju ulogu, moramo da tragamo za njom, retko kad je iza prvog ćoška odgovor.

-Ako ne znaš kako u datom trenutku da pomogneš, prvo posmatraj situaciju. Zapravo, svuda uvek prvo posmatraj situaciju. Vidi šta se dešava, oseti gde nastaje problem, gde nešto nedostaje. Pričaj sa ljudima, pitaj ih i dosađuj im dok ne dobiješ dovoljno jasnu sliku kakvo je stanje stvari. Pitaj i sebe šta sve možeš da zaključiš iz datog stanja. Zatim udahni duboko i zapni da se to nešto reši.

– Bez obzira kako pomažemo, to ima smisla ako mu pristupimo na pravi način. Možeš npr. nervozno da sortiraš odeću u prihvatnim centrima, a možeš to da radiš nasmejano i predano, i svojim primerom podigneš entuzijazam i dobro raspoloženje svima oko sebe. Ne veličaj šta radiš, već kako to radiš.

– Moraš redovno da staneš, da se odmoriš. Ne dobijaju se poeni najduža tri radna dana, već za pametno popunjene sve dane od sada pa nadalje.

– Neophodno je ,,otići na teren”, pričati sa ljudima kojima se pomagalo, videti obnovljene zgrade, doživeti da je to što radiš imalo konkretnog efekta.

Za sam kraj, pozivam sve koji su se angažovali na poplavama da popune ovaj vrlo kratak upitnik o tome šta ih je (de)motivisalo i kako im se razvijala motivacija… Vaši uvidi su dragoceni za osmišljavanje što boljih načina da se u budućnosti što veći broj ljudi angažuje u obnavljanju svoje okoline.

nastaviće se…

Relja Dereta

Relja Dereta

Instruktor argentinskog tanga u Institutu Tango Natural, trener prezentacijskih veština i koordinator Škole aktivizma. Deset godina iskustva u radu sa hiljadama mladih i odraslih kroz najrazličitije projekte i akcije, od držanja seminara preko organizovanja studentskih protesta do pisanja priručnika za đačke parlamente. Veruje u širenje lepih ideja, imao privilegiju da individualno radi sa 50 TEDx govornika do sada na osmišljavanju njihovih nastupa. Uglavnom ne priča o sebi u trećem licu.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?