SnježanaU ovom blogu svojim tekstovima želim da kroz razne teme pričamo o osobama sa invaliditetom, ali najviše o borbi koju svi mi zajedno svakodnevno vodimo da razbijamo predrasude i poboljšamo kvalitet i uslove života svih nas. Volela bih da diskutujemo zajedno o svemu što nas brine, ali ponajviše o načinu kako to da promenimo. Svi zajedno znamo kako nam je, ali hajde da vidimo i šta možemo uraditi da nam bude bolje.

Od kad znam za sebe, svesna sam i toga da sam “drugačija”. Međutim, nikada to nisam videla kao prepreku da ostvarim ono što želim i dosegnem svet. Negde usput mi se javila i potreba da pokažem drugim da svet nije drugačiji za mene, i meni slične, od onog kako ga oni vide. Kroz školovanje sam puno toga prošla i naučila. Shvatila sam na sopstvenoj koži, šta je getoizacija, diskriminaciija, etiketiranje i nerazumevanje. Sećam se i koliko je bilo teško odvojiti se od porodice, i biti daleko od njih. Sećam se i kako sam se osećala kad su ljudi prelazili na drugu stranu ulice, kada vide mene i drugare iz moje škole. Sve je to bilo poprilično teško, ali je i budilo sve jaču želju u meni da se borim. Za sebe i druge, za lepši svet, za sve nas.

Boraveći poslom u Britaniji videla sam na TV-u vrlo popularnu dečiju emisiju, u kojoj uglavnom učestvuju deca sa invaliditetom (telesnim i psihičkim). Pre par dana sam na Hrvatskoj televiziji gledala jako zanimljivu emisiju, francuske produkcije, u kojoj žena koja je slepa, ide svetom sa psom vodičem i pravi putopise. U Americi je u jednoj sezoni Masterchef-a pobedila devojka koja ne vidi. Jedino kod nas, kad sam predlagala da se napravi recimo emisija o kuvanju, gde bi učestvovale i osobe sa invaliditetom, ljudi su me gledali pogledom “jesi ti normalna, kome bi to bilo zanimljivo”. U Srbiji ima samo jedna emisija na RTS-u koja je posvećena osobama sa invaliditetom, ali ona se odnosi samo na pitanja koja interesuju ovaj deo populacije. Međutim, nema ni jedna emisija koja bi bila interesantna za sve ljude, a koja se ne odnosi samo na život osoba sa invaliditetom, već je postavljena kroz prizmu takvog života.

SnježanaUvek kažem, kad naiđes na jabuku koja je pola lepa i jedra, a pola natrula, nemoj je baciti. Pojedi onu lepu stranu, da te bar malo zasiti, do nečeg boljeg. Tako negde posmatram i život. Uvek uzimam ono što je dobro i guram napred. Smatram da niko ne treba dozvoliti da ga život odbaci. Pokušala sam, i još uvek ne odustajem, da pokažem ljudima sa invaliditetom, da mogu u životu uraditi puno više od onoga što sami misle da mogu, i da razbiju granice koje im drugi nameću. Borila sam se za inkluziju pre nego što sam i čula tu reč, i znala njeno značenje. Kako sam odrastala, menjala sam i način borbe. Preko mojih roditelja i objašnjavanja, do angažovanja u nevladinom sektoru, politici i pojedinačno. Ono što je bilo konstantno, to je borba. Često ta borba možda nema velikih rezultata, ali smatram da je svaki rezultat korak napred. Iako promene mogu da traju decenijama, uvek će postojati osobe sa invaliditetom, a negde se mora početi. Pre je bilo maltene nezamislivo da se uopšte bilo šta prilagođava, a sada mi uživamo plodove nečijeg truda od ranije.

Zato, hajde da zajedno vodimo bitke, taman one bile i borba sa vetrenjačama. Možda neki vetar i mi ukrotimo…

Snježana

Snježana

Snježana Jolić je rođena u Kninu. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Ljudskim pravima se bavi već duži niz godina, a posebno osobama sa hendikepom. Govori engleski i švedski jezik. Voli da kuva, piše, čita, pliva, pleše i sve što donosi dobro raspoloženje.



  1. Nikola Perović (Reply) on Thursday 19, 2014

    Bravo moja Sneki……svaka ti ka u Njegoša 🙂

    • Snježana
      Snježana (Reply) on Thursday 19, 2014

      Hvala Nikola. Ja pisem onako kako osecam i mislim 🙂

  2. Jagoda Todorovic Jovicic (Reply) on Thursday 19, 2014

    Samo nastavite da se borite! Mnogo mi se svidja ideja o emisijama u kojima kuvaju osobe sa invaliditetom.
    Kao mama deteta sa smetnjama u razvoju, volela bih gledati emisiju u kojoj bi osobe sa invaliditetom bile nasi turisticki vodici po gradovima sveta i pokazale nam sta sve moze da se vidi i obidje u kolicima. Koji gradovi i koje atrakcije su pristupacne, a koje ne.
    Uvek kad gledam takve emisije, primecujem stepenike, uzbrdice i mnoga mesta mi deluju prilicno nepristupacno. Bas bih volela kada bi neko to sve obisao i dao nam korisne savete.
    I svima bi bilo interesantno da gledaju, bar mislim tako. A mozda bi neke turisticke agencije podrzale ideju ili bile sponzori u zamenu za reklamu.
    Pozdrav!

    • Snježana
      Snježana (Reply) on Thursday 19, 2014

      Hvala na podrsci i lepim recima. Hvala i na idejama koje ce mozda neko i usvojiti. Bice ovde jos reci o puno toga. Samo nas pratite.

      Pozdrav!

  3. marija (Reply) on Thursday 19, 2014

    Snjezana, vi negde znate i imate svest da upravo onoliko koliko ste drugaciji od drugih toliko ste jaci u svakom smislu od tih drugih. Istina je sve sto ste rekli i zao mi je sto je kod nas inkluzija velikim delom jos samo inkluzivna politika, a ne praksa. Da postoji i u svetu dosta lepih i dobrih primera. U Turskoj postoji pozoriste slepih, gde predstave realizuju uglavnom slepi glumci , a sam teatar je osmisljen tako da se predstave dozivljavaju i u potpunom mraku, a da postoji i bar-kafe u kom se odvija druzenje posle predstave, opet gde su glavne osobe koje tu rade ugostiteljsku delatnost sa ostecenjima vida.
    E sad moje pitanje je kako, kako to ovde kod nas ? Bitku tetreba zapoceti na medijima sa medijima u iso vreme od Subotice do Nisa. I tu dosta mogu doprineti udruzenja. Mislim, samo mislim. Praticu vas blog i dalje sa velikim intresovanjem. Hvala vam.

    • Snježana
      Snježana (Reply) on Thursday 19, 2014

      Draga Marija,
      Hvala na podrsci i lepim recima. Svi smo mi po necem razliciti, i u necem jaci, a u necem slabiji od drugih. To je jedna od ideja koju zelim izneti. Nema, mi, vi, oni… Svi smo jedinke za sebe i svi zbog nekih osobina pripadamo odredjenoj grupi.

      Bice ovde jos reci o puno toga. Samo nas pratite.

      Pozdrav!

  4. Aleksandra (Reply) on Thursday 19, 2014

    kad god pomislim kako mi je nesto tesko da uradim, ili jos gore, kad me nesto mrzi da uradim, setim se tebe…i pomislim, koliko je tebi energije i snage potrebno za sve sto radis…i kazem, ustaj guzice lenja. svaka ti cast, od tebe svi treba da ucimo…