macka_motivacijaOtprilike prvih 6-7 godina života naše drage biglice Suzi nisam skupljao njen izmet za njom. Sećam se da sam imao neki neodređen osećaj da to možda nije ok, ali sve to vreme ništa nisam uradio po tom pitanju. Onda je jednog dana, kao i hiljadu puta do sada, uz drvo ispred nekog kafića Suzi obavila svoju građansku dužnost – i sve bi se završilo kao pre da maltene istog trenutka iz kafića nije izletela žena sa salvetom i vrlo odlučnim izrazom lica: ,,Sad ćeš to da pokupiš.”

Od tada pa nadalje sam skupljao sve što je Suzi ostavljaljala za sobom. Ono što mi je jak utisak je da je prvobitna motivacija bila intenzivan osećaj sramote, koja je u nekom trenutku prerasla u krajnje jasnu motivaciju da ,,to tako treba”. Zapravo, to toliko treba da bi me bilo sramota da to ne uradim – iako bi me, ne tako davno, bilo pomalo (ali očigledno nedovoljno) sramota što to nisam radio.

Vraćao sam se u mislima ovom slučaju u poslednjih mesec dana dosta, usled događanja oko nas. Imali smo priliku da vidimo neverovatnu količinu motivacije kod velikog broja ljudi koji su želeli nešto da urade u vanrednoj situaciji poplava – poklanjanje stvari, organizovanje humanitarnih akcija, fizički rad na terenu, pokretanje sajtova i drugih servisa za pomoć kako ugroženima tako i volonterima, organizovanje smeštaja za pogođene poplavama…

Kad kažem da je motivacija neverovatna, ne šalim se. Ne znam koliko nas je zaista iskreno verovalo da se ovoliko ljudi može pokrenuti, organizovati i sve ovo postići za svega par dana.

Jedna od stvari koja mi je ostavila poseban utisak je lajna na tviteru i fejsu. Prvih par dana, kad god bih se uključio, mislim da nisam video ni jedan jedini tvit ili status koji se nije ticao poplava. Ljudi su tražili i pružali pomoć, a oni koji nisu radili ni jedno ni drugo su osećali važnost situacije i nisu kačili nebitne ,,Nikada nećete pogoditi šta je iza ovih vrata” linkove i slično. Zaista, imam utisak da smo se u tih par dana otprilike svi kolektivno dogovorili ,,Ovo je sada bitno, i usmerićemo u to koliko god možemo pažnje, energije, vremena i resursa.” Makar na tih par dana nije bilo važno ko je zakasnio na autobus ili ko je pio sinoć kakav koktel, bilo je važno pomoći onima u nevolji.

Zatim je vremenom motivacija, kažu, prirodno opala.

Čekaj, čekaj, čekaj. Desi se gotovo momentalno, masivno, neočekivano pokretanje i samoorganizovanje ljudi usled (ne)prirodne katastrofe, i nakon toga je prirodno da motivacija opadne, i to je to?

Ne kažem da ljudi ne razmišljaju puno o tome, samo mislim da ako postoji toliko latentne energije i želje za radom i pomaganjem, mislim da bi trebalo da postoji više ideja i razgovora u javnosti kako da se ta motivacija i energija usmere. Ovde ne govorim samo o danima nakon poplave – apsolutno je neophodno i pohvalno što se organizuju različite akcije i inicijative za dugoročniju pomoć ugroženima – već o dugoročnom menjanju naših navika.

Da pojasnim na primeru psećeg izmeta (Nakon ovakvih rečenica se osećam kao pravi akademski građanin). Nakon što me je zveknula sramota, od tog dana pa nadalje sam, kao što rekoh, skupljao sve za svojim kučetom (Čak sam počeo da sa negodovanjem gledam ljude koji to nisu radili, iako sam više godina i sam pripadao istoj ,,grupi”, ali to je posebna priča). Dakle, nakon jednog neprijatnog događaja koji je trajao ukupno 20 sekundi, narednih 7-8 godina, koliko je još Suzi poživela, u jednom aspektu svog života sam se ponašao drugačije nego pre.

E sad, tu je situacija dosta jasna: postoji problem ispred tebe (pseći izmet), pojavljuje se u krajnje predvidivo vreme (dok šetaš kuče), imaš različite, lako dostupne mogućnosti da rešiš problem (maramice, salvete, kese), sama procedura traje kratko, i kada to uradiš, znaš da je posao završen. I da, ti koji šetaš svog psa si svestan da si najviše odgovoran za njega. Dakle, jedan takoreći kompletan sistem u kojem je samo falio onaj dovoljno jak okidač za motivaciju da se desi dugoročna promena.

Ne želim da zvuči kao da ovim primerom banalizujem pitanje motivacije. Znam da je život je naravno generalno daleko kompleksniji od tog primera (mada često nekako skupljamo tuđi izmet, ne?). Ipak, meni je sada neverovatno da sam sve te godine uspeo da ne promenim to ponašanje, i verovatno bih tako nastavio, sve dok mi nasumična osoba na ulici nije rekla da to nije u redu. Znam da imam još mnogih takvih oblika ponašanja, kao i verovatno svako od nas (čast prosvetljenim izuzecima), kojima možda samo treba neki okidač.

Mislim da se ispod svih tih kompleksnih situacija često kriju neki jasni elementi, okolnosti, uslovi i sve drugo što predvidivo utiče na nas – a ako mi možemo da utičemo na mnoge od tih okolnosti, onda ih možemo promeniti tako da one povratno što bolje utiču na nas i našu motivaciju. Malim promenama ulazimo u naviku da menjamo stvari, i onda stižemo i do većih promena.

Zato imam dve molbe za svakog ko ovo čita:

1) Šaljite svoje priče o vašoj motivaciji tokom poplava – šta vas je konkretno motivisalo, kako se ona razvijala u narednim danima i nedeljama i gde se nalazite sada. Ja ću svoju motivaciju detaljno opisati u narednom tekstu. Voleo bih da vidim kako ste doživeli poslednjih mesec dana, da li i koliko je bilo želje da se pomogne, koliko besa, sramote, adrenalina, tuge… koliko god je moguće iskreno.

2) Ko god se bavio na bilo koji način motivacijom i promenama (posebno u kontekstu aktivizma i menjanja ponašanja), pošaljite mi molim vas dobre tekstove, literaturu itd. Posebno je dobro ako imate primere gde je veliki broj ljudi promenio neku naviku. Da, guglovao sam već, ali malo šta je dobro kao dobra preporuka. Ne želim ovde da izmišljam toplu vodu, već da vidim šta su pametni ljudi koji se bave time godinama uradili po tom pitanju.

Odgovor možete popuniti na ovom linku – anonimno je, osim ako ne želite da ostavite svoje ime/kontakt. Postoji šansa da će ono što pošaljete negde u nekoj formi biti objavljeno, ako izričito ne naznačite drugačije.

Ono kako ću pokušati da doprinesem je da vidim gde je veza između tih primera sa terena/principa i naše realnosti, kao i šta iz toga možemo da naučimo za dalje aktiviranje. E da, apsolutno zovem druge, kompetentnije ljude koji rade ovakva istraživanja da se uključe, a ako treba i preuzmu ovaj posao od mene. Nisam istraživač, ali imam osećaj da ovako nešto fali i nije mi teško da napravim ovaj mali doprinos tom zadatku.

U svakom slučaju, ne smemo da čekamo narednu nevolju kao okidač za aktiviranje. Moramo da se povežemo sa samima sobom i pokušamo da razumemo šta nas zaista pokreće, a šta ne. Moramo da razumemo šta je to u našem okruženju što nam pomaže i odmaže u aktiviranju, kao i kako da to promenimo.

Ako bismo stvorili i približno okruženje kakvo je bilo u onih par dana, u kojem bismo svakodnevno uposlili svu našu kreativnost, energiju, ideje i druge resurse, šta bismo sve postigli za još mesec dana? Za samo godinu dana?

Relja Dereta

Relja Dereta

Instruktor argentinskog tanga u Institutu Tango Natural, trener prezentacijskih veština i koordinator Škole aktivizma. Deset godina iskustva u radu sa hiljadama mladih i odraslih kroz najrazličitije projekte i akcije, od držanja seminara preko organizovanja studentskih protesta do pisanja priručnika za đačke parlamente. Veruje u širenje lepih ideja, imao privilegiju da individualno radi sa 50 TEDx govornika do sada na osmišljavanju njihovih nastupa. Uglavnom ne priča o sebi u trećem licu.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?