Pozitivna diskriminacija, podsticajne mere i beli medvediDaleko od očiju kulturne i obrazovane elite Beograda kojoj je još uvek nesavladiv izazov da Rome ne naziva Ciganima, Romi se, u mnogim zajednicama pored kojih žive (a ne sa kojima žive),  susreću ne samo sa diskriminacijom na rasnoj osnovi, nego i sa fizičkim nasiljem u bilo kom pokušaju da se integrišu. To ide dotle da kada se „deca k’o deca“ pomešaju sa ostalom decom, roditelji većinskog stanovništva im brane druženje, da ih ne bi „zarazili“ vaškama, lošim navikama, negativnim vrednostima i svim stvarima koje neobrazovani građanin Srbije pripisuje Romima i Romkinjama.

Biti obrazovan znači jednu širinu i dubinu shvatanja stvari i samostalnog razmišljanja, ili makar razmišljanja uopšte.

Nasilje nad romskom decom dešavalo se u selima u okolini Vršca i Niša, gde bi godišnje oko 30 romskih dečaka i devojčica polazilo u školu, a samo nekolicina bi završila, jer bi roditelji deci pretili da se ne igraju sa romskom decom i vršili pritisak na seosku školu jer njihovo dete ide sa „prljavim Ciganima“ u razred. Da stvar bude tužnija, učitelji i učiteljice nisu zaostajali, pa su redovno maltretirali romsku decu. Ovo je deo svedočenja aktiviste Đurice Stankova koji je odrastao u romskom  naselju.

Naravno da ima i pozitivnih primera i to ne ponašanja zajednice prema Romima, već primera da su Romi i Romkinje takođe i deo zajednice. Ovaj tekst posvećujem onim Romima koji su isključeni.

O tome da romska deca ne vole da idu u školu

Da li biste vi voleli da idete u školu ako ne biste imali adekvatnu odeću, obuću, knjige i sl.? Ja sam bio deprimiran kada nisam imao novca za rođendanske poklone drugarima, a zamislite tek da nemate osnovne uslove za školu, kako da onda pripadate vršnjačkoj grupi? Kada učiteljica kaže „Izvadite list iz bloka broj 5“ a vi nemate. To sam ja iskusio devedesetih kada su bile sankcije.

Inkluzivna učionica i Romi

Moja drugarica vaspitačica se žali kako imaju Rome koji su raseljeni iz nehigijenskih i nelegalnih naselja ispod Gazele, pa sada muku muči s njima i ostala deca trpe. „Oni ne mogu da sede mirno 45 minuta u četiri zida!“.

Prvo, ne mogu ni ja da sedim 45 minuta mirno u 4 zida, a drugo, nisu navikli, jer su navikli da se igraju ili rade itd. Naravno da ne mogu da se smire i to će da reši period adaptacije. Osim toga, šta sad, pošto ne mogu da se smire, da ne idu u školu? Kakvi su to učitelji i vaspitači kojima je u redu da neka deca idu u školu, a neka ne?

Šta nije inkluzija Roma?

Nije poenta aktivizma i inkluzije Roma da se pravimo da su svi Romi dobri ljudi ako nisu. Kao i svuda, i među Romima ima loših ljudi. Na primer, ako vidimo Roma u autobusu koji neprijatno miriše, mi se zgrozimo i tvitnemo kako Romi smrde. Poenta je tu da neko smrdi i nije važno koje je nacionalnosti, pitanje je zašto smo – tako lepi i pametni – pretpostavili da on/ona stalno smrdi, a ne samo tada kada smo ga/je sreli? Vraćajući se sa basketa i ja sam smrdeo, pa niko nije rekao „Srbi smrde“.

To je samo spoljni pokazatelj da ta osoba ima problem mnogo veći od higijenskog. Ja znam da i ja smrdim vrlo često i da to nije u redu, ali mene je neko godinama terao da se tuširam, imao sam i gde da se tuširam, pa je lako bilo da me teraju da to činim.

Na kampovanju u Belorusiji morao sam da se kupam u hladnoj reci i nisam se kupao 7 dana da se ne bih razboleo, jer to je bila vrrrlo hladna reka. Dakle, ne gledajmo sa visine na ljude koji smrde, to je znak da imaju neki problem i da smo ih odbacili bez da smo se zapitali bilo šta, a kamoli ponudili da pomognemo, a žalimo se glasno i često kada nam se desi nepravda.

Pozitivna diskriminacija, podsticajne mere i beli medvediReći ćete vi da ipak mogu da se istuširaju jer osećaju potrebu za pripadnošću grupi. Naše društvo i svako drugo u Evropi gde postoji problem sa Romima dovelo je Rome na nivo da više ni ne osećaju potrebu za pripadnošću. Svaki čovek koji neprijatno miriše, svaki zapušteni srednjoškolac, Rom, nije važno, koji smrdi – znači da nešto neprijatno miriše u našem društvu i odnosima.

Pojedinac/ka pred izazovom ima 2 puta: gore i dole. Ako ne može gore, ide dole. Tada više nema problem samo on, nego i svi mi, jer ne volimo da nam momenat u kome se udvaramo, pokvari tužna scena beskućnika/ce.

U vojsci kada žele da izgrade jedinicu koja je jaka, oni grade jedinstvo. Da bi Srbija bila jaka, treba da bude  ujedinjena, ali ne fašistički, ne ujedinjena u mržnji prema manjinama, nego u brizi o zajednici. Nisu Norvežani bogati jer imaju naftu, nego jer su zajednica: to što imaju naftu, značilo bi samo da je zagradi najjači  pojedinac i ćao, a ne da je cela država bogata.

Bogati preduzetnik – ako je pohlepan – biće još bogatiji. Ali onda više niko neće biti bogat, pa će morati da daje u zajednicu da bi zajednica imala para da kupuje njegove proizvode.

Naš narod, ako uopšte mogu da upotrebim tu floskulu – filozofski jako spornu, često voli da kaže „tako su ga vaspitali, od malih nogu da prosi i krade“.

Eto, to sam čuo od apsolventa Politikologije sa Fakulteta političkih nauka. Znači, studenta koji više godina uči iz raznih uglova o ljudskim pravima.

Uvedene su neke mere da se Romima obezbede udžbenici, odeća, asistencija u obrazovanju itd. Ali od momenta uvođenja mere, do toga da to zaživi i bude prihvaćeno od prosvetnog i zdravstvenog sistema, moraju da prođu godine, kao i sa svakom novinom.

Drugo, oni kojih se ta mera najviše tiče nisu upoznati sa svojim pravima, jer je nivo izopštenosti veliki. Ti Romi o kojima se priča da „imaju sva prava“ su naše komšije, a Romi o kojima ja pričam, te Rome smo videli samo na slikama. I to ne svi.

Romi, Romkinje i ljudska prava

Uostalom, šta to znači „imaju sva prava“? Da li vi ne želite da Romi imaju sva prava, nego samo neka, recimo pravo na tajnost prepiske, ali ne i pravo na nepovredivost stana?

Ljudi često koriste izraz „pozitivna diskriminacija“ da bi opisali meru da se nekima obezbede beneficije zbog njihovog teškog položaja. Licemeri se samo uhvate za reč „diskriminacija“ i pozivaju se na to kako bi svi trebali da imaju jednake šanse. OK, ali da su malo više čitali nego što su pametovali, znali bi da je u definiciji diskriminacije jednako postupanje u jednakim situacijama, odnosno različito postupanje u različitim situacijama. Slikovito, ne može biti jednako postupanje u kome se i od veverice i od slona traži da se popnu na drvo.

Kliknite da pročitate više o diskriminaciji.

Tako da pojam „pozitivna diskriminacija“ treba da se preimenuje u „podsticajne mere“, ili u „afirmativne akcije“ ka nekom cilju. I da, one su apsolutno legitimne, jer – na primeru obrazovanja – ako bismo sad povukli crtu i zahvatili svu romsku decu stasalu za školu, obezbedili im adekvatne uslove, ona bi, kao i sva deca, normalno završila osnovno školsko obrazovanje, srednju školu i srazmerno opštoj populaciji bi upisala i fakultete. Nijedno dete ne treba da trpi ako mu je roditelj alkoholičar, siromašan i sl. Iako svi volimo često da kažemo „i eto, sve sam sam postigao“, zaboravljamo da zapravo ništa nismo sami postigli. Uvek je tu za nas bio neko u raznim situacijama.

Ima li Srbija para da zbrinjava Rome?

Pozitivna diskriminacija, podsticajne mere i beli medvediPrvo, država ne zbrinjava Rome, kao društvo ih vekovima odbacujemo, pa je red da se postaramo da pomognemo ljudima koji imaju manje šanse od nas.

Juče u razgovoru, mladić koji je dao otkaz na poslu jer nije hteo da trpi mobing prema kolegi od strane nadređenog, Rome naziva Ciganima i priča o njima kao da nisu ljudi. Šta je sa svešću i razumom kada smo pravedni, čak požrtvovani i plemeniti za jedne, a ne i za druge? Radi se o momku koji je završio Filozofiju na Filozofskom fakultetu. Kada nam intelektualna elita ne kapira ovako jednostavne stvari, znači da nam je loše obrazovanje.

Stvara se atmosfera – od strane ljudi kojima je u interesu da se lično obogate na svaki način – da je Srbija siromašna zemlja i da nema para za sve.

Pitam učesnike na treningu o ljudskim pravima: da li je važnije zdravlje ili obrazovanje, a učesnici se podele u dva tabora i debatuju šta je važnije. Niko da se seti da kaže: oba su važna i zašto uopšte da pravimo razliku?

Je l’ to znači da odlučimo da je zdravlje važnije od obrazovanja i da, ako smo pomogli Romima, ne možemo i Leskovčanima? Ljudi, neko je pustio paradigmu i sada kao da niko ne misli svojom glavom. Kako je to Srbija siromašna zemlja ako može da podnese visok nivo korupcije? Kako može da nema za siromašne Rome, bolesnu decu i sl., a ima za Miladina Kovačevića da se od naše plate (poreza) odbije jer je on malo kontuzovao nekog Amerikanca? „Nema para“ znači da moramo da mudro raspolažemo novcem, a ne da nema para.

Ovde možete videti Primer prakse u radu na socijalnom uključivanju Roma

© Fotografije ustupljene ljubaznošću organizacije Romani Cikna i Građanske inicijative

Anegdota:
Tokom spremanja teksta, na pitanje da li smem da koristim fotografije sa projekta, rekli su mi: „Naravno, svi treba da vide gde ljudi u Srbiji žive kao u srednjem veku“.

 

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudna kombinacija ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu počeo da se bavi socijalnim inovacijama a naročito ih voli tamo gde ih nema tj. da menja naizgled nepromenjive sisteme i to na načine na koje nikome do sada nije palo na um. Interesovanja: transformativno liderstvo, istorija, pravne nauke, socijalna politika, socijalna zaštita, inovacije, prevencija nasilja, razvoj i upravljanje projektima, socijalni uticaj.



  1. Marija (Reply) on Thursday 5, 2014

    Lep i vazan tekst, i jos vazniji rad i svest koju promovisete. Plemenit duh mladih ljudi je za divljenje i postovanje!

    • Dražen Zacero
      Dražen Zacero (Reply) on Thursday 5, 2014

      Draga Marija,

      hvala najlepše na ohrabrenju!

      Pozdrav!

  2. Suzana Kaplanovic (Reply) on Thursday 5, 2014

    Dragi Drazene, svaka cast za tekst !!!
    Zao mi je sto je broj reci ogranicen jer ima tu jos mnogo mnogo toga da se kaze i pokaze…..
    Cigani smrde… da…. ali da li se neko pita kome je u ovom gradu, u ovoj drzavi, u ovoj Evropi (mislim na celu Evropu) ukraceno OSNOVNO LJUDSKO PRAVO – VODA !!!!!
    Kako da se okupa? KAKO? kad je izguran iz drustva, zivi u sumi pored naselja u sred Beograda, zivi ispod mosta (ispod svakog mosta u Beogradu ! ).
    Kako li se zove to kad nekom uskratis pravo na vodu?

    i tako dalje i tako dalje ……… grrrrr

    Hvala za dobar tekst
    Suzana Kaplanovic

    • Dražen Zacero
      Dražen Zacero (Reply) on Thursday 5, 2014

      Draga Suzana,

      hvala na komentarima i što ste pročitali tekst!

      Pozdrav!

  3. Milos (Reply) on Thursday 5, 2014

    Odlican tekst! Bravo! Samo nastavi !