Doprema namirnica u Feketiću

Doprema namirnica u Feketiću

Znamo da demografski spadamo u stare zemlje sa prosečnom starošću stanovništva od 42,2 godine. Znamo da se broj samačkih staračkih domaćinstava dramatično povećava od popisa do popisa stanovništva. Tako se njihov broj gotovo duplirao u poslednjih 20 godina, od 1991. kada ih je bilo 158 hiljada (6,5%) do 278 hiljada (11,2%) u ukupnom broju domaćinstava u Srbiji na Popisu iz 2011. godine. Skoro polovina starijih ljudi, pa i onih koji žive u samačkim, staračkim domaćistvima žive u ruralnim, odnosno seoskim sredinama.

Posebno je veliki izazov kada ti ljudi dođu u situaciju bespomoćnosti a tamo nema u najbližem okruženju mlađih koji bi im se našli pri ruci i koji bi im pomogli. Koliko i kako u tim situacijama reaguje država i društvo u celini?

Nemamo relevantnih pokazatelja o tome, ali iz onoliko podataka koliko imamo, može se zaključiti da država nema pravi odgovor na ova pitanja i izazove u vezi sa rastućom demografskom krizom.

Iz godišnjih izveštaja centara za socijalni rad (CSR) u Srbiji, primećujemo da su od 2012.godine izdvojili kao posebno rizičnu grupu starijih, upravo one koji žive u staračkim i samačkim staračkim domaćinstvima. Tako je u 2012.godini, od ukupno evidentiranih 38.608 ovih domaćinstava koja su se obratila njima za neki vid pomoći, većina njih, odnosno, 25.061 (61%) su  iz seoskih sredina.

Konstatovali su da je u toj grupi starijih korisnika CSR „više teško zdravstveno ugroženih korisnika koji žive na selu, nego onih koji žive u gradskim naseljima“ i konstatuju da su im manje dostupne usluge u zajednici.

Od razvijenih usluga u lokalnim zajednicama, najviše je upravo i razvijena usluga pomoć u kući za stare. U toj, 2012., po podacima iz Studije „Mapiranje usluga socijalne zaštite u nadležnosti lokalne samouprave“, ova usluga je postojala u 122 lokalne zajednice i nju je koristilo14.635 osoba starih 65 i više godina (1,3% od ukupne populacije starijih), od kojih više onih koji žive u gradskim sredinama. Prema istraživanjima organizacija civilnog društva (OCD), svakoj petoj starijoj osobi od 65 godina (20%) je potreban neki vid podrške za samostalno življenje i funkcionisanje u svojoj kući/stanu i lokalnoj zajednici.

Za starije iz seoskih sredina, podrška za život u kući ima veći značaj, jer oni, uglavnom, nemaju nikoga blizu na koga se mogu osloniti, nemaju centralno grejanje, često nemaju ni prodavnicu ni poštu u selu, zdravstvene stanice su udaljene, apoteke i banke još dalje, tako da oni ne mogu lako da kupe namirnice, plate komunalije, podignu penziju, odu do lekara…

Organizovanje usluge pomoći u kući ispostavilo se da skuplje košta jer geronto domaćica treba da pređe poprilične razdaljine od jedne kuće do druge, i to često pešice, pa joj i ne ostaje puno vremena za samu pomoć u kući starom ili njemu/njoj treba i druga vrsta podrške koju geronto domaćica, zapravo, i ne može da pruži.

U nekim lokalnim zajednicama, organizacije Crvenog krsta, poput onih u Kragujevcu i Trsteniku, organizuju volonterske akcije povremenog odlaska u seoske sredine, gde jednokratno pomažu starijima (mere krvni pritisak, donesu lekove, potrebne namirnice, beru maline, pokose travu u dvorištu…), ali to nije dovoljno.

Otuda često najstariji kada dođu u stanje bespomoćnosti ostaju na cedilu a posebno oni koji nemaju para, pa kako kažu „mru kako znaju i umeju“.

U Bačkoj opštini Mali Iđoš u Vojvodini, geronto službu su osnovali 2008.godine, i njom su pokrivali i dve seoske zajednice – Lovćenac i Feketić. Sve je počelo projektno, u saradnji sa Caritasom subotičke biskupije koji ima bogato iskustvo u razvoju i pružanju usluge kućne nege i pomoći u kući. Za dve godine funkcionisanja, shvatili su da im medicinske sestre i geronto domaćice nisu dovoljne za podršku starijima iz seoskih sredina. Njima su bile potrebne i popravke u kući i oko kuće, poslovi u dvorištu i bašti, čišćenje snega, priprema ogreva, prevoz do zdravstvenih ustanova i sl.

Po primeru dobre prakse iz Mađarske, geronto služba u Malom Iđošu je dopunjena seoskim domaćinom.

Orezivanje voća u Malom Iđošu

Orezivanje voća u Malom Iđošu

Šta radi seoski domaćin ili salašarski poverenik kako ga u Mađarskoj zovu? On ne pomaže samo starima, već i deci koju vozi do škole i nazad, posebno u zimskim danima, lokalnom sportskom klubu ili kulturno-umetničkom društvu čije članove vozi na utakmice ili nastupe, i svima se nađe pri ruci kada su u nevolji ili potrebi. Svaki seoski domaćin vozi kombi kojim prevozi decu, odrasle i starije po potrebi, nosi ručkove na salaše starijima od 70 godina… Praktično, zadatak seoskog/salašarskog domaćina je poboljšanje kvaliteta života žitelja udaljenih naselja, salaša. Usluga je potpuno besplatna za sve meštane salaša/sela.

Ovu uslugu u Mađarskoj razvijaju od 2000. godine, u okviru sistema socijalne zaštite. Seoski domaćini danas postoje u 1.300 (svim seoskim) od ukupno 3.200 lokalnih zajednica u Mađarskoj. Jedan seoski domaćin je odgovoran za naselje od 400 do 800 stanovnika. Za njegovu uslugu iz državnog budžeta, sa nacionalnog nivoa, lokalne samouprave dobijaju po 2 i po miliona forinti godišnje za jednog seoskog domaćina (oko 8.300 evra).

Na mnogim salašima do skoro nije bilo struje, a sada im lokalne zajednice uvode istu, instaliranjem solarnih ploča. Radost žitelja je beskrajna (lično sam posetila 71-godišnju staricu na jednom od salaša, koja mi se pohvalila da od pre dve godine, od kada su joj uveli struju sluša i radio i to, pored Radio Budimpešte i Radio Beograd, jer „ima dobru muziku“). Unapređuju i infrastrukturu u tim sredinama, kako bi kombi mogao da priđe do svakog salaša…

Šta je država Mađarska dobila ovime? Pored poboljšanja kvaliteta života žitelja seoskih sredina, zaustavili su gašenje salaša, napuštanje sela i odlazak mlađih ljudi u velike gradske centre. Čak se sada hvale da postoji tendencija dolaska mlađih porodica iz gradskih sredina na salaše, koje se tu nastanjuju, razvijaju svoje poslove, zarađuju od njih i mirnije žive.

Freziranje bašte u Lovćencu

Freziranje bašte u Lovćencu

Uvidevši dobre strane ove usluge u mađarskim selima, Forum žena iz Malog Iđoša je inicirao uvođenje iste u postojeću geronto službu u Malom Iđošu, uz određene modifikacije. Dogodilo se to 2010.godine. Seoski domaćini  su meštani mesta u kojima pružaju usluge, ima ih trojica, po jedan za svaku mesnu zajednicu (Lovćenac, Feketić i Mali Iđoš). To su ljudi od poverenja i autoriteta kod meštana, majstori sa poznavanjem različitih zanata, koji iako imaju radno vreme, praktično stoje na usluzi ili su dostupni u slučaju potrebe starima u toku 24 sata u danu i svih 365 dana u godini. Oni vrše popravke u kući, okreče je, kose travu u dvorištu, pooru i zasade baštu, pripreme i nacepaju drva, obave veće nabavke i teže fizičke poslove… Više od 120 starijih ljudi ima konkretnu pomoć i koristi od usluge seoskog domaćina. Novčana participacija korisnika u usluzi je 100 dinara po satu iste. Ti ljudi se osećaju mnogo sigurnije i lagodnije u svojoj kući, čak i kada noću padnu ili kada zagube ključ od kuće, pozovu svog seoskog domaćina i on je za najviše pola sata tu kod njih, da im pomogne da prevaziđu problem.

U Malom Iđošu su u razvoju službe primenili multisektorski pristup, čime su u potpunosti izašli u susret individualnim potrebama svakog domaćinstva kome pomažu ponaosob kroz: zdravstvene usluge (medicinske sestre), socijalne usluge (geronto domaćice), održavanje, popravke i teže fizičke poslove (seoski domaćini) i kulturne usluge (volonterski u saradnji sa bibliotekom i kulturno-umetničkim društvom, kojima doprinose aktivnom starenju).

Ovo se pokazalo kao dobitna kombinacija. Dobrobit angažmana seoskog domaćina i kompletne geronto službe prepoznali su i ljudi iz lokalne samouprave Mali Iđoš, koji su službi dodelili Plaketu opštine u 2012. godini. Iako ova opština spada u nedovoljno razvijene lokalne zajednice, uspeli su da obezbede sredstva u budžetu za geronto službu i seoske domaćine i za 2014. godinu.

Da li je ovaj model usluge u nekom vidu moguće preneti i u druge krajeve Srbije, mimo Bačke/Malog Iđoša?

Možda ne u potpunosti, ali svakako ima elemenata koji i te kako mogu biti primenljivi i u drugim seoskim, posebno brdsko-planinskim sredinama Zapadne, Južne, Jugoistočne Srbije i Šumadije.

S obzirom na sistem organizovanja kod nas u lokalnim zajednicama i činjenicu da mesne zajednice, posebno seoske, funkcionišu u skoro svim opštinama, možda bi predsednici mesnih zajednica mogli biti ti ljudi od poverenja meštanima, mogli bi imati i funkciju seoskog domaćina. Uz svoje poslove na imanju, i one koje rade za mesnu zajednicu, mogli bi po potrebi da pružaju podršku staračkim, a posebno samačkim staračkim domaćinstvima (da im pripreme drva za ogrev, izvrše sitne popravke po potrebi, odvezu ih lekaru, posebno kada treba da idu u drugo mesto, plate u njihovo ime račune za komunalije…). Time bi se znatno olakšao život tih starijih ljudi, predupredila njihova bespomoćnost, očaj i umiranje u beznađu. Ova usluga bi prevenirala institucionalizaciju, čime bi učinila humanijim i dostojanstvenijim život najstarijih u svojoj kući, na svom ognjištu, u svom socijalnom okruženju.

Predstavnice Foruma žena iz Malog Iđoša stoje na usluzi svim zainteresovanima da im prenesu iskustva i pomognu u razvoju ove usluge i u drugim opštinama.

Linkovi izveštaja i studija:

  1. Sintetizovan izveštaj o radu centara za socijalni rad u 2012.godini (.pdf)
  2. Mapiranje usluga socijalne zaštite u nadležnosti lokalne samouprave

(Fotografije iz arhive Foruma žena Mali Iđoš)

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Gordana (Reply) on Wednesday 7, 2014

    Ideja o uključivanju sekretara mesnih zajednica u rad sa starim i nemoćnim licima na teritoriji mesne zajednice za koju su zaduženi nije nova ideja.To je trebalo da bude njihova osnovna dužnost još davno.Sve je nekako i funkcionisalo do pre dvadesetak godina jer su tada MZ imale komisije za socijalnu zaštitu koje su bile pomoć i Centru za socijalni rad i nemoćnim licima kao i ostalima sa problemima.I mi iz Centra smo po zakazanim terminima dolazili na sastanke komisije i imali veoma konstruktivne razgovore.Sada,kada su mogućnosti za pomoć raznovrsnije,uz učešće i NVOinformacije iz seoskih sredina nemamo.

    Sve se promenilo kada su za sekretare počeli da dolaze ljudi sa partijskim knjižicama i to naročito oni koji nisu iz tog sela.Borave u kancelariji sat-dva i izgube se-navodno su na sastanku u opšptini.Nemoguće ih je dobiti i telefonom,za bilo kakvu informaciju moraju da pitaju neke druge.
    Neophodno je u savete MZ i na važne funkcije postaviti ljude koji su zainteresovani da rade,koje u selu poštuju,koji su inicijatori a ne izvršitelji lokalnih politika.
    Moglo bi se ovde napisati još mnogo šta o našem mentalitetu…Mladi će se nad ovakvim temama zamisliti tek kada ostvare i kada im zatreba pomoć drugih….

    • Nadežda Satarić
      Nadežda Satarić (Reply) on Wednesday 7, 2014

      Poštovana Gordana,

      Drago mi je da Vam je tekst privukao pažnju i da ste ga pročitali. Sasvim se slažem sa Vama da je nekada situacija bila potpuno drugačija. Socijalna radnica sam i pamtim kako sam, još kao studentkinja, davnih 1974-1975 išla na praksu u Centar za socijalni rad na opštini Novi Beograd. Mesna zajednica moje mentorke je bila “Staro sajmište”. Veoma sam se radovala kada će doći sreda, jer to je bio dan koji smo mi provodile u mesnoj zajednici, trećinu radnog vremena. Razgovarale bismo sa predsednikom mesne zajednice o novostima, događanjima i problemima na terenu. Tu bi nam dolazili sugrađani na razgovore, a po potrebi, mi bismo odlazile kod njih u kućne posete. Danas je to neka potpuno druga priča. Današnjim mladima ili ključnim donosiocima odluka, ako bih pisala da je to nekada sve kod nas postojalo, oni niti bi verovali, niti ih to interesuje, niti reaguju na takve priče.
      Njima je mnogo privlačnije kada im se serviraju primeri dobre prakse iz drugih evropskih zemalja, posebno kada su u pitanju zemlje članice Evropske unije. Otuda sam ja navodila primer Mađarske. Inače, za mene nije važno šta će biti inspiracija ili okidač da se razmišlja o nekoj inicijativi, već da li će se na nju uopšte neko primiti i bitan je krajnji cilj, a to je da nešto ozbiljnije zvaničnici preduzmu, kako bi se, koliko-toliko učinili koraci u pravcu poboljšanja kvaliteta života naših najstarijih članova zajednice, posebno onih koji žive u seoskim sredinama koje se gase i u kojima oni umiru “bez sveće”.

      Srdačan pozdrav,
      Nadežda Satarić