Drvo života (Gustav Klimt)

Drvo života (Gustav Klimt)

Sve što je teško, naše sećanje stavi u blaženu izmaglicu. Iako nije bilo tako davno, ja se kroz (svoju) izmaglicu sećam stvari, igračaka i odeće, strepnji i briga kako i šta dalje u novoj sredini, sama sa petogodišnjom devojčicom…

Kako izgledaju prvi dani nakon razlaza?

U stvari, smatram sebe jednom od onih srećnijih. Taj korak u prazninu i nesigurnost novog početka za mene nije bio toliko bolan kako može da bude. Ja sam imala gde da se vratim.

Psihički sam se za odlazak pripremala mesecima unapred. Hrabrila sam se, razvod sebi uporno predstavljala kao šansu za novi početak, a ne predstojeću traumu, jer trauma je ovo što proživljavamo u braku, moje dete i ja. Izabrala sam i okvirni datum, prolećni mesec koji će najlakše pasti detetu u novoj sredini i ulepšati ne baš srećne okolnosti preseljavanja, na način na koji to samo lepo vreme i sunčevi zraci umeju. I vratila sam se svojoj roditeljskoj kući sa detetom.

Mislim da bivši suprug tada nije verovao da ću trajno doći nazad u svoj neveliki roditeljski dom, i da sam sasvim ozbiljno izabrala da živim sa majkom u nevelikoj, staroj i oronuloj roditeljskoj kući u malom gradu. Da ću početi život u toj meri unazad i ispočetka. Iznenađujuće mirno je prihvatio naše preseljenje uz par neumesnih komentara detetu da ostavlja tatu, a meni da bismo mogle neki račun da platimo pre nego što odemo, verovatno imajući u vidu prednosti koje naš odlazak ima po njega i njegov način života. Kada je trenutak došao, dala sam bivšem suprugu novac za benzin da preveze dete i naše lične stvari, odeću, knjige, igračke. Da, baš tako. Platila sam prevoz, a ostale stvari, nameštaj, pokućstvo, belu tehniku, ostavila sam za sobom, u tom stanu, s nejasnom idejom da mi sve to sada uopšte nije važno, da mi je bitno samo da odem sa detetom na sigurno, tamo gde ćemo imati mir i normalan život. Za mene je to bio beg u sigurnost i toplinu jedinog mesta na svetu gde smo potpuno dobrodošle, a sve ostalo što je tu staro, oronulo i ne štima, vredne ruke mogu da poprave, ulepšaju i osmisle. Sve ćemo rešavati, jedno po jedno, kada izađemo iz situacije koja nema drugo rešenje.

I tako je i bilo. Dete je tih prvih dana čuvala baka, moja majka, koja je i ranije dosta vremena provodila sa svojom unukom, tako da tu nije bilo problema. Ja sam i dalje radila u samom centru Beograda, što je svakodnevno iziskivalo bar 3 sata izgubljenog vremena u prevozu. Bila sam pod stresom zbog razvoda,  lošeg i mučnog odnosa sa bivšim suprugom koji je nastavio da me psihički maltretira, u strahovima zbog svih promena koje su se dešavale i koje su nam tek predstojale. Iscrpljena, izmučena, sa ogromnim brigama i za sadašnjost i za budućnost, bukvalno nisam znala šta ću pre i od čega da počnem. A moralo se početi, i to bez odlaganja. I počela sam od najurgentijeg: odmah sam podnela tužbu za razvod braka i počela da se bavim pitanjem vrtića za dete.

Dete je ranije išlo u vrtić na Paliluli, ali budući da smo se preselile na udaljenu beogradsku opštinu, nije imalo pravo na prevodnicu, odnosno na obezbeđeno mesto u vrtiću. Iako je moja majka vitalna, ona je žena u poodmaklim godinama, a ja nisam želela da joj time što smo se doselile kod nje i što nam već toliko čini, narušavamo zdravlje i opterećujemo je prezahtevnim dodatnim obavezama.

Bio je april mesec. Otišla sam u lokalni vrtić u koji sam i ja kao mala išla. Ukrašeni hodnici, na sve strane dečiji radovi, šarenilo i boje. Zakucala sam na vrata administrativne službe, ušla, predstavila se i objasnila o čemu se radi: preselila sam se, dete je išlo u vrtić, razvodim se, radim, kako mogu da upišem dete. Odgovorili su mi da je konkurs za upis uskoro, u maju mesecu, da pogledam na obaveštenju šta je sve potrebno i priložim dokumentaciju. Zahvalila sam se i izašla.

Vraćala sam se lagano kući tog lepog aprilskog dana, duboko udisala mirise proleća i razmišljala. Znam da se mesto u vrtiću u Srbiji jako teško dobija, bez obzira na sve manji broj dece. Varošica u kojoj živim je na celoj beogradskoj teritoriji jedna od retkih opština sa pozitivnim prirodnim priraštajem, spada u one mlađe sa prosekom starosti stanovništva od oko 40 godina. Dakle, kakve su mi šanse? Veoma slabe. Moja majka živi sama i povučeno, nikakva posebna poznanstva nema, tako da je i s te strane mogućnost da dobijem mesto za dete u vrtiću – ravna nuli. Razmišljam dalje. A da li je moguće da u ovakvoj situaciji u kojoj smo, moje dete nema neki prioritet…? Znam da mesto za dete u vrtiću dobijaju, po prioritetu, zaposleni roditelji. Roditelji koji ne rade  nalaze se u daleko nepovoljnijoj poziciji, jer sistem ide logikom „neko sedi kod kuće i može da čuva decu/dete“. Naravno, znamo da mnogi (na papiru) nezaposleni roditelji ne sede kod kuće već rade („na crno“), a i ako zaista sede, radije bi bili u potrazi za poslom, jer od jedne ili nijedne plate ne može da se živi. Razmišljam dalje. U slučaju kao što je moj, pošto se razvodim i zaposlena sam, zar ne bih ja trebala da imam nekakvu, makar malu prednost na tom konkursu…?

Majka i deteZaključila sam da treba da se raspitam, i rešila da sutradan ponovo posetim vrtić. Sutradan nisam mogla jer nisam uspela da se uskladim sa poslom, ali jesam u toku nedelje. Otišla sam i objasnila da sam već dolazila, šta me zanima, i šta mi je rečeno, da je uskoro konkurs i da ću svakako konkurisati, ali da me zanima postoje li neke povlašćene kategorije – odnosno, da li imam bilo kakvu prednost u odnosu na druge kandidate za vrtić. Odgovorili su mi da bi trebalo da imam, ali da im taj neko ko to zna nije tu, već u nekoj drugoj zgradi, u drugom naselju opštine, i dali mi broj telefona da se lično raspitam i objasnim svoju situaciju. Dali su mi i svoj broj telefona, da im javim šta kaže koleginica. Koleginica se nije javljala na taj telefon dan-dva. Javila sam u vrtić da ne mogu da je dobijem, pa su mi rekli da je odsutna nekoliko dana i da pozovem ponovo iduće nedelje. Kao što vidite, tu je prošlo još nekoliko dana (a možda i deset). I pored njihove ljubaznosti, i pored moje dobre volje i rešenosti, to nekako nije išlo, odnosno, ako je išlo, išlo je veoma, veoma sporo.

I opet počnem da razmišljam šta mi je činiti, a na svu sreću razmišljala sam naglas sa prijateljicom i zajedno smo komentarisale mogućnosti daljeg delovanja. Ako u vrtiću niko ne može da mi odgovori na moje molbu i moj problem, ko još može? I odgovor se nametnuo sam. Ko je nadležan za rad predškolskih ustanova? Drage mame, postoji Sekretarijat za dečiju i socijalnu zaštitu.

Potražim na internetu broj telefona, pozovem, predstavim se i kažem zašto zovem. I prošetaju me na nekoliko lokala, ali ipak dođem do osobe koja je imala odgovor na moje pitanje i rešenje za moj problem. A odgovor je bio sledeći: kao zaposlena majka u procesu razvoda i staratelj, bez obzira na to što razvod nije završen, imam pravo da van konkursa, bez prevodnice, odmah i najhitnije, upišem svoje dete u najbliži vrtić!

Naime, deca samohranih roditelja, pored dece žrtava nasilja, dece bez roditeljskog staranja, i dece iz socijalno ugroženih porodica, imaju prednost prilikom upisa u vrtić. Pri čemu grad regresira, odnosno umanjuje troškove vrtića za 50 odsto.

Moje dete ostvaruje to pravo, a za ostvarivanje tog prava u praksi, potrebna su mi samo 4 papira. Potvrda o radnom odnosu i proseku primanja, kopija tužbe za razvod braka, prijava boravka za mene, i detetova krštenica. Da li treba reći koliko sam bila iznenađena, oduševljena, i koliko sam se zahvaljivala toj ženi s druge strane slušalice??

Sa tom i takvom informacijom odem prvog narednog radnog dana u vrtić i zakucam na ona ista vrata. I pozovem se na Sekretarijat za dečiju zaštitu. Najljubaznije sam objasnila da sam se raspitala jer mi je veoma važno i hitno, pa nisam mogla da čekam na povratak koleginice do koje nisam mogla da dođem, i šta mi je rečeno, kao i da mogu da provere ukoliko pozovu tu istu ustanovu. Odgovor je bio takođe iznenađujući: rekli su mi da donesem papire koje su mi naveli u sekretarijatu, i da odmah nakon toga dete može da dođe, da će biti upisano. Zahvalila sam i izašla.

Pozvala sam telefonom kadrovsku službu firme u kojoj sam radila sa molbom da mi najhitnije spreme potvrdu koja mi je od njih trebala (o radnom odnosu), prijavu o mestu boravka sam već imala jer sam se prijavila čim sam se doselila, krštenicu deteta sam imala, tužbu za razvod braka sam imala. Sutradan sam odnela sve papire, i dete je za koji dan krenulo u vrtić, upoznalo nove drugare, i na pravi način se socijalizovalo u novoj sredini.

Zašto vam sve ovo govorim toliko detaljno? Ovom pričom i svojim primerom želim da ilustrujem koliko smo neupućeni u svoja prava i mogućnosti, i posebno, koliko mnogo toga zavisi samo od nas i naše upornosti.  Nisam imala od koga da čujem slična iskustva i da se posavetujem, a na žalost, niko ni u Centru za socijalni rad, ni u vrtiću nije umeo da mi predoči moja prava i prava moga deteta, u konkretnom, mom slučaju. I uopšte ne mislim da je bilo ko tu bio zlonameran.

U tom istom vrtiću moje dete je bilo više od godinu dana, i provelo divne trenutke. Veoma rado je išla i stekla brojne drugare. Sa nekima od njih danas ide u odeljenje i druži se, druge sreće redovno u školi i van nje. Osoblje vrtića je bilo i kvalifikovano i susretljivo, i ja sam zaista prezadovoljna i radom vrtića, i njihovim ukupnim odnosom prema mom detetu i meni.

Ali, kako vreme prolazi, u svetlu svojih iskustva sa šalterima i službama, sve više sam ubeđena da mnogi od tih ljudi uopšte ne barataju potrebnim informacijama, ili se pak ne udubljuju u pojedinačni slučaj. Zašto je to tako, ne umem da objasnim. A pošto tu situaciju ne mogu da promenim, prihvatila sam da se od  njih ne može očekivati da budu zainteresovani da pomognu i pruže nam instant rešenje za naše pojedinačne probleme.

Potpuno sam prihvatila da sve što želim da postignem, moram i mogu sama, ali samo ukoliko se zainteresujem za rešavanje date situacije. Nemojte nikada da vas obeshrabri NE kao odgovor ili naizgled bezizlazna situacija, uvek ispitajte sve mogućnosti do kraja.

Sada, kada idem da obavim neku papirološku zavrzlamu, spremim se kao za ratni pohod: obavestim se o svojim pravima, informišem se najbolje što mogu o nadležnostima službi kojima odlazim. Koliko god je deprimirajuće saznanje da smo zaista sami u mreži vrlo sporog sistema, paradoksalno, ohrabrujuće je upravo to što sve zavisi samo do nas, i naše snage da se nosimo sa tim.

Molim vas, nikada nemojte da kapitulirate i odustajete posle jednog pokušaja, a posebno ne odustajte a da niste zaista iscrpli sve mogućnosti!

Zorica Atić

Zorica Atić

Istoričar umetnosti po obrazovanju i struci, član teorijske sekcije ULUPUDS-a. Živi u Grockoj, samohrana je majka sedmogodišnje devojčice i članica Udruženja samohranih roditelja Jelek iz Grocke. Trenutno je angažovana kao stručni i programski saradnik Centra za kulturu Grocka na organizaciji i koordinaciji raznovrsnih likovnih, obrazovnih programa i radionica. Piše i autorske tekstove za kataloge i predgovore za potrebe Centra, sarađuje sa medijima, obrazovnim ustanovama i ustanovama kulture. Objavljuje autorske tekstove u nekoliko časopisa, Internet portala i magazina, i ozbiljno je posvećena kulturnom životu u Srbiji, a posebno u Grockoj. Veruje da je posvećenost kulturi, naročito onoj koja je namenjena mladima koji tek stasavaju, ulaganje u budućnost svake uspešne zajednice i države.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?