Poljubac, Gustav Klimt

Poljubac, Gustav Klimt

Na Trgu Republike nedavno je održana manifestacija “Milijarda ustaje za pravdu” u okviru globalne kampanje kojom se poziva na prestanak nasilja nad ženama i devojčicama. Na žalost, nasilje jeste globalni problem, a nije nešto što se dešava samo drugima, ili među drugima. Niti je rezervisano samo za siromašne, neobrazovane, skrajnute, marginalizovane, neupućene, nevaspitane, necivilizovane, kako bismo najradije voleli da verujemo. Nasilje i nasilničko ponašanje (ili njegov pokušaj) može doživeti svaka od nas.

Duboko verujem da je jedan od načina da se ovaj anticivilizacijski fenomen (koji prećutno funkcioniše po principu, koga ću nekažnjeno da maltretiram ako ne svoju ženu i decu), drži pod kontrolom a pravna regulativa sprovodi u praksi, taj da se o njemu javno i što više (pro)govori.

Ako uzmemo u obzir da je nasilje nad ženama u Srbiji zakonom zabranjeno tek u 21. veku, jasno nam je da se suočavamo sa velikim i nedovoljno tretiranim problemom u našoj široj zajednici.

Mnogi muškarci odrastali su u porodicama u kojima je bilo nasilja, i sada kao odrasli smatraju da je njihovo nasilničko ponašanje sasvim prihvatljivo – čak  i normalno. Ali, nema ničeg normalnog u nasilju prema članovima porodice. Pa ipak, zabrinjavajuće je koliko je nasilje u porodici uobičajeno! U Srbiji je prema nekim podacima svaka četvrta žena barem jednom u životu bila izložena fizičkom nasilju u porodici. Premda mnogi slučajevi zlostavljanja ostanu neprijavljeni, nema sumnje da je situacija mnogo gora nego što to statistički podaci pokazuju.

Nasilje u porodici počela sam da “izučavam” (odnosno da se suočavam sa njim) tokom svog bračnog života. Odrasla sam u patrijahalnoj porodici, ali u takvoj gde nije bilo porodičnog nasilja. Bilo je svađa, otac je bio strog i nije umeo da ispolji bliskost i nežnost prema nama deci, umeo je i da popije (poznati smo kao Srbija međ’ šljivama), ali okrutan i siledžija nije nikada bio. Majka je bila stub porodice. Pored svog posla, bavila se domaćinstvom i vaspitavanjem nas dece i našim emotivnim potrebama, ali su sve bitne odluke ipak i uvek donosili – zajedno. Iz sadašnje perspektive, razumem da je majka bila ta koja je znala da postavi granice prihvatljivog ponašanja i da se kao lavica bori da ih održi.

Tu ideju, da se sve može zajedno, ponela sam iz porodice u život. Sigurno sam ponela i onu drugu, da je sve na plećima žene i da žena može i mora da amortizuje svaku situaciju, da je na njoj sva odgovornost, i da po svaku cenu mora da štiti svoju porodicu, makar štošta i otrpela.

Niko nas ne uči bračnom suživotu, a sve bajke se redovno završavaju time da su “živeli srećno do kraja života”. I dalje učimo na primeru svojih roditelja, a ostaje možda za drugu polovinu 21. veka temeljnije osvešćivanje o ovom važnom pitanju. Kako izabrati životnog saputnika? Na šta obratiti pažnju i preduprediti mogućnost loše procene? Danas postoje brojni tečajevi za profesionalnu orjentaciju i izbor zanimanja prema ličnim talentima i sklonostima, a sve mi se čini da bi korisno bilo da se pripremamo i podučavamo i za ovaj drugi, veliki i važan izbor.

Nasilje u porodici pojavljuje se u različitim oblicima: Fizičko nasilje uključuje batinjanje, udaranje po glavi i telu, čupanje kose, povrede oštrim i tupim predmetima, šutiranje, davljenje, bacanje na zid ili pod, nanošenje opekotina, itd. Seksualno nasilje podrazumeva svaku povredu polne slobode i polnog morala, svaki vid degradiranja i ponižavanja na seksualnoj osnovi, silovanje, svaki vid prisiljavanja na seksualni odnos. Psihičko nasilje se odnosi na zastrašivanje, konstantno kritikovanje, potcenjivanje, emocionalne pretnje i optužbe, emocionalno ucenjivanje, stvaranje konfuzije i nesigurnosti kod žrtve, posesivno ponašanje, postavljanje nerealnih i neostvarivih očekivanja u odnosu na žrtvu, verbalno zlostavljanje, izlaganje žrtve pritisku, ispoljavanje zlostavljačkog autoriteta, nepoštovanje žrtve, zloupotreba poverenja, neispunjavanje obećanja, emotivna rezervisanost, minimiziranje, poricanje i prebacivanje krivice za nasilje, izolacija, uznemiravanje i maltretiranje. Ekonomsko nasilje podrazumeva nasilno oduzimanje novca i vrednih stvari, kontrolisanje zarade i primanja, trošenje novca isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, neispunjavanje obaveze izdržavanja neobezbeđenih članova porodice, zabrana članu porodice da raspolaže sopstvenim, odnosno zajedničkim prihodima, zabrana članu porodice da se zaposli i ostvari sopstvene prihode, oduzimanje sredstava rada, nametanje obaveze stalnog podnošenja detaljnih izveštaja o trošenju novca i dr.

Zlostavljanje žena je sistem kontrole, to je način na koji muškarac održava moć nad ženama i porodicom, način na koji muškarac prisiljava ženu i porodicu da zadovolji njegove potrebe – emotivne,fizičke, seksualne, ekonomske.

Postoje pravilnosti koje prate slučajeve nasilja u porodici: naziva se Ciklus zlostavljanja u porodici i kreće se u tri faze:

Faza podizanja tenzije: Ovo je faza kad u muškarcu počinje da se nagomilava bes. Ponekad je besan na svoju suprugu ili porodicu, ponekad zbog svog posla ili nečeg što nema nikakve veze sa ženom i decom. Ova faza može biti dugačka ili kratka (dani ili minuti). Faza akutnog zlostavljanja: U ovoj fazi muškarčev bes eksplodira i on počinje da maltretira ženu. Može da je ošamari, šutne, gurne, da baca stvari na nju. Nasilje može da uključi i silovanje i seksualno maltretiranje. Konačno, muškarac iskali svoj bes i stane. Faza ponovnog uspostavljanja veze (ili faza medenog meseca): Ovo je faza kada se muškarac izvinjava i često obećava da više neće povrediti ženu. Ponekad će čak i zaplakati i moliti ženu za oproštaj. Govoriće ženi kako mu je ona neophodna. Mada je moguće da muškarac stvarno veruje u ono što govori, ovo je vreme kada on uveliko manipuliše. On često objašnjava ženi šta je to ona uradila čime je izazvala njegov bes i time okrivljuje ženu za sopstveno ponašanje.

Zahvaljujući navedenim ciklusima, laganim uvertirama, dramatičnim obrtima i stišavanju akutne situacije, buduća žrtva se pronalazi u učvršćuje u svojoj ulozi trpljenja postepeno i neosetno. Kao Danteovi krugovi pakla, prolazi se jedan po jedan stadijum, i nakon nekog vremena, čini se da tako mora biti i da nema nazad…Ali, ako nazad ne postoji, postoji napred. A ići napred znači reći NE i odlučiti se na velike i korenite promene. Potpuno prirodno, svi se plašimo promena i neizvesnosti, ali u ovom slučaju, promena može biti samo promena na bolje.

Izveštaji o nasilju u porodici povlače za sobom neka pitanja: Kako muškarac može biti toliko okrutan prema bilo kome – pogotovo prema svojoj ženi? Da li se muškarac koji maltretira svoju ženu može promeniti? Zašto mnoge žene odluče da nastave da žive sa problematičnim ili nasilnim partnerom?

Za sve oko nas, bili smo lep, skladan, bukvalno idealan par. U početku je tako i bilo. Dugo sam pokušavala da razumem ispade bivšeg supružnika i nagle promene raspoloženja, kasnije potrebu za vređanjem, omalovažavanjem, unošenjem u lice, zastrašivanjem, koja se smenjivala sa izlivima nežnosti… Trudila sam se da razumem i potrebu da se isključi od realnosti uz višesatno igranje kompjuterskih igrica, potrebu da se nađe u nekom drugom, virtuelnom svetu. Razumela sam da je to beg od stvarnosti, bila svesna da se teško  živi i da su pritisci golemi, i praštala mu.

Ali, taj beg od stvarnosti je postao redovnost i počeo da potkopava našu porodicu. Stvarnost nije imala razumevanja, dolazila je svakog jutra, trebalo je raditi, živeti, brinuti o detetu. I kako sam preuzimala jednu po jednu obavezu na sebe, tako sam bivšem suprugu postajala krivac i ventil. Kada me je napao i udario u alkoholisanom stanju, snažno i s namerom da povredi, bila sam van sebe od užasa. Dete je imalo samo godinu i po dana, a ja ga nisam prijavila. Otišla sam kod lekara, gde su me pitali da li da ga oni prijave. Objasnili su mi da je to za moje dobro, za slučaj da se ponovi. Da ne treba da ćutim i da ga štitim. Moja svekrva mi je sa svoje strane objasnila da je on otac mog deteta, da zbog toga treba da mu oprostim i ne treba da ga prijavljujem, da će se sve srediti. Moja majka mi je objasnila da moram da odlučim sama šta mislim da je najbolje za mene i dete. Ostali nisu znali…

Mislim da sam tada pozvala sve SOS telefone i pročitala bezbroj članaka o nasilju u porodici, prvenstveno o nasilju o ženama. Želela sam da razumem, želela sam da opravdam, želela sam da poverujem da se to tada desilo i da se neće ponoviti, želela sam – da  zaboravim i da život ide dalje kao da ništa nije bilo. Želela sam da verujem da se desila strašna greška u nekontrolisanom stanju, koja će se nekako ispraviti i više nikada, nikada neće ponoviti.

On se naravno, kajao, molio da oprostim, obećao da se to nikada više neće desiti, obećao je da  će prestati da pije… Sve je obećao, samo da ostanem tu sa detetom, i da ne idem u policiju. Vreme je prolazilo, a sa njim i njegovo kajanje. Suočila sam se sa interpretacijom “da sam sama kriva” “da sam dobila šta sam tražila” i “da me nisu dovoljno tukli kad sam bila mala”.

Niste samiPočela sam da odlazim u Autonomni ženski centar na individualno psihološko savetovanje, i čvrsto sebi obećala da se ovako nešto neće ponoviti, a ukoliko se ponovi, da neću preći preko toga. Razgovori u Automnom ženskom centru pomogli su mi da osvestim to što se desilo i mehanizme koji su do toga doveli. Dali su mi podršku koja mi je bila potrebna i savete kako da se postavim ubuduće, pomogli mi da ne prihvatam svu krivicu na sebe i da ne bežim od toga da prihvatim razlaz kao moguću opciju.

I zaista, ovako brutalno fizičko nasilje se nije više ponovilo. Verovatno je bila jasna moja spremnost da reagujem. Međutim, vremenom su se razvili drugi oblici maltretiranja.  Smenjivale su se faze porodične idile koja je ulivala nadu da je zajednica pravi izbor i da se sve može promeniti na bolje, sa periodima psihičkog, ekonomskog i verbalnog mučenja na ivici fizičkog nasilja.

Vremenom, bračna situacija i naši odnosi su otišli toliko daleko, da je normalno i svakodnevno postalo sve ono što je inače neprihvatljivo – jer uvek može gore. I pored svoje rešenosti, postajala sam žrtva. Zarad koga, čega? Zarad bračne zajednice i zajedničkog života po svaku cenu? Zarad deteta, koje treba da odrasta uz oba roditelja…?

I ko zna čime bi se sve to završilo, da se ova nevesela porodična slika nije prelomila preko jedinog faktora za koji nikada nisam bila spremna da pokažem ustupak: preko deteta. Deteta u koje treba ulagati, kome je neophodna porodična toplina, zaštita, mir, uređen život. Deteta koje takođe ima svoje potrebe, koje usvaja i uči gledajući roditeljsko ponašanje, životne modele i navike.

Ne, moje dete neće tako odrastati. Ja sam ta koja je birala i pogrešila – a ne dete! Ali, svojim izborom nisam dala pristanak da ovako živimo – ovo što se sada dešava, nije moj izbor. Uostalom, i dalje imam izbor da kažem – dosta je bilo! I učinila sam taj presudni iskorak napred.

Ali, zašto je tako teško otići, šta nas sprečava da odemo… ? Uobičajen razlog je taj što žene strahuju da će, ako odu, još više biti maltretirane. Zatim, ne odlaze iz straha da će se prijatelji i rođaci okrenuti protiv njih i da će ih osuđivati. Ili žele da njihova deca odrastaju uz oba roditelja, pa kako im bude. Možda nemaju gde da odu, strahuju da neće moći da izdržavaju sebe i svoju decu. Misle da su one krive. Sramota ih je da kažu da su zlostavljane. Nadaju se da će se situacija promeniti. Supružnici im prete da će im oduzeti dete ukoliko ih napuste… Sve ovo, i još mnogo strahova je u opciji.

Nasilje u porodici ima nekoliko dimenzija, ali i zakonskih mera zaštite. Da podsetim na vrste nasilja: fizičko, psihičko, seksualno ili/i ekonomsko.Učestalost naseilja: povremena, hronična. Ozbiljnost: kako kod psihičkog tako i kod fizičkog zlostavljanja zavisi on stepena povrede. Povreda može biti prolazna ili trajna povreda, blaga, umerena, teška, itd. Najviši stepen je ubistvo, a godišnje u Srbiji bude ubijeno više desetina žena (u 2013. godini ubijeno je čak 45 žena!).

Koje mere zaštite postoje? Porodični zakon predviđa sledeće mere zaštite od nasilja u porodici:
– izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
– izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
– zabranu približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti;
– zabranu pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice;
– zabranu daljeg uznemiravanja člana porodice.

Mere zaštite privremenog su karaktera i mogu trajati najviše godinu dana, s tim što ih sud može ponovo izreći. Ukoliko okrivljeni prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud izrekao, kazniće se novčanom kaznom i kaznom zatvora od 3 meseca do 3 godine (!).

Međutim, neefikasnost, sporost i neusklađenost službi su posebna i bolna tema.  Ostaje nejasno gde su te Mere zaštite od nasilja u porodici u sistemu Socijalne i pravne zaštite, i ko tačno nadgleda i kontroliše njihovo sprovođenje van papira na kome postoje…?

Iz braka sam izašla sa Merom zaštite od nasilja u porodici koja se odnosi na zabranu daljeg uznemiravanja. Radujem se svojoj hrabrosti da nešto što je bilo veoma loše zamenim za neizvesnost. Moja jednoroditeljska porodica je krenula napred, svojim putem…

Na sreću, život ne čeka. Svakodnevica nam pomaže da se ne osvrćemo unazad, jer toliko toga ima da se uradi. Sada umem u šali da kažem da sam se iz ljubavi udala, ali sam se iz ljubavi i razvela. Udala sam se iz ljubavi prema bivšem suprugu, a razvela se takođe iz ljubavi – prema svom detetu i sebi.

Uvek imamo mogućnost izbora. Jedini izbor koji ima smisla jeste da se borimo za sebe i odgovorno brinemo za svoju decu i njihovu budućnost (neće niko drugi umesto nas i za nas), i hrabro nalazimo rešenja za sve životne situacije. Mora se birati put koji ima budućnost.

Kada je u pitanju Porodično nasilje, nazad ne postoji, ali postoji napred i izvan: napred je u obraćanju stručnim službama za podršku i pomoć, izvan je rešenost da se takva situacija prekine i nađe adekvatno rešenje. Ako rešenja nema unutar porodice, treba prihvatiti i druge mogućnosti – za nasilje i nasilnike nema opravdanja, niti ima zajedničkog života i boljitka sa njima. Brak nije doživotna robija, dok nas (nečija) smrt ne rastavi.

Zorica Atić

Zorica Atić

Istoričar umetnosti po obrazovanju i struci, član teorijske sekcije ULUPUDS-a. Živi u Grockoj, samohrana je majka sedmogodišnje devojčice i članica Udruženja samohranih roditelja Jelek iz Grocke. Trenutno je angažovana kao stručni i programski saradnik Centra za kulturu Grocka na organizaciji i koordinaciji raznovrsnih likovnih, obrazovnih programa i radionica. Piše i autorske tekstove za kataloge i predgovore za potrebe Centra, sarađuje sa medijima, obrazovnim ustanovama i ustanovama kulture. Objavljuje autorske tekstove u nekoliko časopisa, Internet portala i magazina, i ozbiljno je posvećena kulturnom životu u Srbiji, a posebno u Grockoj. Veruje da je posvećenost kulturi, naročito onoj koja je namenjena mladima koji tek stasavaju, ulaganje u budućnost svake uspešne zajednice i države.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?