Preuzeto sa http://heavydiscussion.blogspot.com/2011_04_03_archive.htmlOvo je moj prvi tekst za blog u životu i prvo što ću reći jeste da se veoma radujem što učestvujem u ovom projektu, jer smatram da je socijalna inkluzija jedno od najvažnijih pitanja svakog društva. Važno je zbog toga što tu nije prosto reč o uključivanju određenih pojedinaca ili grupa u društvo koji se po nečemu razlikuju od većine, već je reč o tome da se svi zapravo razlikujemo po nečemu. Zbog toga mislim da je prihvatanje svojstava drugih ljudi, i različitih kultura grupa ljudi (ovde mislim na najširu definiciju kulture) od suštinske važnosti za društvo u celini, ali i za emotivni i intelektualni razvoj svakog pojedinca koji to društvo čini. Ne čini mi se verovatnim da osoba koja je senzibilizovana prema jednom aktuelnom društvenom pitanju (npr. ženska prava ili osobe sa invaliditetom) može imati negativan stav prema drugim pitanjima, kao što su LGBT ili prava starijih lica, na primer. Kako naglašava jedna moja prijateljica, problem sa predrasudama je uvek emotivne, a ne intelektualne prirode, pa zato ponekad ni formalno obrazovanje ne igra nikakvu ulogu. Ostvarivanje (uskraćenih) prava drugih ljudi ne ugrožava moju egzistenciju i to pokazuje iracionalost svake predrasude.

Isključivost u zastupanju stavova i različitim podelama koje postoje u našem društvu (što naravno nije ekskluzivno naša pojava) ne doprinose pozitivnom društvenom razvoju. Pored potrebe za izraženijom senzibilizacijom većinskih grupa prema pitanjima od životne važnosti manjinskih društvenih grupa, primetne su ideološke isključivosti: kulturna baština vs savremene kulture (kao da ih nije moguće povezati); levičari vs monarhisti (kao da monarhista ne može imati levičarske stavove ili obrnuto); vernici vs ateisti (kao da vernici ne mogu privatno praktikovati svoju veru, kao ljudsko pravo, bez želje da konzervativno utiču na druge; kao da osobe bez religioznih osećanja ne mogu imati osobine željene od strane vernika); tradicionalna porodica vs alternativne porodice (kao da svi žele porodicu). Neka društvena pitanja mogu biti osetljivija od drugih i ponekad nije lako biti tolerantan prema ustaljenim tradicionalnim matricama razmišljanja, posebno ukoliko se one prenaglašeno nameću, ali je sigurno da isključivost kao reakcija na te pojave nije konstruktivna.

Različite podele i klasifikacije koje pretenduju da su sveobuhvatne često su u suštini veoma sporne. Kao da stvari nemaju ili ne mogu imati višeslojno, ali nedeljivo svojstvo, zbog čega su i beogradski pokreti istorijske avangarde proročki tvrdili – nespojivo je spojivo! U prilog neodrživosti egzaktnih, „prirodnih“ klasifikacija, ide i zanimljiva podela iz kineske enciklopedije koju citiraju Borhes i Fuko, u kojoj je data podela životinja na: a) one koje pripadaju caru, b) mirišljave, c) pripitomljene, d) male svinje, e) sirene, f) čudovišta, g) pse na slobodi, h) one koje su uključene u ovu klasifikaciju, i) koje se uzbuđuju kao ludaci, j) bezbrojne, k) nacrtane tankom kičicom od kamilje dlake, l) et caetera, m) koje su slomile krčag, n) koje iz daljine liče na muve.

Zbog svega ovoga, između ostalog, kultura mora dodatno biti prepoznata kao polje koje može značajano doprineti ostvarivanju otvorenog društva. Kultura u sprezi sa drugim resorima – prosvetom, zdravstvom, privredom, može i trebalo bi da kvalitativno unapredi ovaj proces. I zato kulturu nikako ne treba posmatrati kao elitnu kategoriju, koja se ostvaruje kroz prostu organizaciju kulturnih događaja, bilo da je reč o operi ili baletu, ili pak o eksperimentalnim formama savremene umetnosti. Takođe, velika je predrasuda da tradicionalne umetničke forme poput opere ili koncerta klasične muzike, na primer, uvek imaju elitni karakter, a da je, nasuprot tome, savremena umetnost po svojoj prirodi participativna i otvorena. Sasvim suprotno, savremena kultura i umetnost mogu biti izuzetno zatvorene i namenje uskom krugu poznavaoca. To je na primer posebno vidljivo u razvijenim sistemima tržišta savremene umetnosti, koji u sebe prima tek odabrani, izuzetno mali krug stvaralaca.

Autor: Dimitrije Tadić

Autor: Dimitrije Tadić

Kako se bavim savremenom umetnošću i kulturom, kulturnom politikom i menadžmentom, moji postovi će se odnositi na mogućnosti i načine na koje savremena kultura doprinosi socijalnom uključivanju, ali i na predstavljanje instrumenata kulturne politike i prisutnih praksi. Dakle, pisaću o samoorganizovanim inicijativama civilnog društva i projektima javnog sektora u kulturi, ali i o modelima koje organi državne uprave koriste za razvijanje socijalne uključenosti. Razume se da je veoma važno pitanje način na koji država uređuje društvo, ali je aktivno učešće građana u razvijanju socijalne inkluzije podjednako značajno.

U narednim postovima predstaviću inicijative i projekte koji nastoje da progresivno menjaju društvo, odnosno odnos pojedinaca prema različitim pitanjima socijalne inkluzije: od savremene umetnosti i kulture, preko art terapije, građanskog aktivizma, decentralizacije na nacionalnom i lokalnom nivou, do intrumenata nacionalne i evropske kulturne politike.

Solidarnosti i razumevanja za druge nikada nije previše.

Dimitrije Tadić

Dimitrije Tadić

Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu je završio 1999. godine. Interdisciplinarne master studije – kulturna politika i menadžment završio je 2011. godine, na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, i na Univerzitetu Lumière u Lionu, Francuska. Zaposlen je u Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije, kao savetnik za vizuelne umetnosti i multimedije. Autor je i urednik mnobrojnih projekata, tekstova i publikacija iz oblasti kulturne politike i umetničke produkcije.



  1. Emili Flege (Reply) on Thursday 13, 2014

    Razumevanja za druge nikada nije previse! Bravo!