Portret teta Dane

Portret teta Dane

Teta Danu – gospođu Danicu Šmic, rođenu Beograđanku, penzionisanu nastavnicu matematike i fizike, upoznala sam, sada već daleke, 2003. godine na jednom od konsultativnih sastanaka sa predstavnicima OCD i starima u procesu izrade Strategije za smanjenje siromaštva.

Predstavila se kao volonter Crvenog krsta, a na mene je ostavila snažan utisak jer je zračila izuzetnom velikodušnošću, zadovoljstvom i spokojem i bila je preplavljena saosećanjem. Ništa se nije promenilo u proteklih deset i više godina. I danas je čila, puna energije i života i potpuno posvećena dobrobiti drugih.

Živi u Beogradu, na Senjaku, i poznaje skoro svaku zgradu/kuću i njihove žitelje u svih 50 ulica. Više od 30 godina posvećena je volonterskom angažmanu preko Crvenog krsta Savski venac. Obilazi i pomaže svima kojima je to potrebno na Senjaku, počev od romskih ugroženih porodica i njihove dece kojima deli čokoladice,  dece iz Doma za nezbrinutu decu „Drinka Pavlović“ koji je u njenom komšiluku, do najstarijih žitelja Senjaka, a posebno onih koji žive sami i ugroženi su zbog bolesti, siromaštva, usamljenosti… Podstiče i pomaže starijima da odu na neku pozorišnu predstavu, izložbu, izlete brodom, zajednička druženja, čime im pomaže da ostanu barem u nekoj meri uključeni u život zajednice.

Često je vodič patronažnim sestrama iz Doma zdravlja, da pronađu neku bakicu koja stanuje u zabačenoj, maloj uličici da bi joj pružile neophodnu medicinsku pomoć.

Teta Dana u akciji

Teta Dana u akciji

Uživa poverenje i mnogih sredovečnih i imućnijih žitelja Senjaka, koji često preko nje direktno pomažu najugroženije sugrađane iz zajednice, bilo da im kupe hranu, odeću, plate lek ili šta je već potrebno.

Pitala sam je šta joj danas znači to što toliko dugo nesebično pomaže drugima. Objasnila mi je da je to čini srećnom, da joj predstavlja zadovoljstvo, da ispunjava svoj životni ritam, druži se sa drugima, uči od njih i uživa kada i nemoćnije od sebe učini, makar na trenutak, ispunjenim i srećnim.

Objasnila mi je da su joj sinovi odrasli, a već i unuci i da svi oni vode svoje živote a ona ima vremena na pretek i ispunjava ga pomažući drugima.

Teta Dana u potpunosti živi svoj sistem vrednosti, a to je borba za dobrobit najisključenijih članova zajednice.

Želela sam i lično da pođem jednog dana sa njom na teren i da upoznam neke od onih kojima ona nesebično pomaže i brine za njihovu dobrobit. Padala je kiša i dan bio hladan, i iako ima 77 godina, nije joj to smetalo da krene u obilazak onih kojima je najteže.

Nekada je dovoljno pokucati na prozor i reći "Dobar dan"

Nekada je dovoljno pokucati na prozor i reći "Dobar dan"

Zastala je pored trošne kućice u sporednoj uličici i pokucala na prozor. Nešto kasnije, na prozoru se pojavila bakica, u dubokoj starosti (94 godine) koja živi sama, bez ikakvih ličnih primanja. Nismo ulazile kod nje, ali je bilo očito da je zabrinuta jer je pri kraju sa ogrevom, a i dalje je hladno, pa joj je teta Dana obećala da će već sutra otići u Centar za socijalni rad da moli za materijalnu pomoć. Inačeje redovno obilazi, nekada posedi i popriča sa njom, nekada samo kucne da je vidi i čuje kako je. Ne zaboravlja je i kada Crveni krst daje drva ugroženima ili pakete hrane.

Nastavile smo put dalje i skrenule u dvorište u kome je više zgradica i više ulaza. Ušli smo kod još jedne 94-godišnje bake, koja živi sama. Ćerke su joj udate, a sin živi na drugom kontinentu. Ova baka je virtuoz jer uspe sa penzijom od 16.000 dinara da sebi obezbedi kvalitetan život. Zato je Dana često vodi na druženje u grupu za samopomoć, gde „prodaje recept“ kako biti zadovoljan sa onim koliko imaš.

Mnogo se obradovala našoj poseti, jer „svakom čoveku znači da mu neko dođe i kaže dobar dan, a dolazak Danin je znatno više od toga. Ona naiđe i kad je vetar nanese, a i kad je meni potrebno da mi nešto kupi u prodavnici i donese.“

Po povratku iz ove posete, pitala sam teta Danu da li joj se i druge bakice ovako obraduju kada im dođe, a ona mi je umesto odgovora, dala da pročitam pesmu „Ruku mi daj“ koju joj je za ljubav i sreću poklonila Saša, jedna od baka koje posećuje.

Ruku mi daj

Ruku mi daj

Ne pitaj za pesme, ruku mi daj.
Hoću odgovor da ti dam… pišem.
Tvoji pogledi, pravac mi pokazaše.
K’o oganj razbuktaše u meni plam,
Da želju za pisanjem pokrenem,
Da pisanjem ružne misli skrenem.
….
Sve sam Ti ispričala, sedi, uživaj.
Gledaj Dunav, ptice u letu, sunca sjaj,
A ja želim nove pesme da pišem,
Da se družim s Tobom, ruku mi pruži,
Ruku mi daj.“

Kada sam je pitala na šta je najponosnija, što je učinila nekom pojedincu, bilo joj je teško da se odluči i posle razmišljanja navela je primer kada je uspela da prikupi novac – donaciju za operaciju oka jedne starice koja gotovo ništa nije videla već duži period i zbog toga je bila potpuno nesrećna. Povratkom vida, ponovo se otvorio njen prozor u svet.

Njena poruka za mlade je da budu više osetljivi i da imaju saosećanja u odnosu na druge, da uvek pomognu koliko mogu i svojim drugarima i starijima jer je to zalog za njihovu budućnost, a ta dobrota koju sada neguju i njima će koristiti. Svojoj generaciji poručuje da budu aktivni i da se ne predaju.

Za svoj nesebični trud i posvećenost, teta Dana je dobila brojna priznanja Crvenog krsta Srbije, uključujući Povelju za 120 godina rada Crvenog krsta Srbije, a dobitnik je i Srebrne i Zlatne značke.

A sada da kažem zašto mi je gospođa Danica Šmic beskrajna inspiracija. Pa zato što njoj nisu potrebni ni seminari ni teoretska znanja ni novac ni projekti za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Ona ima instančan osećaj da uvidi kada je došlo do kidanja veza između pojedinca i njegove porodice, između pojedinca i lokalne zajednice i koliko je značajno pomoći svakom od tih pojedinaca. Ona to bez ikakve pompe i nadoknade, na najbolji mogući način i čini, čime daje doprinos socijalnom uključivanju tih pojedinaca i njihovom učešću u društvu.

Ako bi svako od nas uradio za ljude iz svog okruženja makar deseti deo onoga šta teta Dana radi, bilo bi mnogo manje socijalno isključenih i osiromašenih života.

(Autor fotografija: Matija Kokotović)

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Nena (Reply) on Friday 7, 2014

    Draga Nado, predivan i dirljiv tekst. Hvala!

    • Nadežda Satarić
      Nadežda Satarić (Reply) on Friday 7, 2014

      Draga Neno,
      Beskrajno Vam hvala na komentaru. Veoma sam ubedjena da nam trebaju dobri primeri iz prakse jer oni mogu mnogo bolje da motivisu i inspirisu mnoge pojedince da daju doprinos socijalnom ukljucivanju nego kada to radimo samo putem “direktiva” i drzavnih programa.
      Puno pozdrava,
      Nada

  2. Sasha (Reply) on Friday 7, 2014

    Gospodjo Nadezda,
    Ja verujem da u nasoj predivnoj Srbiji ima puno “teta Dana”. Nazalost mi nemamo dovoljno ljudi kao sto ste vi, koji ce da prepoznaju i podrze takve humane osobe. Zelim vam mnogo uspeha u vasem radu.

    Sasha

    • Nadežda Satarić
      Nadežda Satarić (Reply) on Friday 7, 2014

      Sasa,
      Potpuno ste u pravu. U nasoj Srbiji ima puno “teta Dana” i one sigurna sam pomazu koliko mogu bliznje kojima je to potrebno. Nazalost, u lokalnoj zajednici to se malo prepoznaje i malo vrednuje. Obicno kazu: “zaludna, pa nema sta drugo da radi” ili “ko zna zasto ona to cini, sigurno ima neku korist od toga” – misleci na materijalnu korist. Zato je vazno promovisati ovakve primere, ne samo povremeno i sporadicno, vec svakodnevno. Time bismo podstakli i druge da se ukljuce i pomognu ili makar da drugacije razmisljaju o pomagacima/humanistima.

      Srdacno,
      Nada

  3. Gordana (Reply) on Friday 7, 2014

    Poštovana g-đo Satarić,
    Napisali ste predivan tekst o ženi čiji me je primer podsetio da se život ne meri brojem udisaja, već brojem trenutaka koji nam oduzimaju dah. Teta-Danina samopregornost, požrtvovanost i posvećenost u današnje “nevreme” jednostavno razoružavaju i deluju oplemenjujuće i okrepljujuće. Dubok naklon g-đi Danici Šmic!!!

    • Nadežda Satarić
      Nadežda Satarić (Reply) on Friday 7, 2014

      Postovana Gordana,

      Hvala Vam na lepim recima. Prenecu Vase divljenje gdji Danici Smic, verujem da ce se obradovati i da ce joj znaciti.

      Srdacan pozdrav,
      Nada