Psycho– Jao znaš kakvu sam ideju imao!
– Uf, ti stalno dolaziš sa nekim idejama, ajde reci…
– Baš sam u zadnje vreme razmišljao i shvatio sam da bih mogao da se okupam!
– Da se… okupaš?
– Da!
– Hah… ahah.. aaahahahahaaah…
– Šta, šta?
– …hahahahah jaaaaaaao, kako si naivan, a što bi se majke ti kupao?
– Pa ono, šta znam, lepo je biti čist, prijatnije se osećaš, brineš o higijeni…
– Bože vidi ga šta priča, svi znaju da nema poente kupati se!
– Ajde uvek si tako negativan, ja mislim da baš ima.
– I dobro, kako misliš to da izvedeš?
– Pazi sad, planiram da odem pod tuš, nasapunjam se, stavim šampon na kosu, zatim…
– Uuuuuu, da nećeš možda i da staviš i kondišner.
– …ćuti, slušaj, zatim sve to isperem, osušim se, obučem čistu odeću i eto!
– Vidi ga, pa on ima i čistu odeću! I šta onda majstore?
– Pa… ništa, onda sam čist, lep je oseć…
– Aha! Tu sam te čekao! Onda si čist par sati, moooožda do uveče ako imaš sreće, i onda si sutra opet prljav!
– Pa dobro, onda se sutra opet okupam.
– Oho, pa on će svaki dan da se kupa! Baš lepo što imaš toliko vremena!
– Pa nije to ne znam koliko vremena, a stvarno vredi, jer je jako bitno brinuti o higij…
– Jeste bitno, ali to je bre posao službe za higijenu građana! A vidi šta oni rade, jednom mesečno te okupaju, i to te samo polivaju deset  sekundi ‘ladnom vodom, siguran sam da čuvaju sav sapun za sebe, stoka korumpirana… uf, u kakvoj zemlji živimo…
– Ma nisu oni tako loši, samo imaju mali budžet i moraju da se snalaze…
– I šta, zato što oni ne rade svoj posao kako treba, ja sad moram da se kupam svaki dan!? Da neću možda još i svako veče zube da perem!? To bre nije moja odgovornost!
– Ne znam, još uvek verujem da vredi pokušati…
– Slušaj ti mene, nemoj tu nešto da pametuješ i ističeš se i kupaš se, pusti ti ove nek te polivaju ‘ladnom vodom i bavi se nekim bitnijim  stvarima. U Srbiji nema smisla biti čist.
– Ima smisla, moraš da počneš od nečega, vidi kako se u Norveškoj kupaju svaki dan i mnogo im je dobro.
– Njima je bre dobro jer imaju onoliko para od nafte, a i druga je to kultura, tamo od malena uče da se kupaju! Ovde bre može neko da te  ubije dok se kupaš, eno pisali o tome u novinama pre neki dan!
– Pa dobro, ali ako bismo svi probali nedelju dana da se svaki dan okupamo, mislim da bismo ubrzo stvorili naviku…
– Ahahaha, jeeeeste, svi da se kupaju svaki dan, nema šanse!

I tako dalje u krug… “To ne vredi raditi jer će ionako sutra da propadne/ništa u ovoj zemlji ne može da uspe itd.” i slične rečenice je makar jednom (par stotina milijardi puta) čuo svako ko je ikad predložio da se nešto uradi, napravi, popravi. Problem je što previše nas, i onih koji se žale i onih koji pokušavaju nešto da urade, vidi aktivizam ne kao svakodnevnu naviku, već kao akcioni film u kojem je dovoljno jednom nešto uraditi, i negativci će biti poraženi, problem će biti za vjek vjekova rešen i svi će živeti happily ever after. Naravno, budući da stvarni život ne funkcioniše po holivudskim principima, pre ili kasnije se desi šok, razočaranje i rezignacija što, čak i posle uspeha, stvari nekako ne nastavljaju same od sebe da budu sjajne.

Naveo bih par sitnica koje je besmisleno raditi jer će njihovi efekti proći i moraćemo ubrzo opet da ih radimo: jesti, piti, spavati, provoditi vreme sa bližnjima, vežbati, učiti, disati i, naravno, kupati se. Dakle, manje-više celokupno ljudsko iskustvo je besmisleno ako ga posmatramo kroz prizmu akcionog filma.

Naši životi se sastoje od procesa i navika. Da, postoje i Veliki Trenuci, ali njih za sada treba ostaviti po strani, jer oni baš umeju da iskrive ostatak slike. Dakle, ako prihvatamo kao očigledno da moramo svaki dan da nešto pojedemo, popijemo i okupamo se, onda bi trebalo i aktivizam posmatrati kao jedan proces, kao naviku koju je neophodno izgraditi i praktikovati svakodnevno.

Ono što nas ovde može sprečiti je ideja da mi nismo odgovorni za neku naviku. Treba da postoji neko drugi ko će da čisti naš komšiluk, brine o našoj budućnosti i bori se za naša prava.

Naravno da ne možemo da radimo apsolutno sve, i podela odgovornosti i poslova je sasvim prirodna stvar. Međutim, mislim da moramo da proširimo onaj neki osnovni set navika koju svaki čovek treba da ima. Šta bi sve trebalo da sadrži taj osnovni set?

Nemam pojma. Otvoren sam za predloge. Imam par ideja, od kojih je jedna svakodnevno čišćenje svog grada. Trenutno sprovodim tu akciju i uskoro ću podeliti iskustva sa terena (od kojih su posebno zabavne zbunjene reakcije prolaznika). Ono što svakako mislim da je neophodno je da prestajemo da odlučujemo šta sve treba da uradimo, već da se umesto toga zapitamo šta sve treba da radimo – od sada pa nadalje, svakodnevno, ili do kraja života, ili do trenutka kada procenimo da neka služba, mašina ili šta već može da to radi kako treba umesto nas. A posebno je bitno da izgradimo nove navike kada uvidimo da trenutno ne postoji neko drugi ko će ih sprovesti umesto nas.

Možemo recimo da se raspravljamo hiljadu godina čija je odgovornost čišćenje ulica, ali trenutna realnost je da po ulicama konkretno Beograda ima dosta đubreta koje ne biva sakupljeno, i čini mi se da ako svako od nas nešto ne uradi po tom pitanju, u nekoj skorijoj budućnosti svo to đubre će nastaviti da ne biva sakupljeno. Ako neko ima ideju kako da u skorije vreme kompletno reformiše/osnaži službu gradske čistoće, sjajno, ali dok se to ne desi, đubre je tu i neko treba da ga skupi.

Ukratko, kada je situacija vanredna, neophodno je izgraditi vanredne navike.

Situacija u Srbiji je vanredna već neko vreme.

Dakle?

Relja Dereta

Relja Dereta

Instruktor argentinskog tanga u Institutu Tango Natural, trener prezentacijskih veština i koordinator Škole aktivizma. Deset godina iskustva u radu sa hiljadama mladih i odraslih kroz najrazličitije projekte i akcije, od držanja seminara preko organizovanja studentskih protesta do pisanja priručnika za đačke parlamente. Veruje u širenje lepih ideja, imao privilegiju da individualno radi sa 50 TEDx govornika do sada na osmišljavanju njihovih nastupa. Uglavnom ne priča o sebi u trećem licu.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?