Ona živi od milostinjePrisetila sam se ovih dana naše stare izreke: „Statistika naša dika, što poželiš to naslika“ i definitivno, po prvi put, shvatila njeno pravo značenje.

Povod je bilo saopštenje Republičkog zavoda za statistiku od 30. decembra 2013. „Siromaštvo i socijalna nejednakost u Republici Srbiji“ u kome su objavljeni rezultati Ankete o prihodima i uslovima života koja je, po prvi put u Srbiji rađena prema standardizovanoj metodologiji zemalja članica Evropske unije.

U prvi mah, veoma sam se obradovala što se saopštenje o ovim podacima konačno pojavilo, jer posle tri pune godine, vreme je bilo da nas država obavesti kako zvanično stoji stvar sa siromaštvom u Srbiji.

Poslednje podatke koje smo imali bili su oni iz 2010.godine kada je linija apsolutnog siromaštva iznosila 8.544 dinara a linija relativnog siromaštva u 2009. godini iznosila je 12.828 dinara. Sada, na kraju 2013. godine, saopšteno nam je da je linija relativnog siromaštva u 2012. godini iznosila 13.680 dinara. Na prvi pogled, može se zaključiti da se od 2009. ništa mnogo u Srbiji nije promenilo za tri godine, jer je razlika kod relativne linije siromaštva pomerena samo za nepunih 800 dinara. Ako se osvrnemo na period od 2006. do 2009. godine, linija relativnog siromaštva je rasla na godišnjem nivou za po više od 1.000 dinara iako je to bio period kada se trend siromaštva smanjivao. Posle 2009. godine, trend siromaštva se povećavao, što nije bilo propraćeno rastom linije siromaštva. Doduše, ko se danas još seća koliko je namirnica mogao kupiti za 1.000 dinara te 2009. a koliko danas?

Još veće iznenađenje za mene je bila informacija iz Saopštenja da najnižu stopu rizika od siromaštva imaju osobe starije od 65 godina, kod kojih ona iznosi 19,5% ili oko 240 hiljada osoba, za razliku od 2009. godine kada je iznosila 18,2% (225 hiljada).

Odmah sam prešla da čitam metodološka objašnjenja kako bih sebi pojasnila sve termine i njihovo značenje. Nisam pogrešila, napisano je da relativna linija siromaštva predstavlja prag rizika od siromaštva i da ona iznosi 60% medijane nacionalnog ekvivalentnog prihoda, što izraženo u dinarima iznosi 13.680 dinara. Dalje je rečeno da stopa rizika od siromaštva predstavlja udeo lica čiji je ekvivalentni prihod manji od ovog iznosa. Rečeno je, čak, i da ta lica nisu nužno siromašna, već samo imaju veći rizik da to budu. Pedantno je nabrojano i devet stavki materijalne uskraćenosti domaćinstva i pojašnjeno da je pokazatelj materijalne uskraćenosti ako domaćinstva ne mogu da priušte najmanje tri stavke od sledećih devet nabrojanih:

  1. nemogućnost domaćinstva da priušti adekvatno grejanje,
  2. nemogućnost domaćinstva da priušti veš mašinu,
  3. nemogućnost domaćinstva da priušti automobil,
  4. nemogućnost domaćinstva da svim članovima priušti nedelju dana odmora van kuće bar jednom godišnje,
  5. nemogućnost domaćinstva da priušti neočekivani trošak u iznosu od 10.000 dinara koji bi bio plaćen iz budžeta domaćinstva,
  6. nemogućnost domaćinstva da priušti telefon,
  7. nemogućnost domaćinstva da priušti televizor u boji,
  8. nemogućnost domaćinstva da priušti meso ili ribu u obroku (ili njihovu vegetarijansku zamenu) svakog drugog dana,
  9. kašnjenje sa plaćanjem rente, rate za stan ili drugog kredita ili komunalnih usluga za stan u kom domaćinstvo boravi.

Moje pitanje glasi: Kako je moguće da je tek 240 hiljada starih sa 65 i više godina u riziku od siromaštva, a koji nužno i ne moraju biti siromašni kada:

  • 330 hiljada ljudi sa 65 i više godina (27%) nije u penzijskom sistemu i nemaju redovne mesečne izvore prihoda. Svaka dvanaesta starija osoba u Srbiji ne prima penziju samo zato što nije ispunila zakonski minimum od 15 godina uplaćivanja doprinosa (100 hiljada lica). Da li je neko od njih u riziku od siromaštva? A koliko njih spada u grupu siromašnih?
  • Među skoro pola miliona penzionera koji primaju penzije niže od 13.222 dinara, 330 hiljada je onih sa 65 i više godina – koliko je među njima onih koji su siromašni?
  • Među još pola miliona penzionera koji primaju penzije visine između 13.222 dinara i 24.159 dinara, 335 hiljada je onih sa 65 i više godina, a ne mali broj njih od tog novca pomažu svoju decu i unuke. Da li neko od njih zbog toga živi u siromaštvu ili je u riziku da to bude?
  • U Srbiji među 278 hiljada samačkih staračkih domaćinstava je nemali broj onih koja žive bez ikakvih prihoda a ukoliko i imaju neki novac nemaju na koga da se oslone da im nešto od tog novca nabavi jer im je sve udaljeno – i prodavnice i domovi zdravlja i sl. Da li su oni siromašni? Koliko je među njima onih koji zbog svojeg lošeg zdravlja ne mogu da pribave i naseku drva i nalože vatru kako bi priuštili sebi adekvatno grejanje?
  • Ne znamo koliko među milion i dvestapedeset hiljada starih ljudi je onih koji ne mogu sebi da priušte najmanje tri od devet nabrojanih stavki materijalne depriviranosti ali znamo: da su siromašni stari ljudi lošijeg zdravstvenog stanja od vršnjaka iz opšte populacije i da im je uskraćena adekvatna zdravstvena zaštita (lečenje i nega) a da taj segment nije ni obuhvaćen kao pokazatelj materijalne uskraćenosti; na prste se mogu izbrojati stariji ljudi koji sebi priušte odmor van kuće; adekvatno zagrevanje stana ne može priuštiti znatno veći broj starijih nego što je to slučaj sa opštom populacijom.
  • Kako je moguće da iako je zvanična stopa materijalne uskraćenosti ukupne populacije 44,3%, da je tek nešto više od polovine njih (24,6%) u riziku od siromaštva?

Dodatno je moja zapitanost šta je neki stari čovek podrazumevao kada je u anketi davao odgovor na pitanje može li da priušti veš mašinu, automobil, telefon ili televizor u boji? Mnogi stari ljudi imaju veš mašine stare i po 30 i više godina i nemaju šanse da kupe nove a te odavno ne upotrebljavaju i podrazumevaće da se pitanje odnosi na to ima li je uopšte. Isto je i sa automobilom, iako ga imaju uglavnom su oni starosti preko 20 godina i upotrebljavaju se samo u hitnim slučajevima. Telefonom se služi samo da bi se pozvao neko u krajnjoj nuždi a ne da bi se njime komuniciralo sa članovima porodice koji ne žive u istom stanu, mestu ili državi. Televizori su, takođe, veoma stari i pitanje je da li će uopšte i koliko će stari ljudi moći da gleda televiziju kada se pređe na digitalne programe. Koliko starijih ljudi može sebi da priušti meso ili ribu u obroku svakog drugog dana, čak i u slučajevima da imaju penziju oko 20.000 dinara?

Koju god računicu da izvodite, uvek ćete doći do veće cifre kada su u pitanju stari ljudi koji žive u siromaštvu od onih 240 hiljada, koliko je prema Saopštenju Republičkog zavoda za statistiku samo u riziku od siromaštva.

Čemu nam onda služe ovakvi statistički pokazatelji i saopštenja? Da li je realno reći da  jedna osoba, a posebno ona koja ima 65 i više godina, a čiji je mesečni prihod 13.681 dinar (granica rizika od siromaštva), može normalno i spokojno da zadovolji sve svoje egzistencijalne potrebe i da se za nju kaže da živi u blagostanju ili da nije u riziku od siromaštva? Koga mi zapravo želimo da umirimo ili da zavaramo? Želimo li da umirimo našu savest ili da zavaramo same siromašne, a posebno siromašne stare ljude? Ono prvo možda ćemo i uspeti ili makar kod nekog od nas uspeti, a ono drugo, ne verujem. Trvdnju potkrepljujem i nalazima Ankete o subjektivnom siromaštvu – mogućnosti domaćinstva da „sastavi kraj s krajem“. Samo 6% ispitanika je reklo da lako ili prilično lako to može da uradi, dok veoma teško i teško 64% njih. Ovo je mnogo realnija slika siromaštva u Srbiji.

Teško da je uporediva i na isti način da može da se tumači metodologija utvrđivanja rizika od siromaštva zemalja Evropske unije i Srbije, ako imamo u vidu da je medijana kod nas nepunih 200 evra a u nekim evropskim zemljama se 60% medijane kreće i do 1.500 evra.

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Lidija (Reply) on Tuesday 14, 2014

    Sjajan tekst. To se i ja stalno pitam, koga tacno pokusavamo da zavaramo lazno pozitivnim i zamuljanim statistickim podacima. Mozda je samo iz ministarske fotelje pogled na gradjane toliko dalek i zamucen da ovakvi podaci mogu doneti nekakvo umirenje savesti.

    • Nadežda Satarić
      Nadežda Satarić (Reply) on Tuesday 14, 2014

      Poštovana Lidija,
      Jako mi je drago da je moj tekst privukao Vašu pažnju i da ste ga pročitali, a još više mi je drago što ste dali veoma pozitivan komentar. Vi se zapravo slažete sa mojim stavom. Neophodno je da što veći broj nas, koji smo istomišljenici, iznosimo svoje stavove tamo gde možemo to da činimo i učinimo sve što je u našoj moći da situaciju makar malo promenimo.
      Srdačan pozdrav,
      Nada Satarić

  2. R_W (Reply) on Tuesday 14, 2014

    Gospođo Satarić,
    potpuno ste u pravu. Metodologija koja se primenjuje u EU nije primenjiva u Srbiji jer dovodi do ovih apsurda koje ste Vi uočili. Određivanje siromaštva samo na osnovu primanja je pogrešno. Siromaštvo je nemogućnost pojedinca da obezbedi sebi određene potrebštine, stoga je ispravno granicu siromaštva odrediti na osnovu cene tih potrebština, a ne na osnovu primanja. Drugi razlog zašto u Srbije nije primenjiva metodologija EU, jeste činjenica da se u Srbiji od svoga rada (zarade) ne može živeti.

    • Nadežda Satarić
      Nadežda Satarić (Reply) on Tuesday 14, 2014

      Poštovani,
      Drago mi je da se slažete sa mojim stavom da metodologija koja se primenjuje u EU nije primenjiva u punoj meri i u Srbiji. Ta metodologija ne uzima u obzir samo primanja, već ima i dodatne elemente, ali se ja ne bih upuštala u tu polemiku, jer bi statističari sigurno opovrgli i mene i Vas, ali u svakom slučaju, rezultat je takav da je stopa rizika od siromaštva kod nas 24,6%, a u Nemačkoj, na primer, 16,1% ili u Švedskoj 14,2%. Priznaćete da u realnom životu situacija izgleda dramatično nepovoljnije kod nas u odnosu na ove zemlje. Sasvim ste u pravu kada kažete da se u Srbiji od svoga rada (zarade) ne može živeti. Ja bih ovome samo dodala da se ovo odnosi na najveći broj onih koji pošteno rade i žive samo od svoje plate, uz ogradu da ima jedan mali procenta ljudi u Srbiji, čije su plate enormno velike i oni možda i misle da je kod nas sve u redu i da se ljudi ne pate u surovoj svakodnevnici, kada se prebrojavaju da li će deci kupiti sve što treba i da li će moći bez pozajmice do sledeće plate.
      Srdačno,
      Nada Satarić