Pojedinačne donacije omogućile stvaranje multimedijalne učionice u vrtiću u ZrenjaninuDa li da počnem od toga šta filantropija – nije? Nije filatelija, nije filologija, nije fitologija. Filantropija je, prema svojoj najjednostavnijoj definiciji, sve što radiš u svom okruženju (i šire) da život učiniš boljim. Bilo da filantropiju nazivate brigom o drugima, očuvanjem zajednice, čovekoljubljem, suštinski govorite o jednoj istoj stvari  – o davanju za opšte dobro, o želji da se angažujete, aktivirate, doprinese nekoj promeni na bolje. Filantropija je dostupna svima, pojedincima i kompanijama, organizacijama i institucijama. Svako od nas poseduje dvostruki potencijal da ulaže u opšte dobro, kao pojedinac i kao deo organizacije ili kompanije. Potencijal ostaje samo to – mogućnost da se nešto uradi ukoliko ga neka iskrica, neka varnica, ne podstaknu da se ostvari. A kada jednom počne da se ostvaruje, granice više ne postoje.

Uvek insistiram na tome da je karakter filantropije strateški, i da filantropija nije milostinja. Ne mislim da ad hoc akcije pomoći ugroženima ili bolesnima nemaju svoju važnost. Onome kome je pomoć potrebna treba uvek i bez zadrške pružiti podršku. Ali snaga filantropije leži upravo u tome što je njen ciklus u biti jednostavan – postoji potreba, postoji moguće rešenje, postoji jedna osoba ili više njih koje pokreću na akciju. Ta akcija se potom ponavlja na dobrobit tih osoba i njihovih komšija, saradnika, sugrađana. Svi osećaju korist od svog angažovanja, svi žele da što duže uživaju u plodovima svog filantropskog delovanja, čak i oni sumnjičavi polako uviđaju da novi park, popravljeni Dom kulture, internet gde ga nije bilo ili multimedijalna učionica za decu mogu da budu samo početak.  Na ovaj način se ideja filantropije, kao uostalom sve jednostavne i dobre ideje, širi i raste.

Filantropski način razmišljanja je suštinski progresivan način razmišljanja. On podrazumeva da nećete sedeti skrštenih ruku dok se gomila otpad u vašoj blizini, dok se udruženje čiji su korisnici osobe sa intelektualnim teškoćama bori da obezbedi Dnevni centar, dok deca iz nefunkcionalnih porodica besciljno tumaraju gradom u potrazi za sigurnim kutkom. Filantrop u nama će svoj lični interes umeti da spoji sa javnim interesom. Da, imate pravo da birate – ako volite životinje, potražite udruženje kome će vaš novac, vreme ili materijalna dobra dobro doći u borbi za prava životinja. Podržite grupu mladih koja je odlučila da u vašu zajednicu unese malo više kulturnih sadržaja. Ne zatvarajte oči i uši pred vestima o zlostavljanim osobama, već angažujte one resurse koje imate kako biste sprečili nasilje. Uključite se u život svoje zajednice, saznajte šta se u njoj događa, kakvi su izazovi života u takvoj sredini, šta je zajednici potrebno i šta vi možete da učinite. Filantropija je kao domino efekat-jedan aktiv(ira)ni građanin podstiče drugog, jedna razvijenija zajednica vuče drugu, na dobrobit svih.

Evo kako to izgleda iz mog ugla.. Pre nekog vremena sam se razbolela. Zapravo, pritisli me sa svih strana raznoliki zdravstveni problemi. Jedan moj prijatelj je, valjda u želji da bude duhovit i uteši me, rekao: “Au, šta će sad biti sa filantropijom u Srbiji!” Pomislih, kako, srećom, razvoj filantropije nije pao na moja pleća. A opet, uloga pojedinca u filantropiji je tako važna. O tome svedoči više činjenica. Od ukupne sume koja se putem davanja za opšte dobro prikupi u SAD svake godine, 80  procenata dolazi od pojedinačnih donatora. Dovoljno je da jedan čovek poželi da umesto deponije osvane igralište za decu ili mali trg za komšijska sastajanja pa da se stvori platfoma za uspeh. Filantropija je jedna od onih oblasti u kojima je malo – puno, u kojoj je vaše malo – nečije mnogo, u kojoj sitniš – nije sitnica. Kada me pitaju kako izgleda baviti se razvojem filantropije, obično kažem da je neophodno da se žive filantropske ideje, da se veruje da će vaš novac otići na pravo mesto i za prave ciljeve; da veliki broj malih donacija pravi jednu veliku i da samo uključeni, da budem precizna, socijalno uključeni građanin  ili građanka mogu da doprinesu pozitivnoj društvenoj promeni.

Osnovna prepreka za razvoj filantropije je nedostatak poverenja građana u različite inicijative i akcije koje se organizuju pod parolom “opšteg dobra”. Pokradeni, unesrećeni i nepoverljivi građanin koji u sebi oseća ponor devedesetih godina prošlog veka spreman je da daje samo sebi, dok ga se problemi drugih ne tiču. Ovakvom građaninu treba pričati uspešnu priču onih koji su u svoje okruženje uneli pozitivne promene, osvestiti ga da država ne treba i ne može da čini baš sve umesto njega, da nisu sve kompanije globalni proždirači naše sutrašnjice i da odgovornost za stvari koje nam se događaju treba da preuzme svako od nas.

Za kraj, filantropska mozgalica (i pomalo moto) – uvek jeste i nikad nije dobro vreme za davanje, ali kriza budi solidarnost i podstiče davanje i brigu o drugima. U svetlu ovakvih razmišljanja pogledajte kratki dokumentarni film koji je Balkanski fond za lokalne inicijative napravio za potrebe promocije filantropije u Srbiji.

Sitniš nije sitnica – dokumentarni film

Ksenija Graovac

Ksenija Graovac

Ksenija Graovac je posvećena razvoju filantropije u Srbiji. Takođe se bavi kulturom i kulturnom diplomatijom. Kada joj treba predah, uređuje knjige.



  1. lidija (Reply) on Friday 13, 2012

    Nadam se da ce ovaj clanak doci do sto vise ljudi koji do sada nisu nasli vremena ili razloga da razmisljaju o tome sta mogu da urade za svoju zajednicu. Taj prvi korak jedako je veoma tezak i veoma lak – vrlo cesto cujem ljude kako reaguju sa ‘jao ti si bas super sto dajes za ovu ili onu akciju, sto nema vise ljudi poput tebe’, ali kad ih pozovem da se prikljuce tu je more opravdanja – ‘ne mogu sada, nemam ovog meseca, ne mogu da dam mnogo, moj mali doprinos nista ne bi promenio’ itd itd. A verujem da kad bi jednom poceli da ucestvuju u bilo kakvim pozitivnim akcijama i poceli da vide pozitivne reakcije i rezultate, navukli bi se za ceo zivot 🙂

    • Ksenija Graovac
      Ksenija Graovac (Reply) on Friday 13, 2012

      Draga Lidija,
      Mnogo hvala na komentaru i pozitivnom stavu! Svakako je najteže ubediti ljude u jednostavnost delanja za opšte dobro. Ali, kao što i sami kažete-moguće je, i dometi takvih sinergijskih akcija su izuzetni: grupa Kobre u Donjoj Toponici, udruženje Plava ptica u Kuli, Moravski orašak u Trsteniku.. Promene na bolje postignute su jer su ljudi odvojili sat svog vremena ili tek poneki dinar. Ostalo je domino efekat 🙂

  2. Nataša Lukić (Reply) on Friday 13, 2012

    Poštovana Ksenija,
    dotakli ste toliko raznih pitanja, da bi se od svakog vašeg pasusa mogao napisati novi tekst.
    Očito je da ste zaista posvećeni tome da život učinite boljim.

    Pretpostavljam da sam dobro razumela da se pod filantropijom podrazumeva briga o drugima u najširem smislu reči,.U tom slučaju skoro svakodnevno sam u društvu sa osobama koje žive filantropske ideje – volontiranjem u organizacijama slepih i slabovidih lica, organizacijama dece itd. Po cenu da nekome to zvuči detinjasto ili apsurdno ili nedostižno, ja zaista verujem u izreku:”Kada bi svaki čovek na svetu svakog dana uradio samo jedno dobro delo, koliko bi to samo dobrih dela bilo na ovom svetu”. Iz tog razloga mislim i da -sitniš nije sitnica-. I iz istog
    razloga, kad dam novčani prilog ja poželim da ode na pravo mesto i za prave ciljeve. Međutim,
    može li građanain, koji se socijalno uključuje i želi da doprinese pozitivnim društvenim promenama, da preuzme na sebe odgovornost za neke stvari koje nam se događaju. Ne treba ići čak do devedestih godina unazad- kada je u pitanju zloupotreba sredstava prikupljenih od donatora i građana poslednjih godina, postavlja se pitanje kako je sve to promaklo nekoj
    društvenoj kontroli i kakva nam je zakonska regulativa u toj oblasti.
    U svom članku ste naveli primer iz SAD….Interesuje me da li postoji podatak kolika je ukupna suma sredstava koja se putem davanja za opšte dobro prikupila u našoj zemlji u 2011.g.

    • Ksenija Graovac
      Ksenija Graovac (Reply) on Friday 13, 2012

      Poštovana Nataša, hvala vam što nastavljate korisnu diskusiju o filantropiji. Postavile ste mnogo dobrih pitanja. U vezi sa većinom stvari moram reći da smo – na početku. Pre svega je dobro što se o filantropiji više govori, tj. o svim onim akcijama koje su namenjene poboljšanju života kako pojedinaca, tako i zajednica. Međutim, ne postoje standardi, vezani za transparentnost i javnost. Ne postoji neko “kontrolno telo” koje bi pratilo prikupljanje sredstava i trošenje istih. Prema istraživanju koje je Balkanski fond za lokalne inicijative uradio sa IPSOS Strategic marketingom u decembru 2009. (http://www.bcif.org/Individualna_filantropija.htm) nepoverenje se izdvojilo kao osnovna prepreka za davanje. Jasno je da je potrebno uraditi novije istraživanje kako bismo videli da li se situacija promenila i u kojoj meri. Nažalost, dometi filantropije nisu još dovoljno prepoznati da bi neko procenio da je važno raditi godišnja istraživanja. Cena za kvalitetno istraživanje takođe ume da bude visoka stoga neprofitne organizacije ne uspevaju da redovno sprovode takva istraživanja, mada se u velikoj meri informišu na terenu.
      Mislim da je pozitivno što je u prošlog godini zaživela ideja o Srpskom filantropskom forumu. Ovo je neformalna platforma koja okuplja sve zainteresovane za polje filantropije, u ovom trenutku najviše kompanije, korporativne fondacija i organizacije civilnog društva. Forum je podeljen u četiri radne grupe: za promociju filantropije, razvoj mehanizama za davanje, poboljšanje legislative, javnost i transparentnost. Ideja je da se za sve ove ciljeve zagovara javno i sa dobrim predlozima za razvoj istih.
      U međuvremenu, svaka filantropski osvešćena individua može da učini mnogo ličnim primerom. Veoma je jednostavno, kao što navodite, ali bih rekla da nije nimalo detinjasto ili apsurdno, a najmanje nedostižno. Svojim primerom vi to već dokazujete.