Pošto je ovo moj prvi blog, u dve-tri rečenice ću pokušati da predstavim sebe. Kao društveno aktivnu osobu sa hendikepom interesuje me mnogo oblasti društvenog života, a naročito sport kao disciplinarno i planetarno rasprostranjena oblast. Profesionalni ulazak u oblast sporta nije težak ako se bavite aktivno nekim sportom ili ste bivši sportista, ali ako niste ostaju alternativni načini. Moj način je pokušaj da kroz školovanje za profesiju u sportu obezbedim svoj ulazak, ali sam u drugoj godini studija shvatio značaj predispozicija bivšeg sportiste, poznavanja medicine ili psihologije kao osnova koje pružaju mogućnosti sticanja statusa uspešnog sportiskog stručnjaka. Sportsko novinarstvo nije dolazilo u obzir jer je to suviše pasivan, neobavezujući i indirektan pristup u bavljenju sportom u odnosu na moje ambicije. Nakon toga sam upisao psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i stekao sam mogućnost da sa mnogo više aspekata sagledam mnogo društvenih fenomena, pa i bavljanje sportom koji je dobio vrednost prolaznog životnog cilja.

U mojim tekstovima ću se baviti društvenim fenomenom hendikepa, od upotrebe terminologije, preko postojanja podrške za izjednačavanje mogućnosti do svakodnevnog života mlade osobe sa hendikepom.

mcy_blog_tJezik, kao odlika nacije, ali i trenutnih društvenih tokova, menjao se kroz vreme i još uvek se menja. Tokom decenija, pojedine reči su izgubile prvobitna značenja tako da u najsavremenijim, odnosno najrazvijenijim društvima, jezik i pojmovi koje upotrebljavamo predstavljaju moćno sredstvo (anti)diskriminacije.

Bogatstvo jezika ogleda se osim u smislu antidiskriminacije, i u vrednosnoj upotrebi termina koji mogu da ukazuju na stavove ili predrasude društva prema toj grupi, odnosno na njen položaj u društvu.

Takva je situacija kada govorimo o osobama određene nacije, osobama sa različitim seksualnim orijentacijama, ali i o osobama sa hendikepom.

U ovom, ali i u svim narednim tekstovima koristiću termin hendikep. Kroz upotrebu određenih termina pokušaću da približim stepen spremnosti društva za ravnopravno uključivanje osoba sa određenim barijerama u nekim aspektima funkcionisanja u to isto društvo.

Ne znam zbog čega neki ljudi uz upotrebu termina hendikep asociraju prosjačenje kada to nije u skladu sa gramatičkim pravilima engleskog jezika. Termin hendikep potiče od srednjovekovne društvene igre u Engleskoj, koju su, pored igrača, novčanih uloga i predmeta različitih vrednosti činili kapa i sudija. Kratak prikaz igre: igrači su u kapu stavljali predmete za razmenu, a novac pored. Sudija je vadeći neki predmet iz kape određivao koliko je potrebno da se doplati da bi se taj predmet izjednačio sa drugim. Dakle, hendikep je izjednačavanje vrednosti. Svakodnevno se verovatno par stotina miliona ljubitelja sporta i kladionica susreće sa terminom hendikep. Nikada isti hendikep nije vezan za istu ekipu ili igrača. To zavisi od toga koje su ekipe ili sportisti suprotstavljeni. To zavisi i od vrste terena, pa se kada igraju isti igrači može desiti da je na jednoj vrsti terena jedan igrač u hendikepu, a na drugoj drugi. Na primer u tenisu odnos između Nadala i Del Potra ulogu apsolutnog favorita ima onaj igrač u zavisnosti od toga da li se igra na travnatom terenu ili na šljaci. Znači termin hendikep ukazuje na nejednakost dva subjekta i potrebu za izjednačavanjem.

Koje je poreklo reči invaliditet, invalidnost ili invalid?

Činjenica je da osnovu reči invaliditet i invalidnost čini reč invalid i da etiologija tog termina potiče iz (bio)medicinskog društvenog modela, a reč invalid znači bezvredan, nevažeći, štetan, parazitan, ne radi. Pitanje je jedino da li govorimo o društvenom kontekstu, botanici, informatici ili mehanici.

Pristup osobama sa hendikepom kroz pristup iz socijalnog modela je cilj svih razvijenih društava. Osnovni postulat socijalnog modela je da su barijere i ograničenja koja postoje u samoj okolini i društvu i na koje osoba nailazi prilikom interakcije sa okolinom, bilo društvenom ili fizičkom. U skladu sa socijalnim modelom društvo treba da se razvija da bi bilo stanju da pruži jednake uslove za ravnopravno uključivanje svih individua u društvo.

Od 2000-te godine društvo u Srbiji je krenulo u smeru u dostignuća savremenih civilizacijskih, društvenih tekovina sa ciljem da se razvija i nadoknadi propušteno. U skladu sa tim za pristup u rešavanju problema osoba sa hendikepom izabran je socijalni model naspram (bio)medicinskog, uz čiju primenu je i razvijen sistem socijalne zaštite.

Primena socijalnog modela predviđa socijalnu inkluziju svih osoba koje imaju nejednak položaj u društvu.

U periodu nakon 2000-te probudila se svest da je termin invalid diskriminišući i on je zamenjen terminom posebne potrebe. Ova složenica se brzo odomaćilau javnosti, ali je ista ta javnost, ili uticajni deo javnosti, uvideo besmislenost upotrebe te dve reči. Ipak, termin kao zaostavština iz tog perioda je nažalost izgleda stekao koncesije kada je u pitanju upotreba terminologije u obrazovanju.

Država je prepoznala (ne)posebnu potrebu da usvojim zakonima koristi, barem, nediskriminišuću terminologiju u usvojila termin osobe sa invaliditetom. Očigledno da je u pitanju samo društveno-lingvistički kompromis jer po članu 3 i definiciji pojmova u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom izraz “osobe sa invaliditetom” označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. Ostaje dilema koliko je ovakva definicija etiketirajuća kada je u pitanju termin osobe sa invaliditetom i sama definicija termina invaliditet, jer podrazumeva u svakom kontekstu i društvenoj interakciji osobe njenu onesposobljenost bez obzira da li ta onesposobljenost ima uticaj na funkcionisanje te osobe ili nema.

Dilema ostaje koliko je društvo spremno da kao ravnopravnu uključi osobu sa barijerama u funkcionisanju u nekim situacijama i kao takvoj joj pruži mogućnosti i da ukloni, fizičke ili socijalne, barijere kako bi ta osoba bila ravnopravna.

Ako upotreba termina hendikep ukazuje na izjednačavanje mogućnosti očigledno je da je hendikep za osobu koja koristi kolica prevashodno rampa, a mogu još biti lift ili svi iskošeni ivičnjaci jer će sve te stvari omogućiti korisnici kolica jednake uslove za kretanje. U situacijama interakcije u društvu u kojima kretanje nije bitno za ravnopravnost osobe koja koristi kolica, ta osoba će biti bez hendikepa i imaće jednake uslove. Ako je u pitanju kretanje po ravnom ili po blagoj nizbrdici ta osoba će možda biti i u prednosti.

Kada su u pitanju osobe sa oštećenjem sluha ili gluve osobe u interakciji hendikep predstavlja svaka upotreba znakovnog jezika ili prisustvo znakovnih prevodioca, eventualno postojanje induktivnih petlji ako osoba koristi slušni aparat, ali u situaciji obavljanja intelektualnih aktivnosti za koje je potrebno veće angažovanje resursa pažnje i ako se te aktivnosti odvijaju uz prisustvo buke ta osoba će biti u prednosti u odnosu na ostale. Naravno, ona neće biti u situaciji hendikepa kada sluh nije važan za obavljanje određene aktivnosti.

ushAko počnemo da tragamo za situacijama u kojima su osobe koje poznajemo (koje zvanična terminologija iz zakona definiše kao osobe sa invaliditetom, i koje nisu uvek u ravnopravnom položaju), videćemo da njihova ravnopravnost zavisi od spremnosti ili mogućnosti okoline da eliminiše barijere i da se na taj način stvore uslovi koji izjednačavaju položaj te osobe. To vodi zaključku da postoji mnogo različitih oblika interakcija u kojima ta osoba nije u podređenom položaju i da je bespotrebno da upotrebom termina invaliditet posredno ukazujemo na bilo kakav nedostatak ili oštećenje te osobe.

Frenklin Delano Ruzvelt, Stiven Hoking i Hektor Kastro su osobe sa hendikepom jer nisu uvek bili u ravnopravnom položaju kada govorimo o načinima funkcionisanja.  Ipak, to nije prepoznato kao prepreka u ostvarivanju njihovih dostignuća jer su ti problematični aspekti bili prevaziđeni.

Spreman sam da konstatujem da se socijalna distanca prema osobama sa hendikepom meri i terminima koje upotrebljavamo. S druge strane, stepen prihvatanja osoba sa hendikepom u određenom društvu određuje se upotrebom termina invaliditet. Društvo u kom postoji spremnost za bezuslovno ravnopravno prihvatanje osobe sa hendikepom u svakoj mogućoj društvenoj ulozi koristi termin hendikep.

The eurpean disability forum termin disability na francuskom jeziku, na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji prevodi upotrebom termina handicapées.

Svi navedeni termeni, invalid, invaliditet, disability i hendikep su reči stranog porekla i u srpskom jeziku ne postoji adekvatan termin. Ipak, meni kao osobi sa hendikepom, je najprihvatljiviji termin hendikep jer nije etiketirajući i ukazuje na moju društvenu proaktivnost.

Ne zaboravimo da je jezik živa materija u kulturi svakog društva i u skladu sa tim i terminologija treba da bude živa stvar i da prati civilizacijski razvoj društva, a ne da se bespogovorno prihvataju navodno politički korektni termini.

Milan Che

Milan Che

Milan Janković je student Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na smeru Psihologija. Pre studiranja, do 2007. godine, bio je aktivan u lokalnoj nevladinoj organizaciji osoba sa hendikepom u Svrljigu. Od jula 2012. godine ponovo je aktivan u civilnom sektoru, kroz angažovanje na mestu Izvršnog direktora Udruženja studenata sa hendikepom. Uz pragmatičan pristup u zagovaranju izjednačavanja mogućnosti za ravnopravno učešće studenata sa hendikepom u akademskoj zajednici bavi se ispitivanjem predrasuda i socijalnom distancom prema mladima sa hendikepom.



  1. BORO TANACKOVIC (Reply) on Monday 16, 2013

    BRAVO MILANE, VEOMA ZANIMLJIV I POUCAN CLANAK. SVAKA CAST, SAMO NAPRED