*Šta je dobar život?

– Da radiš, da imaš da jedeš i gde da spavaš, da budeš kao drugi ljudi.

*Kako se postaje bogat?

– Kad radiš ili kad kradeš.

*Kad prestaje detinjstvo?

– Kad odrasteš u petnaest godina.

– Kad vidiš da možeš da živiš sam i da brineš o sebi.

(izjave dece iz Svratišta, iz knjige “Iz mojih cipela” koju je objavio Centar za integraciju mladih iz Beograda)

Da, ovi odgovori na prvi pogled deluju simpatično i duhovito, ali u stvari su jako ozbiljni. Oni oslikavaju mesto i vreme u kom živimo, onu paralelnu dimenziju koju malo ko od nas primećuje, jer je uvek najlakše zažmuriti pred problemima socijalno obespravljenih.

Marginalizacija i pitanje socijalne isključenosti pored ekonomske podrazumeva i političku, kulturnu i druge oblasti društvene neprivilegovanosti. Beskućništvo predstavlja krajnji oblik društvene isključenosti. Veoma malo se govori o ovom problemu i ne postoje istraživanja koja bi tačno utvrdila rasprostranjenost ove pojave. Nezvanično se procenjuje da u Srbiji živi oko 20000 beskućnika/ca, od kojih je samo u Beogradu oko 2000, od čega 600 dece.

Mladić Bojan Radanov, koji se “našao na ulici” nakon što je postao punoletan, ovako je opisivao svoju situaciju: “Ne postoji nijedno mesto za nas koji smo stariji od 18 godina. Za Vasu Stajića (Zavod za vaspitanje dece i omladine) je kasno, a za penzionerske domove smo premladi. Kad sam napunio 18 godina, probudili su me jedno jutro i rekli da idem. Jedan profesor mi je dao 250 dinara. Od tada živim u ovoj rupi… Na ulici sam. Dve godine sam čekao samo na ličnu kartu. Dok je nisam imao osam puta su me vodili u Padinjak (Kazneno-popravni zavod) zato što je nemam.”

(http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-12-01-2008/mi-smo-ko-mrtvaci)

bojan radanov_rapresent

bojan radanov_rapresent

Razlozi za izolovanost i marginalizaciju određenih društvenih grupa i pojedinaca, uvek su višeslojni, složeni i međusobno zavisni. Ove osobe imaju malu kontrolu nad svojim životima i nad dostupnim resursima, a zavisnost od drugih (npr. socijalnih institucija ili drugih ljudi) samo doprinosi njihovoj dubljoj izolaciji. Pored neostvarenog prava na stanovanje, beskućnici/ce ne ostvaruju ni druge elementarne potrebe i prava na dostojanstven život.

Mladi ljudi koji žive i/ili rade na ulici kako prohodaju već su uključeni u neki oblik rada. Međutim, najčešće su to poslovi koji pre svega ne odgovaraju uzrastu, nisu u zaštićenom i bezbednom okruženju, zarada je neadekvatna u odnosu na napore koji se ulažu (mala i/ili neredovna), rade neprijavljeni i ono što je posebno važno za njih – rade bez strukture i perspektive. Dalje, neretko je to prinudni rad – deca i mladi su često prisiljeni od strane odraslih da rade određeno vreme i/ili da zarade određenu sumu novca. Postoje slučajevi i kada ta prisila nije direktna ali se pretpostavlja da je dete/mlada osoba odrasla u okruženju koje je insistiralo da se on/a od ranog uzrasta (nekada i od 4. godine života) samostalno angažuje na prihodima za porodicu. Nakon 10 godina takvog života, mlada osoba apsolutno smatra da je to njena/njegova obaveza prema porodici. Istovremeno, ta deca nisu uključena u školski sistem, što dalje znači da im je onemogućena donekle sigurna životna perspektiva u smislu pronalaženja posla koji bi ih materijalno obezbedio.

Ulica

Pokret uličnih novina se već više od 20 godina ozbiljno bavi problemom beskućništva i siromaštva, ekonomski i socijalno osnažuje razne marginalizovane grupe pružajući im posao prodavaca društveno odgovornih magazina. Polovinu zarade od svakog prodatog primerka prodavci zadržavaju za sebe, dok se druga polovina koristi za štampanje novih primeraka i druge programe namenjene njima.

Pre dve godine, pokrenuli smo, u saradnji sa brojnim partnerima i prve ulične novine u Srbiji sa željom da pre svih pomognemo mladim ljudima koji žive i/ili rade na ulici jer ulične novine nude prodavcu pozitivno iskustvo samopomoći koje probija izolaciju koju mnogi/e beskućnici/ce osećaju. Kroz rad u Licuulice, on/e rade legalan posao, zaštićeni/e su na ulici, imaju priliku da steknu životna, praktična iskustva, veštine i znanja, koje im drugačije ne bi bile dostupne.

Naravno, Liceulice je samo jedna od inicijativa koja skreće pažnju na decu ulice i bez saradnje sa brojnim drugim partnerima, Svratištem za decu ulice iz Beograda i Novog Sada, Novosadskim humanitarnim centrom, Regionalnim centrom za manjine i mnogim drugima, ne bismo bili tu gde jesmo.

Ipak, Liceulice nije tema sada, važni su oni zbog kojih Liceulice postoji – deca ulice. Želim da se promeni uvreženo mišljenje kako se „takve stvari“ dešavaju „tamo negde“, „nekom drugom“, bezimenom, a ne konkretnim osobama sa imenom i prezimenom. Želim da se njihov glas čuje. Želim promenu.

12. april, Međunarodni dan dece ulice

Želim da svi shvate da su deca ulice naša zajednička odgovornost.

Danas je međunarodni dan dece ulice. Hajde da ih se svi setimo malo češće od jednom godišnje.

Nikoleta Kosovac

Nikoleta Kosovac

Nikoleta je filolog Skandinavskih jezika i književnosti. Nakon dugogodišnjeg rada u jednoj advertajzing agenciji, brojnim domaćim i stranim magazinima i radio stanicama, poželela je da radi nešto u šta zaista veruje i to pronašla u Licuulice - prvim uličnim novinama u Srbiji. Već više od dve godine se kao koordinatorka Licaulice suočava licem u lice sa brojnim izazovima koje sa sobom nose nezavisni, aktivistički medij i rad na ekonomskom i socijalnom osnaživanju naših najugroženijih sugrađana i sugrađanki.



  1. Sandra (Reply) on Friday 13, 2012

    Zasigurno ih se treba setiti mnogo cesce, a i pomoci im kad god se ukaze prilika. A takve prilike se neprestano ukazuju. Cim krocimo na ulicu, oni su tu, za nase nase oko najcesce nevidljivi i to najvise zbog toga sto smo se istrenirali da ih ne primecujemo. Tako je neprijatno kvariti sopstveni dan neophodnoscu da priznamo da ovaj grad i nije tako lepo mesto za zivot, ako najnevinija stvorenja na njegovim ulicama pate. Deo nas je u svakome od njih, jer svaki od njih sam mogla da budem i ja. Treba ih primetiti i pomoci im, jer, ako nista drugo, udisemo isti vazduh, koji svi, svako na svoj nacin, skupo placamo.

  2. Nikoleta Kosovac
    Nikoleta Kosovac (Reply) on Friday 13, 2012

    Bas tako, Sandra. Ali ljudima ovde je lakse da okrenu glavu na drugu stranu i prave se da se takve stvari ne desavaju. Ponekad je dovoljno samo im se nasmesiti, pitati ih kako su, uhvatiti za ruku i odvesti u Svratiste ili neku slicnu instituciju koja im dugorocnije moze pomoci. Necemo oprati savest tako sto cemo da im gurnemo 50 dinara u ruku i uzurbano nastavimo svojim putem.

  3. Natalija (Reply) on Friday 13, 2012

    Svaka čast svima koji doprinose realizaciji projekta Liceulice – on je više od časopisa. S pravom kažete :”Kupujući Liceulice pomažete mnogima, čitajući pomažete sebi “. I sve je to sa puno ljubavi i dostojanstva, kao npr. u skorašnjem spotu -Liceulice Vremenska prognoza (V). Isto se to oseća i u ( mnogobrojnim i raznovrsnim) aktivnostima Svratišta za decu u Beogradu.

    Potpuno se slažem da svako od nas pojedinačno može doprineti da se promeni položaj dece ulice- davanjem priloga, doniranjem odeće i sl. i /ili – kao što je napisano u pozivu na pružanje pomoći Svratištu u jednoj konkretnoj akciji: “Kada ih vidite na ulici, dajte im bombonu, kada krenu da brišu stakla na vašim automobilima ne palite brisače da ih oterate, pitajte ih kako su, ponudite im jabuku umesto novca, lepo im objasnite sa osmehom ako niste zainteresovani.”. Ima sigurno još puno načina mogućeg angažovanja svakog građanina. Međutim, kad se postavi pitanje (kao u naslovu vašeg članka)-Čija su odgovornost deca ulice, ne znam da li je odgovor da su deca ulice naša zajednička odgovornost.Jedno je pitanje promene svesti tako da niko ne okrene glavu i pravi se da se ništa ne dešava, ali je od izuzetnog značaja i veće angažovanje nadležnih institucija koje dugoročno treba da rešavaju problem dece ulice. U suprotnom, i pored svih vaših izuzetnih zalaganja oko 600 dece beskućnika preći će punoletstvom u odrasle beskućnike, koje će dočekati nemogućnost rešavanja mnogih problema, pa i onog najelementarnijeg koje spada u domen osnovnih ljudskih prava- imati ličnu ispravu.Mogu da zamislim kako se osećao mladić Bojan Radanov, koji je imao taj problem.

  4. Nikoleta Kosovac
    Nikoleta Kosovac (Reply) on Friday 13, 2012

    Draga Natalija,
    Hvala na lepim recima i podrsci, to nam uvek mnogo znaci i pokazuje da smo na dobrom putu i da sve ono sto radimo ima odjeka i efekta. :]
    Sto se tice odgovornosti, potpuno se slazem sa vama. Kada sam rekla “nasa odgovornost”, imala sam na umu i institucije, mozda i pre svih. Ali, s jedne strane, ne zelim da “nas” i “njih” razdvajam na bilo koji nacin jer nas se sve ovo tice svih, a, s druge strane, ako se oslonimo samo na njih, nema tu puno nade. Mislim da je jako vazno da se svi zajedno potrudimo oko ovoga, jer cemo samo zajednickim snagama zaista skrenuti paznju na neke probleme u drustvu (kao sto je ovaj) i dovesti do neke promene, u protivnom ce oni tesko reagovati. A mozda je i sistem u kom zivimo pogresan i mozda u ovakvom sistemu i nije moguce resiti ovaj problem na pravi nacin. Mi, u svakom slucaju, ne odustajemo. I trazicemo pravi nacin koliko god bude bilo potrebno. Nadam se da cemo imati sto vise pristalica uz sebe.

  5. Ljiljana (Reply) on Friday 13, 2012

    Draga Nikoleta,
    Tema koju ste postavili apsolutno zaslužuje pažnju, intersovanje i veliko angažovanje svih činilaca našeg društva. Zbog nas lično, zbog njih. Posebno zbog njih. Ne mislim da je sistem u kojem živimo pogrešan. Prosto, prelazni period koji sa sobom neminovno nosi teškoće koje nisu nerešive. I ne mislim da se u ovakvom sistemu ne može rešiti ovaj problem. “Kada će ako ne sad’-ko će ako ne mi?” Potrebno je samo dati veeeliki publicitet, kako bi se nadležne institucije zaista pozabavile beskućnicima – osobama koje su na margini našeg društva. Za početak ubaciti bar fus notu :). Kako je moguće da se ta deca ne upisuju u školu ako je zakonodavac predvideo sa koliko godina jedno dete mora upisati prvi razred osnovne škole? Kako je moguće da žive u našem gradu bez dokumenata? Mogu li ja tu nešto pomoći? Može li Natalija ili Sandra? Ko uopšte radi na podizanju svesti ove divne dečice a pre svega njihovih roditelja? Mislim da nije dobro ovo grupno useljavanje. Zašto ne bismo u svaku zgradu (soliter) uselili po jednu porodicu beskućnika? Kao jedinka, morala bi se vladati po zakonima ostalih stanara. Ne bi se moglo dogoditi da vade parket, skidaju bojlere, slavine…radi prodaje. Ovako grupisani, nastaviće da žive po “svojim zakonima”. Uz puno uvažavanje napora koje čini Grad na čelu sa našim gradonačelnikom, da im život učini boljim i dostojnim čoveka, čini mi se da bi bilo neophodno “usitniti” ih prilikom raseljavanja i pružiti im šansu da svakodnevno gledaju kako njihov prvi komšija svako jutro odlazi u školu, na posao, provetrava i čisti stan…U mojoj ulici živela je jedna romska porodica. Devojčica je išla u našu školu. Majka domaćica, otac je radio u gradskoj čistoći-čistač ulice. Niko se sa njom nije privatno družio, ali kada je dolazila u naš parkić, rado smo je prihvatali. Kasnije, kada smo malo poodrasli, sećali smo se sa koliko zvezdica u očima je, nakon igranja sa nama, odlazila kući. Diplomirala je ekonomiju. Nedavno sam čula da još uvek radi, da je veoma uspešna u svom poslu i…skoro da niko u firmi ne zna da je Romkinja! “Tamnoputa crnka, savremena,lepih manira, porodična žena, savršen ekonomista (ekonomistkinja)”. Oni koji su se “u kompletu” upisali u škole (Romi), nikada je nisu ni završili. Kešali su se na tramvaj, džeparili po autobusima, šibicarili…i za sobom povlačili i one koji nisu Romi, ali su “zapušteni” od strane porodice, koja je u međuvremenu gradila karijeru (Brozovo vreme). Ovo je neko moje razmišljanje ali, svakako da je neophodno da nam nadležni bar daju smernice, kako bi svako od nas dao svoj doprinos da se ovi ljudi integrišu u društvo, da se socijalizuju. Mi, ili bar većina (ipak su rasisti kod nas u malom broju) iskreno želimo da nesebično pomognemo našim institucijama, našoj državi, našim sugrađanima, sebi, Vama, draga Nikoleta. Ne želimo da ostajemo bez telefona zbog krađe kablova, ne želimo da upadamo u rupe na trotoaru i kolovozu zato što je grupa “mangupa” (?) ukrala kablove i šahtove i prodala ih za šaku dinara…Imate našu podršku, recite samo kako sa reči da pređemo na dela. Neizmerno sam Vam zahvalna što ste pokrenuli ovu temu, što pokušavate da se borite, ali potrebna Vam je pomoć – tu smo 🙂

  6. Nikoleta Kosovac
    Nikoleta Kosovac (Reply) on Friday 13, 2012

    Hvala i na ovom komentaru, Ljiljana, a posebno na primeru iz vaseg komsiluka.
    Mi u Licuulice se trudimo da podignemo svest o ovim pitanjima, da kao medij iskoristimo svoj potencijal i sto dalje i na sto vise strana posaljemo te price. Taj posao je tezak, ide sporo i trajace dugo, s obzirom na to da znamo u kakvoj zemlji zivimo, u kakvom medijskom mraku, kom stepenu indoktrinacije i sl. smo svi izlozeni. Ali mi ne odustajemo i uvek se mnogo radujem kada se jave ljudi kao sto ste vi jer znam da cemo na kraju uspeti – svi zajedno.
    Za pocetak pricajte sa svojim prijateljima, komsijama, kolegama, o ovim pitanjima, pokrenite diskusije kad god imate priliku za to, podrzite svaki javni dogadjaj koji se bavi ovom temom (kad za njega cujete, naravno:)) – prica, prica, prica – to je trenutno najvaznije – da ne dozvolimo da se ne prica o tome – da ne dozvolimo da neko u nasem okruzenju kaze “mene to ne zanima, to nije moj problem” – hajde da krenemo svako u svom okruzenju, oa cemo videti koliko je to u stvari mnogo i koliko je to u stvari daleko znacajnije nego sto smo mislili. A mi cemo, zajedno sa nasim partnerima, da nastavimo da lobiramo, da se borimo da i javne institucije preuzmu svoju odgovornost (u pravom mislu te reci).
    Hvala jos jednom na podrsci i citamo se/pisemo se jos. 🙂