„Ljudi dolaze tamo gde jesu na osnovu svojih zasluga, a ne veza, nepotizma ili korupcije. Iz tog razloga svi su sposobni i kompetentni“ – Li Kuan Ju, prvi premijer Singapura

Dobro došli u Singapur

Singapur je ostrvska država u jugoistočnoj Aziji, osnovana 1819. godine, kao britanska trgovačka kolonija. Stekao je nezavisnost 1963. godine, i zajedno sa još nekim bivšim britanskim kolonijama pristupio je Federaciji Malezije, od koje se odvojio dve godine kasnije.

Od malog ribarskog naselja, preko značajne britanske luke, Singapur je postao jedna od ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta. Konkretnije, Singapur se smatra drugom najslobodnijom privredom u svetu, jedna je od zemalja sa najnižim nivoom korupcije, zauzima sedmo mesto po bruto društvenom proizvodu po glavi stanovnika, na četrnaestom je mestu po nivou izvoza, dok u tom gradu-državi posluje oko sedam hiljada multinacionalnih korporacija, i tri hiljade kompanija iz Kine i Indije.

Sa druge strane, Singapur ima svega 5,4 miliona stanovnika (nalazi se na 166. mestu na svetu) i zauzima površinu od svega 697 kvadratnih kilometara (jedna je od najmanjih zemalja na svetu, pa zauzima 192. mesto).

U čemu se, onda, nalaze razlozi za uspeh ove zemlje?

Četiri faktora uspeha

Li Kuan Ju, prvi premijer Singapura, koji je ostao na toj poziciji trideset godina, a ukupno pola veka na različitim funkcijama u vrhu vlasti, daje sledeći odgovor:

„Sposobne vođe, meritokratija, ista pravila igre za sve i engleski kao radni jezik“.

„Otac Singapura“ tvrdi da su to četiri glavna razloga zašto je teritorija kojom je upravljao postala kosmopolitski grad, sa jednom od najjačih privreda na svetu.

1959. godine, kada je Li Kuan Ju preuzeo kormilo ove ostrvske državice, prihod po glavi stanovnika iznosio je 400 dolara, dok danas premašuje 60.000 dolara. Prema tome, moguće je da ova četiri načela ne predstavljaju utopijsku ideju, već stvarni recept za uspeh.

Kao što smo videli, jedan od četiri razloga za uspeh Singapura jeste meritokratija, koja je neodvojiva od faktora sposobnih vođa i istih pravila igre za sve. Po rečima Oca Singapura:

„Ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez izuzetno jake vlade, koju su činili najsposobniji, najsnažniji i najposvećeniji lideri“.

A kako najsposobniji dolaze na liderske pozicije?

„Ljudi dolaze tamo gde jesu na osnovu svojih zasluga, a ne veza, nepotizma ili korupcije. Iz tog razloga svi su sposobni i kompetentni“.

U jednoj rečenici, ovo je suština meritokratije.

Meritokratija

Meritokratija (lat. mereo – zaslužiti) nije precizno definisan pojam, ali je nesporno da se zasniva na načelu jednakih mogućnosti, odnosno na osiguravanju da se napredovanje pojedinaca, i u širem smislu socijalna pokretljivost, temelje isključivo na zaslugama ljudi, a ne na privilegijama koje su zasnovane na srodstvu, prijateljskim vezama i sličnim faktorima.

Dakle, meritokratija jeste suprotnost nepotizmu, u kojem nije važno kakav je pojedinac, već ko su mu srodnici, zatim kronizmu, u kojem takođe nije važno kakve kvalitete ima konkretna osoba, već ko su joj prijatelji, zatim diskriminaciji, u kojoj ponovo nisu bitne sposobnosti pojedinca, već njegova nacionalnost, veroispovest, pol, i tome slično, a suštinski se razlikuje i od jednog od vidova političke korupcije, gde opet nije važno kakvi ste, već kojoj partiji pripadate.

Koreni meritokratije u kineskoj filozofiji

Iako je meritokratija skorašnji pojam, ideja da bi aristokratiju porekla trebalo zameniti aristokratijom zasluga dosta je starija. Smatra se da se njeni koreni mogu naći u Konfučijevim učenjima, čiju suštinu čini traganje za znanjem i lično usavršavanje. Činjenica da su pripadnici svih klasa mogli postati Konfučijevi učenici jasan je pokazatelj njegove borbe protiv feudalnih struktura koje su karakterisale kinesko društvo. 

Dakle, smatra se da je prva meritokratija u istoriji zaživela u drugom veku p.n.e., u Kini, za vreme vladavine dinastije Han. Poredak je bio zasnovan na tzv. carskom ispitnom sistemu. To znači da je svako ko bi položio carski ispit mogao postati vladin službenik, a ta prestižna pozicija donosila je bogatstvo i ugled celoj porodici. Smatra se da je ovakav meritokratski sistem, iako u manje doslednom obliku, ostao bitan element kineskog uređenja naredna dva milenijuma.

Zašto meritokratija daje rezultate?

Najvažnije opravdanje za uvođenje sistema u kojem se nagrađuju zasluge pojedinaca nalazi se  u tome što podstiče rad i zalaganje ljudi. Naime, kada nagrađivanje zavisi od sposobnosti i postignuća, ljudi su motivisani da se zalažu i postižu što je moguće bolje rezultate. Na taj način stvara se društvena klima u kojoj su pojedinci motivisani da rade i zalažu se preko svojih granica, jer im se pred očima nalazi mogućnost da se uzdignu iznad nivoa društveno-ekonomske klase u kojoj su rođeni. Ukoliko cela populacija, ili makar njen najambiciozniji deo, daju sve od sebe u školovanju, stručnom usavršavanju i radu, napredak cele nacije je zagarantovan. U zemljama koje nemaju prirodnih resursa, već zavise isključivo od obrazovanja, inventivnosti i zalaganja svoje populacije, takav sistem može biti ključan za postizanje ekonomskog napretka.

Nasuprot tome, nepotizam, kronizam i slični iracionalni sistemi ne nagrađuju znanje, zalaganje i druge lične kvalitete, već faktore koji su uglavnom stvar slučajnosti i pretežno su izvan naše kontrole, poput srodstva, prijateljstva, privremenog uspeha naše partije, i tome slično. Takvi sistemi ne motivišu ljude da ostvaruju rezultate u obrazovanju i radu, več podstiču nerad, neodgovornost, korupciju, i sve ostale vidove društveno neproduktivnog ponašanja. Pored toga, razvija se i negativan stav populacije prema višim pozicijama koje su popunje putem srodničkih, prijateljskih ili političkih veza. Ukoliko se na ovaj način prednost daje nekompetentnim osobama nad onima koji su sposobniji, tada štetne posledice ovakvog sistema ne ostaju u okvirima ličnog života jedne osobe, već se koncentrično šire na celokupno društvo, i garantuju njegovo nazadovanje.

Postoji uverenje da se odabir nedovoljno kompetentnih osoba po principu nepotizma, kronizma, političke i finansijske korupcije toliko raširio u Srbiji, da je pravo čudo da sijalica zasvetli kada pritisnemo prekidač, ili da voda poteče kada okrenemo slavinu.

Međutim, ni neke od zemalja koje sebe smatraju oličenjem meritokratije nisu u potpunosti oslobođene nepotizma. Primera radi, u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se, zvanično, ljudi cene prema svojim kvalitetima, prethodni predsednik je sin jednog od ranijih predsednika, unuk senatora, i pripada vrhu američke poslovne aristokratije, dok su njegovi lični kvaliteti bili predmet stalnih osporavanja. Ekstreman i tragikomičan primer možemo naći i u jednoj dalekoj azijskoj zemlji, koja je formalno definisana kao republika, a gde se celokupna država nasleđuje u okviru jedne porodice.

Da li su veze bolje od zasluga?

Možda, ipak, sistem „veza i vezica“, za koji se veruje da je dominantan u Srbiji, daje bolje ekonomske rezultate od odabira ljudi po osnovu njihovih ličnih kvaliteta. Uostalom, Srbija (uključujući teritoriju Kosova i Metohije) zauzima 127 puta veću površinu od Singapura, i ima skoro 35% više stanovnika, pa nam ovakve prednosti u odnosu na tu malu ostrvsku državu omogućavaju da postignemo bolje rezultate od njih. Uostalom, zar mi nismo lideri u regionu, nebeski narod, i potomci Starine Soraba koji je iz planina Anda vladao celim svetom?!

Kakav odgovor na ovu dilemu pružaju brojke? Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika u Singapuru iznosi 61.400 dolara, dok je u Srbiji 10.600 dolara. Po tom pokazatelju, Singapur je na sedmom mestu, dok Srbija zauzima 114. mesto u svetu. Godišnji izvoz Singapura iznosi 436 milijardi dolara, dok Srbija zarađuje nešto više od 11 milijardi. Dakle, po tom parametru slabiji smo četrdesetak puta. Singapur ima zlatne i devizne rezerve u vrednosti od 259 milijardi dolara, dok Srbija može da se pohvali sa nešto više od 14 milijardi. Stopa nezaposlenosti u Singapuru iznosi 1,9%, dok je u Srbiji 25,9%. Prosečna zarada u Singapuru je desetak puta viša od one u Srbiji…

Naravno, meritokratija, koja podrazumeva ista pravila igre za sve, i dovodi do odabira najsposobnijih lidera, nije jedini razlozg zbog kojeg je privreda Singapura jača od naše, već se radi o daleko složenijem pitanju, ali svakako da razlika u sistemu predstavlja bitan faktor.

Možda je vreme za promene?

Iako ni meritokratija nije bez nedostataka, fundamentalne prednosti ovog sistema ne mogu se osporiti. Naime, meritokratija podstiče pojedince da daju sve od sebe; nezavisno od klase, srodstva ili političke pripadnosti, do cilja prvi stižu oni koji se najviše zalažu i razvijaju svoj potencijal do maksimuma. Kako bi se postigao napredak društva, nepotizam i korupcija se moraju izbeći, a pojedinci bi trebalo da napreduju na osnovu svojih rezultata, a ne porekla ili pripadnosti.

Otac Singapura kaže da politika njegove zemlje nije uklesana u kamen. Umesto toga, stara politika i pozicije predstavljaju stalni predmet preispitivanja, i menjaju se u skladu sa promenama okolnosti u svetu.

Možda je pravi trenutak za Srbiju da načini ozbiljnije promene na ovom planu. Ili nam je bolje ovako?

Petar Stojanović

Petar Stojanović

Diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i specijalizacijom u oblasti pravnih aspekata korporativnog upravljanja. Pohađa master akademske studije na poslovno-pravnom modulu na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?