Gustav Klimt: Tri doba žene (detalj)

Gustav Klimt: Tri doba žene (detalj)

Šta je to samohrano roditeljstvo, i ko su samohrani roditelji? Kako se to postaje? Kakav je osećaj biti samohrani roditelj? Gde su samohrani roditelji na mapi našeg društva …? To su samo neka od pitanja koja prate jednu životnu situaciju. Nimalo retku i usamljenu.

Ne postoje statistički podaci o broju ovakvih porodica, jer samohrani roditelji nisu posebno tretirani niti viđeni kao ugrožena grupa stanovništva u Srbiji, ali je evidentno da su u ozbiljnom porastu. Ova velika grupa stanovnika Srbije čak i danas  u 21. veku teško ostvaruje svoja prava i prava svoje dece, uključujući i ona koja im zakonski već pripadaju. Ne mogu da računaju na razumevanje ni poslodavaca, ni stanodavaca niti bilo koga…

Ali jedno nam niko ne može osporiti: spremnost da se sami borimo za budućnost i prava svoje dece. Pojedinačno i udruživanjem. A svako ko je odabrao samohrano roditeljstvo kao jedino moguće rešenje za svoju životnu situaciju, po prirodi stvari je već spreman na tu borbu.

O čemu se radi? U pravnom poretku Srbije nema posebnog zakona koji bi regulisao status samohranog roditelja, a samohranost, sama po sebi, nije priznata kao socijalna kategorija – niti podržana. Zakon o radu omogućava samohranom roditelju deteta predškolskog uzrasta da odbije prekovremeni rad i rad nedeljom (što roditelji mahom ne čine iz ekonomskih razloga), ali ne obavezuje poslodavca da radno vreme uskladi sa radom obdaništa i dnevnog boravka. Još gore, samohrani roditelji svoj status neretko kriju, kako bi dobili posao i/ili ne bi ostali bez njega.

Država kaže da još uvek nema jednakosti između samohranog roditeljstva i jednoroditeljske porodice koja se najčešće pominje (kao najšira opisna formulacija samostalnog vršenja roditeljskog prava), tako da je trenutno na snazi terminološka zbrka, koja za sobom povlači i onu socijalno-pravnu. A pravna zbrka za sobom povlači nepostojanje jasnog stava o ugroženosti ovakvih porodica, i teškoće dokazivanja samohranosti i ostvarivanja ono malo prava koje ovakve porodice imaju na papiru.

U našem pravno-socijalnom sistemu najčešće se susreće izraz jednoroditeljska porodica. Značenje je jasno: porodica u kojoj dete/deca živi sa jednim od roditelja. Tek ponegde se pominju samohrani roditelji   a vrlo retko se ova dva izraza izjednačavaju –  u smislu da je staratelj deteta i roditelj koji samostalno brine o deci/detetu, u stvari samohrani roditelj. Nejasna definicija povlači za sobom i proizvoljna tumačenja.

Ako su jednoroditeljske porodice u našem društvu ugožene, a jesu, zna se preko koga se lome problemi, i da trpe oni koji ne bi smeli, oni najdragoceniji: naša deca. Neobraćanje pažnje na postojanje i potrebe samohranih roditelja je zanemarivanje deteta i njegovih prava.

Da sam samohrana majka, saznala sam sasvim slučajno – možda godinu dana nakon što sam već živela  sama s detetom. Niko mi to nije saopštio ni u jednoj ustanovi, niko mi nije predočio da kao staratelj svome detetu možda imam neka dodatna prava, odnosno da je moje dete u socijalnom sistemu zaštićeno i ima neka prava… U gomili tekućih problema kao što su preseljenje, nalaženje novog posla u novom mestu boravka, kao što je akutni i dramatični razvod od muža sklonog svim porocima koji vode samo nasilju, kao što je upis deteta u vrtić, u Dom zdravlja, prijava boravka detetu, kasnije upis u školu, nisam imala kad da se zanimam svojim novim statusom.

Udruženje "Jelek"Rađena su istraživanja u okviru različitih roditeljskih udruženja, na osnovu kojih 75 posto anketiranih samohranih roditelja nema nikakva saznanja o svojim pravima, njih 25 posto poznaje svoja prava, a samo 5 posto samohranih roditelja je uključeno u sistem korišćenja svojih prava – tj. realno ih i koristi.

Neka od prava samohranih roditelja i njihove dece: prioritet prilikom upisa deteta u vrtić i u kombinaciji sa faktorom prihoda popust na cenu boravka deteta u vrtiću, zatim pravo na nešto uvećan godišnji odmor ukoliko ste zaposleni po Ugovoru o radu (u zavisnosti od uzrasta deteta), regresiranje školskog obroka u okviru škole,regresiranje ekskurzije itd, nešto uvećan dečiji dodatak… Ali, sva ova zakonska prava padaju u vodu ukoliko nije jasno određeno (a nije) ko su to samohrani roditelji.

Na različite načine se dolazi u situaciju samohrane/jednoroditeljske porodice. Neko postaje samohrani roditelj time što je udovac/udovica, razveden/razvedena, majka vanbračno rođenog deteta od poznatog /nepoznatog oca. Kažu da je jedan od najčešćih razvod, što je i moja situacija i slučaj.

Niko nas ne sprema na tu situaciju. U brak ne ulazimo sa idejom razlaza, već sa ljubavlju, nadom i entuzijazmom. Kakvi izlazimo i na koji način?

Ako se vratimo malo unazad, u nade koje polažemo u brak, u zajednički život, u očekivanja i želju da će nam u četiri ruke biti lepše i lakše, i da dvoje ljudi koji zajednički gledaju u budućnost mogu sve, perspektiva razvoda i samohranog roditeljstva izgleda potpuno strašno, neprihvatljivo. Totalni poraz.

Ne znam kako drugi razmišljaju, ali za sebe mogu da kažem da sam u braku ostajala u nadi da će biti bolje, da će se nešto promeniti, da je to samo faza koja će proći, da je za dete najbolje i najprirodnije da živi sa oba roditelja…  Svakako da je bilo i strahova kuda ću, šta ću i kako ću dalje ako odem sa detetom.

Međutim, lagala sam sebe, i to sve do momenta kada je brak i bračna situacija rekla zbogom svakoj pameti i svakoj nadi u boljitak, sve do momenta kada je i slepom bilo jasno da je jedino ispravno, i za malo dete jedino dobro – da se taj bračni život okonča. Da je manje strašno krenuti život iz početka nego svakodnevno trpeti.

… O svojim problemima ćutala sam pred svima. Prijatelji, uža i šira porodica, komšije, niko nije znao. Znali su u Autonomnom ženskom centru u koji sam odlazila po savet i podršku, gde smo postavljali pitanje granica u odnosima. Da naučim da kažem NE. Da naučim da NE preuzimam na sebe svu odgovornost. Da naučim da NE prihvatam na sebe krivicu i ulogu žrtve. Da naučim da za neke stvari NEMA opravdanja i da NIKO nema pravo da uništava živote oko sebe. Nikako to nije išlo sa postavljanjem granica, situacije sa kojima nisam znala da izađem na kraj postale su sve učestalije. Počela sam da razmišljam o odlasku i nekoj drugačijoj sadašnjosti, takvoj na koju mogu da utičem, i koja ima budućnost. Trebalo je premostiti i ono čuveno: A šta će da kažu?? Prelomila sam.

Srećna sam što sam imala punu podršku i razumevanje svoje primarne porodice, što nas je moja majka prihvatila, što mi nije rekla da sam sama birala s kim ću da stvaram porodicu  i da sad ćutim i trpim. Rekla mi je da odlučim sama, ali da su mi njena vrata uvek otvorena… Znam da mnoge žene nemaju tu podršku, i da spadam u one srećnije. Ali, čak i sa takvom odstupnicom, nije bilo lako. No, ništa u životu nije lako.

To je sve bilo pre godinu i po dana. Danas živimo novi život, moje dete i ja. Život samohranog roditeljstva i jednoroditeljske porodice, i suštinski i po svim definicijama. Iz ove perspektive, ne razumem mnoge svoje nekadašnje strahove… Jer su ih potisnuli drugi, ali takvi koje mogu da rešavam i koji ostavljaju mogućnost života na bolje, čak i kada je sistem protiv usamljenog pojedinca.

Sada sam samohrana majka sa nevelikom platom po Ugovoru o delu, bez prava na bolovanje i odmor, ali radim posao za koji sam se kao dipl. istoričar umetnosti školovala i koji volim. Živim sa svojom zdravom i srećnom sedmogodišnjom devojčicom u nevelikoj kući, u nevelikom mestu, u zdravom okruženju, sa planovima za budućnost koji zavise samo od moje dobre volje da radim i borim se za sebe i svoje dete. Član sam Udruženja samohranih roditelja Jelek, član sam ULUPUDS-a, uskoro ću biti i član NUNS-a…

Ponekad se pitam zašto sam toliko čekala, ali zato danas nemam nijednu dilemu da je moglo i trebalo biti drugačije. Život ide dalje hteli mi to ili ne, ali, ako ga prihvatimo, i mi idemo dalje sa njim.

***

O položaju samohranih roditelja i dostupnosti socijalnih usluga:

 

Zorica Atić

Zorica Atić

Istoričar umetnosti po obrazovanju i struci, član teorijske sekcije ULUPUDS-a. Živi u Grockoj, samohrana je majka sedmogodišnje devojčice i članica Udruženja samohranih roditelja Jelek iz Grocke. Trenutno je angažovana kao stručni i programski saradnik Centra za kulturu Grocka na organizaciji i koordinaciji raznovrsnih likovnih, obrazovnih programa i radionica. Piše i autorske tekstove za kataloge i predgovore za potrebe Centra, sarađuje sa medijima, obrazovnim ustanovama i ustanovama kulture. Objavljuje autorske tekstove u nekoliko časopisa, Internet portala i magazina, i ozbiljno je posvećena kulturnom životu u Srbiji, a posebno u Grockoj. Veruje da je posvećenost kulturi, naročito onoj koja je namenjena mladima koji tek stasavaju, ulaganje u budućnost svake uspešne zajednice i države.



  1. Suzana (Reply) on Monday 18, 2013

    Odličan članak. Još uvek prolazim kroz sličan pakao kao samohrana majka udovica, trenutno još i bolesna i nezaposlena, sa detetom koje cak nije steklo ni pravo na porodicnu penziju jer nisu bili stečeni uslovi za istu. Pošto sam rano ostala bez roditelja nisam imala gde da se vratim, a od pakla koji su mi stvorili i njegovi roditelji jos uvek ne mogu da se iscupam. Nazalost nailazila sam svuda na zatvorena vrata , na nerazumevanje, a o poniženjima koje sam doživljavala na putu da pokusam da spasem sebe i dete mogla bih pisati danima i danima. Zato kada god naiđem na priču o samohranim roditeljima jednostavno ne mogu, a da ne zaplačem i ne osetum knedlu u grlu,koju godinama ne mogu da izbacim. Jedina svetla tačka u celoj mojoj priči je što sam uspela da usmerim dete na pravi put i da postane jedan od njaboljih đaka u Srbiji. Nadam se da ce svima nama doci bolji dani…