Time Poor

U Srbiji postoji malo  svesti o tome da je oblik siromaštva i taj kada čovek radi puno, toliko da ne stigne da ode do banke, do pošte, do Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje da overi knjižicu, mora da se hrani nekvalitetno u Fast food-u  jer nema vremena da jede kuvanu hranu itd.

E, sad, reći ćete, pa nije sve siromaštvo…

Kontekst teme

U XVIII veku (kao i u ostalim vekovima) radila su i deca, radilo se prekovremeno.

U XIX veku sindikati su krenuli da niču i izborili su se za nekakva prava radnika, postignuta je saglasnost da nije ok raditi 18 sati i sl.

Rodna ravnopravnost je donela i žene na tržište rada što je povećalo ponudu rada i time oborilo cenu rada.

Time Poor

Pre i posle

Mada, do obaranja cene rada zapravo nije došlo jer je čovečanstvo bilo na nivou svesti da svaka osoba ima pravo na rad i kvalitetan život u realnim granicama.

Nešto što je čisto tržišna stvar, čovečanstvo je korigovalo stavom da su neke stvari suviše važne da bi bile prepuštene zakonima tržišta pa se intervenisalo zakonima čovečnosti. Primer kako se može kad se hoće.

Moderno vreme donelo je smanjenje potrebe za radom jer su mnogi procesi automatizovani a pri tom je došlo do naglog rasta stanovništva na planeti. Naravno da imamo veliku nezaposlenost. Dodatni pritisak na radnike je stvorilo i to što čak i postojeći fond radnih mesta implodira, pored činjenice da se nova radna mesta ne otvaraju.

Ljudi ne shvataju da živimo u istorijski značajnom trenutku jer razvoj informacionih tehnologija isto je što i razvoj mašine za tkanje (razboj), stvarčice koja je dovela do masovnih otpuštanja jer je  stvar koju je radilo deset ljudi sada radila 1 mašina. Ljudi su krenuli tada da spaljuju razboje, doduše sada su prigrlili internet.

Time Poor

Zašto je nemati vremena siromaštvo

Kada je tolika nezaposlenost, radnik* je spreman da ponudi više radnih sati i pride je spreman da ponudi radne sate po manjoj ceni. Zato što mu je važno da radi, još više važno kada ima porodicu a najviše kada ima puno nezaposlenih prijatelja i članova porodice kojima treba pomoći.

Tako dolazimo do toga da postoji mnogo ljudi koji rade puno i nemaju slobodnog vremena a da to nije baš njihov izbor. Ovo nije tekst o „bogatašima“ i „top menadžerima“ već o prosečnoj zaposlenoj osobi u Srbiji čija su primanja oko 25,000 din i radi u nekoj prodavnici ili nekoj privatnoj agenciji/organizaciji, udruženju građana i sl.

Slučaj 1

Moj drug, recimo, kao mesar je radio dve nedelje dve smene u jednom velikom lancu supermarketa, s tim da je imao često i situaciju da zavrašava treću u subotu i ide prvu smenu u nedelju. Na svake dve nedelje takvog tempa, dobije dva dana slobodno. Tokom nedelje od umora ne stigne da ode privatno da završi šta ima, nego ostavi za ta dva dana pa onda ne oseti ni tu odmor.

Slučaj 2

Žena radi u fast food kiosku 9 sati, mesec i po dana svaki dan bez slobodnog dana jer nema ko da je zameni. Ako ne dođe: otkaz. Radi na crno. 7 dana u nedelji. Da ne znam ženu, ne bih verovao.

Njima je kvalitet života loš kao i nezaposlenoj osobi, jer puno rade, puno stresa, trpi privatan život, ljubav, to utiče na zdravlje itd.

Znači bukvalno: kada rade, nemaju vremena, imaju para. Kada ne rade, imaju vremena nemaju para. Ko nema para, taj je siromašan: toj osobi trpi zdravlje recimo i kvalitet života u ukupnosti. A ovde smo objasnili da se isto dešava i kod osobe koja nema vremena. I tako dolazimo do pojma u Engleskoj i Americi zvanog Time poor (disbalans profesionalnog i ličnog vremena, koji su pragmatični Amerikanci tako i nazvali kako jeste „poor“ (siromašan).

Ekonomska dimenzija fenomena “nemam vremena”

Da biste mogli da posetite prijatelje u Barseloni, morate da imate novca, da biste imali novca morate da radite. Najbolji deo je što ni kada radite ne možete da posetite prijatelje u Barseloni jer nemate vremena ili kada vi dobijete slobodne dane (oni više ne mogu da se uzimaju, nego se dobijaju “jao nemoj sad, vidiš da radimo ovo sad što je jako važno” i na kraju nakupi se tog važnog toliko da je sve važno), onda vaši prijatelji nisu slobodni. Tako da vam ostaje da umesto Barselone, odete na daily treat u omiljeni kafić.

I u tome je tajna uspeha beogradskih kafića. Pored ostalog.

Umesto da je došlo do rasterećenja čovečanstva zbog automatizacije radnih procesa, došlo je do masovne nezaposlenosti a zaposleni da bi zadržali mesto rade više. Povrh toga plate su im manje, ugovori nestalniji, privremeni do nivoa: „Sutra će šef da mi javi da li da dođem na posao“.

Znači, nije sve moralo ovako da bude pojavom interneta i automatizacije. Moglo je da dođe i do toga da ljudi i dalje budu zaposleni, samo da rade 4 sata umesto 8 sati. Taman bi imali i 2 sata da smisle kako da se izleči rak.

Dakle nije sve u krizi, ni u tehnološkoj revoluciji, ima nešto i u lakomosti vlasnika kapitala. Tačnije u nesavršenosti ljudske prirode, da ne bude „ovi zli bogataši“.

Pri svemu tome, treba da smo zahvalni da postoje vlasnici kapitala u situaciji kada je siva zona ekonomije ogromna.

Moj prijatelj liberal, libertarijanac štaviše, rekao je da je to lična stvar preduzetnika koliko će da plaća zaposlene te da ukoliko se država meša u to, guši se preduzetništvo i opet dođemo na to da nema para. Da, ali ne može 6 milijardi ljudi da ima talenat za preduzetništvo. Neko mora da zna i da leči, popravlja stvari, prenosi znanje itd.

Mala plata i neimanje vremena ne znači samo nemati novca da se posete prijatelji u Barseloni, to znači i posle radnog vremena ne imati snage da se ode na trčanje ili košarku.

Ne ulazeći u prednosti malih i srednjih preduzeća, korporacije i državne uprave, postoje činioci koji utiču na manjak vremena a strukturalne su prirode, dolaze iz sistema.

Mikro, mala i srednja preduzeća tzv. Esemiz (Small and Medium Enterprises) nisu dovoljno jaka da bi mogle da priušte dovoljno zaposlenih pa onda jedna osoba radi za dvoje. A čest je i slučaj jednostavno nepostojanje poslovne etike ili elementarne preduzetničke mudrosti pa se eksploatiše jedna osoba da se kupi novi džip umesto da se uloži u unapređenje osnovnih sredstava za rad ili proširenje biznisa.

U velikim korporacijama je tek prisutna eksploatacija radne snage, samo daleko od očiju domaće javnosti, tamo negde u Kini, Indiji, Africi.

Država sa svoje strane naplaćuje sve potrebne i nepotrebne takse i poreze čak i u prvoj godini i prvim mesecima kada firma tek treba da stane na noge, kada je najosetljivija. Kredit od 800,000 din košta 1,500,000 din a u Beogradu se recimo plaća taksa od oko 10,000 rsd ako želite da okačite tablu na svoju firmu da ljudi vide da postojite.

U poslednje vreme poslodavci drsko, kao da je to najnormalnije, u samom oglasu za posao stave „spremnost za prekovremeni rad“ što naivni tražilac posla čita kao mogućnost da se zaradi više novca a u stvarnosti poslodavac odgovara:

stvarajući sliku da je to eto takva vrsta posla te je stanje na tržištu surovo itd. To je fenomen normalizacije u kome stvari postaju toliko prisutne da više niko ni ne pomisli da tu ima nečeg čudnog. Recimo izraz „valja se“ je ništa do glup komentar, opravdanje za korpuciju. Ali ako ne odnesete 100g kafe lekaru,  lekar će pomisliti da ste stipsa ili čak nezahvalni, on se trudi oko vas a vi ni hvala. Zaboravljajući da prima platu te da se ne trudi oko vas već oko svoje zarade. No, nije sporan lekar toliko koliko društvo koje nema svest da se od bruto plate 70,000 odvaja pola na poreze, doprinose, takse.

Da stvar bude složenija, rad je i oblast morala i ljudskih vrednosti a posvećen rad „ work commitment “ je takođe stvar etike koju poslodavci očekuju pa ljudi bukvalno imaju i grižu savesti kad ne postižu sve.

Subota je od dana odmora postala dan za obavljanje privatnih stvari, kupovinu, traženje stana i sl. ništa radnim danom posle 17h.

Sve češće čujemo „radni ručak“, „preskočiću ručak imam posla“ pa nije nemoguće i da pauza za ručak od sat vremena izleti iz ugovora o radu. Svi rade sve više i sve duže a opet nema para. Znači neko koncetriše korist od tog rada, opet dolaze vremena slična periodu Čarlsa Dikensa.

Ljudskopravaška dimenzija fenomena „nemam vremena“

Engleski rečnik pojam „time poor“ ovako definiše:

time-poor

adj

1. lacking spare time or leisure time

2. (Sociology) under pressure to complete activities quickly

Znači pitanje siromaštva nije rešeno tako što se iz siromaštva pređe u ropstvo u kome zarada ne znači zaradu već osnovna sredstva koja preduzeće troši kako bi namirilo održavanje radne snage, kao što se za motor nabavlja ulje, pa tako za čoveka kao radnika se alocira 20,000 dinara u supermarketu kao vid kofinansiranja za goli opstanak, radnika i time i rad kase, delikates-sekača, vage za povrće i td. Znači negde firma ne plaća čoveku ni da preživi nego se uzda da će drugih 10,000 dinara čovek nekako u saradnji sa porodicom nadomestiti.

Stoga je u Srbiji dilema “platiti račune ili hraniti se”. Zdravlje i izdaci za zdravlje nisu deo te dileme, zdravlje strada. Nedavno je prijatelj izjavio da ne ide kod zubara jer nema para da plaća 1,500 din popravke nego čeka da se skroz iskvari zub pa da ga izvadi.

Rešenja

Par dana posle  pročitam  ovu  vest.

„Skraćenje radne nedelje sa 40 na 30 sati doprinelo bi našem blagostanju, poboljšalo naš porodični život i ojačalo naša prijateljstva, tvrde ekonomisti. U kombinaciji sa nizom novih oblika dozvoljenog odsustvovanja s posla, time bi se smanjila i emisija štetnih gasova.“

Sastavio sam kako bi izgledao moj idealni radni dan (iznenadićete se kako će ličiti na vaš) i shvatim da ako radim 6h ostane mi dovoljno vremena za kafu s prijateljima i dovoljno sna.

Fleksibilno radno vreme Flextime je koncept u kome umesto tradicionalnog 9-17 h poslodavac i radnik se dogovore da postoji jezgro radnog vremena u kome radnik mora da je na poslu i radi sa posla u okviru radnog vremena, npr. 9-12h ili 2-17h a da ostatak radnih sati treba da ostvari odakle mu/joj je i kada najzgodnije.

I ovo je rešenje kome neki pribegavaju:

Tzv. Daunšifting (Downshifting) ili što bi koleginica duhovito rekla „Skromniranje“ kada sam je pitao kako to da prevedem.

Umesto „svekonzumerske jurnjave za ekonomskim uspehom“ grupa ljudi se opredeljuje da smanji potrošnju, štedi, živi sporije, radije se opredeljuje da radi manje plaćene poslove ili čak i da budu nezaposleni i žive alternativno (zauzimanje napuštenih prostora, zemljoradnja i sl.) nego da dođu u time poor situaciju. S tim da ovaj blog ukazuje da se tu ne radi o tome da neko juri ekonomsku korist, nego da ne može da bira, primera radi, daunšifting u svojim čistim oblicima ne rešava problem zdravstvenog osiguranja. Srodni socijalni pokreti su i Jednostavno življenje (Simple living) i Pokret za usporenje života Slow movement.

Rešenje koje nudi nevidljiva samoregulišuća ruka tržišta se vidi na ovoj slici

atm

———————————–

*Radnik ili radnica, za potrebe lakšeg čitanja je odabran jedan pol. Gde god u tekstu stoji samo jedan pol, imaju se na umu oba pola ali autor teksta nije našao srećnije rečenične konstrukcije.

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudna kombinacija ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu počeo da se bavi socijalnim inovacijama a naročito ih voli tamo gde ih nema tj. da menja naizgled nepromenjive sisteme i to na načine na koje nikome do sada nije palo na um. Interesovanja: transformativno liderstvo, istorija, pravne nauke, socijalna politika, socijalna zaštita, inovacije, prevencija nasilja, razvoj i upravljanje projektima, socijalni uticaj.



  1. Zorica Atić (Reply) on Thursday 26, 2013

    Ovaj fenomen nemanja vremena (za sebe i svet oko sebe) i eksploatacije koja se paralelno provlači, zahteva ozbiljnu pažnju. Socijalni aspekt ove priče je potpuno deprimirajući.

    Podsetiću na jednu knjigu, možda je neko čitao: zove se “Momo”, autor je Mihael Ende, namenjena je deci, ali nije sasvim dečija, kao što to nije ni “Mali princ”. Napisana je u sad već prošlom veku i govori o potrošačkom konzumentskom društvu na vrlo zanimljiv način, iz perspektive jedne devojčice koja se bori protiv “kradljivaca vremena”.

    Postoji danas u svetu i čitav jedan pokret koji slavi “sporost”, odnosno skreće pažnju da nemanje vremena, stres i užurbanost današnjice uništava kvalitet života, a zauzvrat malo toga daje. Jer, čemu bilo šta, ako nemamo vremena… ?

    • Dražen Zacero
      Dražen Zacero (Reply) on Thursday 26, 2013

      Draga Zorice,
      drago mi je da ste i vi prepoznali temu! Potražići knjigu na Google, deluje interesantno!

  2. Marko (Reply) on Thursday 26, 2013

    vas tekst je fascinantan, opsezan i istinit. vec dugo svim aponavljam da je vreme resurs, jedini resurs nasih zivota koji se ne moze nadoknaditi. neoliberalizam je oblik totalitarnog drustva.

    • Dražen Zacero
      Dražen Zacero (Reply) on Thursday 26, 2013

      Dragi Marko,

      drago mi je da vam se dopao tekst i zahvaljujem na podršci i tome što ste podelili mišljenje!

  3. D (Reply) on Thursday 26, 2013

    Odličan tekst !

    • Dražen Zacero
      Dražen Zacero (Reply) on Thursday 26, 2013

      Hvala draga Dajana! Ako ti se dopao tekst, podeli ga i na fejsbuku : )
      Pozdrav!
      D.

  4. Lana (Reply) on Thursday 26, 2013

    Tekst je zaista odličan, i istinit, nažalost…

    • Dražen Zacero
      Dražen Zacero (Reply) on Thursday 26, 2013

      Draga Lana,

      hvala na komentaru i zahvaljujem na pohvali!

      Pozdrav!