Gošća Bloga o socijalnom uključivanju: Spomena Milačić (Udruženje građana LUNETA)

RoditeljstvoU analima dobrih kvizova naše televizije izdvajao se jedan u kome tri osobe, trudeći se da budu što uverljivije, tvrde da su određena osoba, imenom i prezimenom. Naravno, istinu govori samo jedna osoba dok druge dve samo fingiraju tuđi identitet. Nešto slično, kada je reč o pojmu samohranosti-jednoroditeljstva, događa se i u domenu naše socijalne politike. U oba slučaja gledalac ili, u našem slučaju savremenik, ostaje zatečen.

Samohrana je osoba čiji supružnik je više od pet godina na izdržavanju zatvorske kazne, ali je samohrana i žena čiji supružnik redovno (čuda se dešavaju) plaća alimentaciju uz takođe redovnu pomoć njegovih roditelja oko čuvanja,  negovanja i vanrednih troškova. Samohrana je žena koja je posebnim odobrenjem Ministra sama usvojila dete,  a samohran je i otac čije dete prima porodičnu penziju i letuje redovno sa majčinim roditeljima. Mama koja godinama nije videla alimentaciju (a roditelji su je odbacili nakon razvoda) samohrana je kao i žena koja nije bila u braku ali joj je dete priznato i prima redovnu pristojnu alimentaciju. Svi oni skupa su samohrani jednako kao i deca seksualnih radnica i psihijatrijskih bolesnica koje okolina rado komentariše (“kako je to mogla da učini sopstvenom detetu”) ali zato nije sklona da pomogne (“sama je birala”; “ne pomaže se greh” i sl).

Ovaj miš-meš pojam ima međutim sasvim konkretne implikacije, koliko god da mu je smušeno značenje. U nekim službama, na primer, samohrani roditelji su relativno zaštićeni od otpuštanja. Samohrani roditelj, takođe,  plaća umanjeni iznos za vrtić i, potom, za ručak u školi, samohranost se takođe uzima u obzir pri dodeli đačkih stipendija kao i pri konkurisanju za stanove solidarnosti. I svakako među gorepobrojanim samohranim roditeljima ima onih kojima je pomoć (ne samo materijalna nego, npr. pitanje prioriteta vezano za vrtić) potrebna manje nego nekim porodicama sa oba roditelja.

Uprkos tome, neosporno je da je podrška samohranim-jednoroditeljskim porodicama minimalna, te da nikako nije u skladu sa Rezolucijom evropskog parlamenta od oktobra 2011. koja predviđa znatniju podršku svim mamama i tatama koji sami odgajaju decu (uključujući i one razvedene), a znatno su unapređenije i  usluge na lokalnom nivou gde, na primer, problem zbrinjavanja mlađe školske dece tokom raspusta, a u radno vreme mame – odavno uopšte nije problem.

Evropski parlament inicira veća i bolje targetirana davanja države ostavljajući da pojedinačne zemlje  procene kako će realizovati ovu, svakako nezaobilaznu, preporuku.  Premda Evropski parlament govori o većoj podršci potrebnoj svim jednoroditeljskim porodicama, ni u jednoj zemlji Unije socijalna politika nije jednaka kada je u pitanju dete priznatog očinstva koje redovno prima alimentaciju i, primera radi, dete nepriznatog očinstva koje pohađa specijalnu školu.

Pitanje jednoroditeljstva-samohranosti u regionu je, verovatno u cilju bolje targetiranosti najugroženijih grupa iz razloga ograničenih sredstava i saveta ekonomskih eksperata, nešto drugačije rešeno. Zakon o socijalnoj skrbi Hrvatske drugačije definiše jednoroditeljsku-samohranu porodicu. Samohrani je roditelj onaj koji nije u braku i ne živi u izvanbračnoj zajednici, a sam izdržava dete. Razvedeni roditelj nije samohrani, izuzev ako drugom roditelju nije oduzeto roditeljsko pravo. Drugim rečima, samohrana-jednoroditeljska porodica je ona gde je drugi roditelj nepoznat, lišen poslovne sposobnosti, na dugotrajnom lečenju, dugom izdržavanju zatvorske kazne i sl.

Posebnost Srbije je postojanje velikog broja roditelja koji, de jure, nisu samohrani (drugom roditelju nije oduzeto roditeljsko pravo niti je npr. u zatvoru) ali,  de facto,  taj roditelj jeste samohran jer mu ovaj drugi ne isplaćuje alimentaciju. Ovi roditelji imaju puno pravo da država napokon stane na put ekonomskom zanemarivanju njihove dece i ohrabruju pokušaji da se ovakvom roditelju uskrati registracija vozila i sl. dok ne realizuje prvo svoje roditeljske obaveze.

Ovo bi u velikoj meri omogućilo adekvatniju socijalnu politiku države prema gore navedenim kategorijama dece,  posebno zato što je ova grupa, krajnje stigmatizovana od zajednice, ujedno i generator drastične socijalne patologije, s jedne strane, a s druge strane, odavde se upravo regrutuju deca koja, nepodržana blagovremeno u svojim primarnim porodicama, docnije postaju deca bez (ijednog) roditeljskog staranja, a što sve nas daleko više košta nego što bi koštala primarna bolja zaštita ove dece zasnovana na boljem zakonskom i praktičnom targetiranju  jednoroditeljskih porodica i njihovih potreba.

***

Spomena Milačić, 54, rođena i školovana u Beogradu, klinički psiholog, novinar, autor dve knjige (“Kako da opasno dobro naučite lekcije – saveti jednako dobri za lov i za učenje” i “Svet koji čeka da ga udahnete”), koautor u knjizi Gerde Mehte i Klausa Ruckera “Mediation und Demokratie”. Osnivač i izvršni direktor udruženja gradjana LUNETA, posvećena izgradnji socijalne vidljivosti obodnih delova socijalno marginalnih grupa (deca bez priznatog očinstva, seksualne radnice i njihova deca, uspešni romski studenti,  netipične ali  funkcionalne porodice). Radila na velikom broju manjih i većih projekata i edukacija iz pomenutih oblasti. Dobitnik više nagrada Društva psihologa Srbije. Amaterski se bavi likovnom umetnošću.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?