Savetovanje nadležnih o tome kako da obezbede pristupačnost javnih objekata može biti često naporan posao, bez ikakvih garancija na uspeh. U praksi, to obično izgleda ovako…

Vidi, bili su nam nedavno roditelji „dece s posebnim potrebama” kojima smo objasnili da ih ne upisuju u našu školu, jer ne mogu ovde ući. Sad oni, molim te, krenuli da mi prave probleme, kažu tužiće i mene i školu za diskriminaciju, zvaće čak i ombudsmana pa će se i njemu žaliti… kao da sam im ja kriv zbog dece.

Ali, na osnovu Zakona o obrazovanju i Zakona o planiranju i izgradnju, Vi jeste nadležni za školu, koja je ujedno i javni objekat, te ste dužni da obezbedite pristup svima. Uostalom, nije problem u njima” nego u nepristupačnosti objekta.

Ma znam ja to sve, ali što sad moraju baš u ovu školu kad ima drugih, specijalnih za njih?!

Ne zaboravite da svako ima pravo da upiše onu školu koju želi – to je pravo na izbor!

Ma jeste, ali ne mogu ja to sve sad preko noći promeniti.

Preko noći ne možete, ali nisu ni zahtevi za povećanje pristupačnosti javnih objekata od juče”. Možda je o tome trebalo razmišljati ranije.

To nek’ pitaju prethodnog direktora…. Nego, možeš ti meni reći šta ja sad da uradim da to bude, kako to kažeš pristupačno?

Najpre je potrebno da drugačije shvatite problem. Treba da znate da se pristupačnost odnosi na SVE ljude i da kada obezbeđujete pristupačnost u prostoru, onda to znači da objekat odgovara potrebama SVIH ljudi, SVIM potencijalnim korisnicima škole. Dakle, i deci i zaposlenima i roditeljima, kao i babama i dedama koji dolaze na školske priredbe, te građanima koji glasaju na izborima u Vašoj školi. Da bi se to uradilo, morate da imate jasnu odluku i posvećenost kolektiva nastojanju da obezbedite pristupačnost.

Imamo mi dobru volju, ali nemamo pare! Nemaju ni oni iz Ministarstva da nam daju… kažu, nema!

Savetujem Vam da, za početak, uradite elaborat o ispunjavanju standarda pristupačnosti”, odnosno plan pristupačnosti” objekta. To je, zapravo, dokument koji se sastoji iz nekoliko elemenata: najpre, analize svih zakonskih odredbi koje ustanova treba da ispoštuje. Zatim, „revizije pristupačnosti”, to jest analize i identifikacije SVIH vrsta barijera u objektu bilo da su fizičke, komunikacijske ili uslužne. Posle utvrđivanja postojećeg stanja, koje se dokumentuje fotografijama, sledi predlog mera za sporne delove. Kako je obezbeđivanje potpune pristupačnosti javnog objekta „proces“, koji ne može biti realizovan jednom interevencijom, potrebno je da definišete prioritete – šta u kojoj fazi treba uraditi. Tek onda sledi predmer i predračun radova, odnosno koliko će svaka predviđena intervencija da košta. Njime se utvrđuje i za koje segmente su potrebni posebni projekti. Na primer, ukoliko se revizijom utvrdi da je potrebno adaptirati ulaz, toalet ili, možda, ugraditi lift, onda se za te elemente, nezavisno od elaborata, sačinjavaju odgovarajući tehnički projekti i prikupljaju potrebne dozvole. Elaborat je, dakle, Vaš plan puta” pomoću kojeg ćete utvrditi godišnji budžet ili vrednost investicije, da biste, vremenom, na osnovu dobro osmišljenog plana, u nekoliko faza, obezbedili potpunu pristupačnost objekta.

Plan pristupačnosti

Ooooo, pa to je ozbiljan posao. Ako se sve tako radi kako navodiš, mora da je mnogo skuplje, nego ako…

Upravo suprotno! Dobar plan je pola posla, ali, ujedno, i jeftinije, jer ste analizirali SVE probleme s aspekta pristupačnosti u celom objektu i sagledali SVE opcije za poboljšanje pristupa. S druge strane, ako nemate reviziju pristupačnosti, ako radite ad hoc”, posežući za različitim montažno-demontažnim rešenjima ili rešenjima koji zadovoljavaju samo jednu grupu korisnika, to će, dugoročno gledano, biti znatno skuplje, jer su tada i greške češće. Proces nije jednostavan, ali je jedini način da se posao uradi kako treba još prvi put.

Često slušamo da je obezbeđivanje pristupačnosti nekog objekta ili prostora vrlo skupo, odnosno da zahteva velike investicije, izradu komplikovanih tehničkih projekata, obimne građevinske radove i slično. Saznanje da će nešto biti skupo i komplikovano za realizaciju najčešći je razlog da nadležni odustanu od pristupačnosti.

Takav stav, međutim, valja promeniti, jer je ulaganje u pristupačnost objekata uvek investicija, a ne trošak. Povećanjem pristupačnosti, prostor postaje funkcionalniji, bezbedniji i jednostavniji za upotrebu, dostupan SVIMA.

Miodrag Počuč

Miodrag Počuč

Doktorant na Odseku za saobraćaj Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Magistrirao je 2010. godine u oblasti primene koncepta "Dizajn za sve” u planiranju saobraćaja. Autor je više objavljenih radova o pristupačnosti i dizajnu za sve. Desetogodišnje iskustvo u toj oblasti sticao je i kao aktivista u organizacijama civilnog društva. Osmislio je i koordinirao više desetina projekata koji se odnose na pristupačnost. Takođe je koordinator Tima za pristupačnost Grada Novog Sada i član Mreže evropskog koncepta pristupačnosti – EuCAN.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?