LiceuliceGošća Bloga o socijalnom uključivanju: Natalija Lučić

Mladi Jemenac nije ni sanjao da će nakon završenog farmaceutskog fakulteta završiti u šumadijskom selu cepajući drva s meštanima. Snove o uspehu sruše rat, glad, nemaština, unazađena ekonomija. Rešenje je skupiti nešto novca, gušiti se u zatvorenoj prikolici nekog kamiona s nadom da će se probuditi u Italiji, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji. Umesto toga, hiljade njih se našlo “zarobljeno” na brdovitom Balkanu, u zemlji koja je samo malo bolja od haosa iz kog su pobegli. U Srbiji.

Kada su prvi strani imigranti stigli u Srbiju, postojao je samo jedan centar, u Banji Koviljači, u kome je bilo mesta za 80 ljudi. Vrlo brzo se javila potreba, s obzirom na sve veći broj potencijalnih azilanata, da se otvori još jedan centar za smeštaj. Taj drugi je otvoren u selu Bogovađa, nadomak Lajkovca. “Obaveza države je da svakom licu obezbedi smeštaj za vreme trajanja postupka, ako ono nema mogućnost da ga samo obezbedi. Sva ta lica imaju zakonsko pravo na smeštaj, osnovne medicinske usluge za sve vreme trajanja postupka”, kaže Dušan Aralica, iz Visokog komiteta Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR).

U Centru za azil u Bogovađi azilanti imaju krevet, tri obroka dnevno i tople prostorije. Ali izvan ograde ovog centra još je mnogo onih koji se od zime kriju u šumi i napuštenim vikendicama. “Nisu oni ništa ukrali iz tih vikendica sem odeće i obuće. Uđu noću tu da prespavaju jer im je vrlo hladno, kako su iz drugačijih krajeva i nisu navikli na ovakve zime, i ujutru rano izađu”, kaže meštanin Bogovađe,  penzionisani učitelj Toma Milošević. “Teško je njima, pobegli su od neke muke da bi bolje živeli. Niko od njih nije ovde došao da bi spavao u šumi”, dodao je.

Procene govore da je broj lažnih azilanata daleko veći od broja onih koji su u Srbiji zatražili međunarodnu zaštitu. Ta lica nemaju pravo na smeštaj i sama se snalaze za opstanak. “Ljudi su dolazili u Banju Koviljaču i Bogovađu ne zato sto je bilo mesta u centru već zato što je bilo još hiljadu mesta van centra. To je normalna pojava svuda, svako ko se pojavi u nekoj zemlji kao lažni azilant ići će tamo gde može da nađe nekog svog”, objašnjava Aralica.

Neki od azilanata su u Srbiji i po nekoliko godina, čekaju da se njihov postupak okonča. “Pokušao sam da razgovaram s nekima, ali se oni ne trude da nauče naš jezik jer im je osnovna želja da se dočepaju Zapada. Svi imaju negde nekog svog, pa tamo i žele da odu. Znam da je jedan odavde na svoju ruku krenuo u Britaniju, jer mu je brat tamo, i dugo ga baš nisam video, ne znam je li uspeo da stigne tamo ili su ga uhvatili”, priseća se stari učitelj.

Razlozi za beg iz domovine su različiti: rat, nerazvijena ekonomija i nezaposlenost, loša državna politika. Uz pomoć porodice i prijatelja, imigrant sakupi nešto novca, odluči se da sve rizikuje i krene u potragu za boljim životom, a onda, kada se snađe, doći će i ostali. “Nasiromašniji, oni koji nemaju baš ništa, ostaju u regionu. Neko ko se iz Somalije zaputio u Evropu morao je nekako da skupi novac da bi putovao. Dešavalo se da se hiljade ljudi udavi u pokušaju da čamcima preplove Sredozemno more: to su oni najsiromašniji, koji nisu imali sredstava da izađu iz države na drugi način”, kaže Aralica.

Za razliku od Banje Koviljače, gde su organizovani protesti da bi se izmestili azilanti, u Bogovađi je situacija mirnija. Meštani se trude da ih prihvate, a stranci se, opet, navikavaju na nov način života. “Bio je jedan mali iz Jemena, jedini iz te zemlje. Vrlo simpatičan i pristupačan. Cepao sam drva za zimu, i on mi priđe i zatraži sekiru. Ja mu kažem, nemoj, ne znam da li ume, može da se udari, poseče. Pokušam da mu objasnim, više gestikulacijom nego rečima. On mi kaže, ’daj, daj’, i ja mu dam. Kako nije znao kako se cepa, nije jako stegao dršku sekire, i kad je udario, mnogo su ga zaboleli dlanovi. Zajaukao je, pokušao sam da ga utešim, potapšao ga po ramenu, i njemu bi lakše”, kroz smeh priča ovaj Bogovađanin.

Takođe, taj mladi farmaceut mu je u trenucima sete i nostalgije pokazivao fotografije porodice i kuće koju je napustio. Jemenac je u međuvremenu nestao, a njegov prijatelj se nada da je uspeo da ode u Nemačku, i da će imati život kakav zaslužuje.

Osnovna škola u Bogovađi dobila je i prve đake azilante. To su deca koja su već nekoliko godina u Srbiji i naučila su jezik, tako da nastavu prate na srpskom. Dok su u Srbiji, azilanti su dužni da poštuju ovdašnje zakone. “Oni podležu svim zakonima koji važe u Srbiji. Kada im se prizna status izbeglice, imaće ista prava kao i svi, sem prava glasa jer nisu državljani Srbije. Tražioci azila su stranci sa privremenim boravkom”, ističe Aralica.

Najveći problem u rešavanju pitanja azilanata je mali broj osoblja Kancelarija za azil. Trenutno ih je samo četvoro, što je bilo dovoljno kada je azil tražilo pedeset ljudi, ali sada je taj broj višestruko veći i dostiže nekoliko hiljada. “Vlada Srbije mora da pokaže veće interesovanja za rešavanje problema izbeglica u Srbiji. U Siriji, Avganistanu, Izraelu i drugim zemljama situacija je konstantno loša, tako da će se broj tražilaca azila ubuduće verovatno povećavati. Smanjiti se sigurno neće”, zaključuje Aralica.

Ako budu odbijeni i ne dobiju status izbeglice, azilanti moraju da napuste zemlju. Ali deportovanje u domovinu je preskupo, i retko se radi, tako da se njihova priča praktično vrti u krug. Azilant će ili ostati u zemlji koja mu je odbila zahtev, ili će pokušati da ode u susednu državu, sve dok se ne dokopa željenog Zapada. Drugog rešenja nema, čini se, nema.

Otvaranje novih centara usporavaju i građani Srbije koji ne žele da se u njihovom mestu smeštaju azilanti. Zapitaju li se, međutim, da li su azilanti ovde zato što im je lepo ili to žele, ili ih je teška muka naterala na beg iz domovine? Društvo ih mora prihvatiti, isto kao što se i oni trude da budu shvaćeni i prihvaćeni. Dok čekaju na ishod svojih molbi, stranci u Bogovađi veselo otpozdravljaju “Dobar dan”. Čak i noću.

***

Tekst je izvorno objavljen u magazinu “Liceulice” (br. 16, maj 2013.), a ovde ga prenosimo uz ljubaznu dozvolu autorke i redakcije časopisa.

Natalija Lučić je apsolvent na Fakultetu politickih nauka, smer za novinarstvo i komunikologiju. Angažovana je na koordinaciji redakcije u magazinu “Liceulice”.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?