All different - all togetherGošća Bloga o socijalnom uključivanju: Marija Milinković

Od negativnih komentara, odbacivanja i prezrivih pogleda okoline, do suočavanja s diskriminacijom na radu.

“Konkurisala sam na trinaest različitih poslova u poslednja tri meseca. Čim me vidi, poslodavac i ne pita za obrazovanje i kvalifikacije. Prevrtanje očima sve kaže. Tako je već dve godine, neki su mi čak direktno rekli da zbog težine ne mogu da me zaposle, iako po radnom iskustvu ispunjavam navedene uslove. Pre dve godine sam bila na probnom radu za posao u administraciji, ali je i pored mog vidljivo većeg zalaganja i posvećenosti, zaposlenje dobila druga osoba – mršavija. Kao da mi nije dovoljno kad čujem zlobna dobacivanja nepoznatih ljudi iza leđa”, priča 32-godišnja Suzana R.

Ova Beograđanka nije usamljen primer nezakonite diskriminacije gojaznih ljudi prilikom zapošljavanja. Njen problem je medicinske prirode, ali poslodavci i ne razmatraju je li gojaznost izbor koji je sama napravila. Istraživanja sprovedena na američkom univerzitetu Jejl pokazala su da je diskriminacija prisutna i među zaposlenima: gojazne često zaborave na spisku za unapređenje, a često dobijaju i niže plate od onih koje primaju osobe navodno normalne težine.

Gojaznost se u poslovnom svetu neretko povezuje sa lošim zdravljem, sporošću, neumerenošću, ali i lenjošću. Era marketinga ne pruža drugu šansu da se takav prvi utisak popravi. “Predrasude o gojaznim osobama ono su što sprečava pojedine poslodavce da imaju poverenja u njih. Istraživanja pokazuju da se predrasude razvijaju od najranijeg uzrasta, i da na njih utiče naša okolina –porodica i vršnjaci”, ističe Milica Prijović, psihološkinja iz Centra za istraživanje i edukaciju TIM. “Prijatna spoljašnjost u današnjoj eri predstavlja prednost koja je evidentna. Ipak, na stručnjacima koji rade u kadrovskim službama je da ne podstiču diskriminaciju i da kriterijum izgleda ne utiče na konačnu odluku o kandidatu ukoliko odgovara uslovima konkursa”, dodaje ona.

Odbacivanje gojaznih prisutno je čak i u honorarnim, studentskim poslovima. Ukoliko želite da radite kao promoter, morate da izgledate prijatno – čitaj: atraktivno.

“Drugarica mi je ponudila da radim promocije jer je agenciji u kojoj radi bila potrebna još jedna devojka. Prodaja koju sam tog dana ostvarila bila je iznad proseka, ali mi je poslodavac naglasio da treba da smršam kako bi me opet angažovali”, kaže Vanja M.

Milena Novaković iz Omladinske zadruge TIM kaže da se nije susrela sa ovakvim problemima. “Poslove su dobijali svi, ne samo gojazni, već i niski, visoki, lepi i manje lepi, jer je u ponudi privremeni rad i svakome ko hoće da radi i vredan je, sva vrata su otvorena. Poslodavcima su potrebni radnici, a ne manekeni. Neradnici, ma kako izgledali, nemaju šanse”. Poslodavci se u jednom slažu – za njih diskriminacije nema, barem ne očigledne.

Zakonom o radu zabranjuje se svaki oblik diskriminacije prilikom konkurisanja za posao, a oštećena osoba može prijaviti slučaj Inspekciji rada. Kazne za pravna lica koja ne poštuju propisan zakon kreću se od 800 hiljada do milion dinara (član 273). Takođe, poverenica za zaštitu ravnopravnosti može da pokuša da napravi kompromis između dve sukobljene strane. Kosana Beker, pomoćnica poverenice za zaštitu ravnopravnosti, potvrđuje da su diskriminisane osobe neobaveštene, ali i da ih je strah, budući da njihovom Kabinetu nije podneta nijedna pritužba po ovom osnovu diskriminacije na radu.

Diskriminisani se retko odlučuju da prijave poslodavce, zbog nedostatka dokaza ili komentara okoline, dok ima i onih koji ne žele da priznaju da i sami svoju gojaznost vide kao prepreku. Radije prihvataju odluku poslodavca, pa je i pravdaju i menjaju izgled, negoli da kazne poslodavca koji krši jedno od osnovnih prava – pravo na rad svake radno sposobne osobe.

“Stalno nam se u medijima nameće ideal mršave, vitke figure kao standard lepote i privlačnosti, i poznato je da privlačne osobe imaju izvesnih prednosti. Ako pogledate reklame, videćete lepe, ljubazne mlade ljude koji trenutno rešavaju problem klijenata, čineći ih beskrajno srećnim i zadovoljnim. Svrha toga je stvaranje određene predstave o zaposlenima u toj kompaniji, ali još važnije, o samoj kompaniji i uslugama koje pruža”, objašnjava Zoran Pavlović, asistent sa Filozofskog fakulteta angažovan na socijalno-psihološkim istraživanjima u oblasti rada. “Neobrazloženo odbijanje može se loše odraziti na osobu i dovesti do pada samopouzdanja ili negativnih afektivnih stanja. Niz ponovljenih neuspeha mogao bi imati i trajnije posledice, poput gubitka vere u sopstvene sposobnosti, hroničnog nezadovoljstva i pesimizma u pogledu eventualnog zaposlenja.”

“Ipak, osobama koje u takvom odnosu potencijalnih poslodavaca vide samo prolaznu teškoću, novi izazov i priliku da istraju uprkos tome, takva situacija može biti nova šansa za lični napredak i izvlačenje nečeg korisnog za buduće prilike. Bez obzira na ishod razgovora za posao, potrebno je sačuvati veru u sebe i sopstvene sposobnosti zbog neke nove prilike koja će se ukazati”, dodaje Pavlović.

Poslodavci poriču, diskriminisani ćute. Ako se problem ne prijavljuje i o njemu se ne govori, ne znači da će nestati. Radna sposobnost je jedina dopuštena razlika koju poslodavac sme da pravi.

Gojaznost nije samo prepreka pri zapošljavanju, već i u društvu koje ne prihvata različitost. Od istraživanja koja nas upozoravaju da ćemo, ukoliko se družimo sa punačkim ljudima i sami takvi postati, preko otvaranja frizerskog salona u Britaniji samo za gojazne ili dodatnih taksi za mesta u avionu, pa sve do predloga da se mršavoj deci daju veće ocene (Pjer Dukan, nutricionista), čini se da gojaznost postaje neprihvatljiva osobina koja vas može trajno obeležiti.

***

Tekst je izvorno objavljen u magazinu “Liceulice” (br. 16, maj 2013.), a ovde ga prenosimo uz ljubaznu dozvolu autorke i redakcije časopisa.

Marija Milinković je studentkinja završne godine novinarsko-komunikološkog smera na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Članak je nastao po završetku projekta “Promovisanje odgovornog i profesionalnog izveštavanja na teme diskriminacije, nasilja, transparentnosti vlasti i prava na obrazovanje” Beogradskog centra za ljudska prava.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?