U Srbiji je oko 40% stanovništva radno sposobnog uzrasta neaktivno. U isto vreme, 29% Evropljana nalazi se daleko od tržišta rada. U pitanju su ljudi koji se nalaze u radnom uzrastu, ali iz određenih razloga ne samo da nisu zaposleni, već čak i ne traže posao. Neaktivno stanovništvo u društvu se može uporediti sa bilo kojim neiskorišćenim resursom koji se ne koristi niti obnavlja. Slika koja donekle može da opiše fenomen neaktivnosti u društvu jeste slika firme koja broji 100 ljudi, od kojih njih 40 iz nekog razloga ništa ne radi. To je slika ljudi koji prate dešavanja u radnom procesu firme, ali ni na koji način ne utiču na unapređenje produktivnosti i radnog procesa.

Postoje brojni razlozi zbog čega neki pojedinci ili pojedinke ne učestvuju u tržištu rada. Umesto sveta rada oni mogu brinuti o nekom članu svoje porodice (bilo starom ili mladom), ili ostvariti pravo na penziju (preko 55 godina starosti se neaktivnost naročito povećava), mogu biti bolesni ili sa invaliditetom. Takođe, oni mogu pohađati školu, ili verovati da je posao nemoguće naći. Jedan broj neaktivnih jednostavno ne želi da radi, ili je pak demotivisan da radi.

U nekim situacijama radnu neaktivnost neke grupe ne treba posmatrati kao nužno nepoželjnu stvar za društvo (naprotiv, nekada neaktivnost može biti poželjna). Na primer, mladi između 15. i 24. godine mogu biti neaktivni jer se školuju, a relativno visoka neaktivnost žena u periodu između 25. i 34. godine može biti posledica njihovog povlačenja sa tržišta rada zbog obaveza brige o deci.

Ipak, procenat neaktivnosti u Srbiji je znatno iznad proseka zemalja članica Evropske unije, gde je prosečna neaktivnost oko 27%. Zbog čega je neaktivnost u Srbiji u proseku  za 50 procenata veća nego u EU?

Smatra se da je jedan broj ljudi radnog uzrasta u Srbiji obeshrabren, pa je usled nedostatka posla ili otežanog pristupa tržištu rada izabrao neaktivnost: niti radi, niti planira da radi. Ovo jeste ozbiljan uzrok neaktivnosti. Drugi bitan uzrok natprosečne neaktivnosti mogu biti razne mere koje se finansiraju sa nacionalnog i lokalnog nivoa, koje imaju za cilj da zaštite pojedince od siromaštva, pruže podršku i pokažu solidarnost, ali zbog načina na koji se sprovode u svom konačnom cilju vode do neaktivnosti. Usled ovakvih mera socijalne zaštite, ljudi vremenom odlučuju da više i ne traže posao. Pomoć koju taj deo stanovništva dobija kroz socijalnu pomoć je mala i ona zadovoljava podmirenje osnovnih potreba, ali ipak uslov koji se postavlja pred ljude kako bi imali pravo na određenu vrstu socijalnih davanja – uslov da osoba nije zaposlena – vremenom dovodi do logičnog ponašanja: bira se sigurniji put – socijalna pomoć. Vremenom se ljudi navikavaju na zivot uz socijalnu pomoć, ma koliko ona bila niska – zato što je sigurna i ovo je fenomen koji je prisutan i u zemljama EU.

Neaktivnost u Srbiji je u velikom delu rezultat rigidnosti pravnog okvira koji uređuje politiku zapošljavanja i radne odnose – usled toga je i otpuštanje i zapošljavanje u Srbiji teže. Dodatno, jedan od mogućih značajnih uzroka neaktivnosti jeste i skup rad (veliko poresko zahvatanje, posebno nisko plaćenog rada) u Srbiji. Doprinosi na zarade su veoma visoki, dok je otpuštanje stalno zaposlenih otežano, pa se jednom delu poslodavaca ne isplati da angažuju veći broj ljudi i oni ostaju na nižoj zaposlenosti nego što im je potreba. Usled toga, svedoci smo otežanog zapošljavanja novih radnika. Suženo tržište rada vremenom dovodi do nezaposlenosti, a u nekom delu i do obeshrabrenosti tj. radne neaktivnosti. Rešenja poslodavci često nalaze bilo u neformalnom zapošljavanju, bilo u povećanju intenziteta rada već zaposlenih radnika.

Kada se pronađe prirodni resurs koji može uvećati društveni proizvod i unaprediti kvalitet života u jednom društvu – potrebna je investicija i okvir da se započne korišćenje tog resursa. Slično je i sa ljudima: neophodan nam je malo drugačiji okvir i investicija u ljude kako bismo mogli da kažemo da ljudi u našem društvu dobijaju maksimum koji društvo može da im da, ali i daju maksimum da se društvo dalje razvija. Neke od ovih mera neće biti najpopularnije i najprihvatljivije na kraći rok, ali su to mere koje vode održivoj brizi o najvrednijem resursu koje društvo ima – ljudima.

Žarko Šunderić

Žarko Šunderić

Žarko Šunderić je menadžer Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva u Vladi Srbije. Tim pruža podršku Vladi u koordinaciji, nadzoru i izveštavanju o aktivnostima u oblasti socijalnog uključivanja u Srbiji. Diplomirao je na Fakultetu za medije i komunikacije i završio jednogodišnje dodiplomske studije Beogradske otvorene škole. Trenutno je student na master studijama na Fakuletu za ekonomiju, finansije i administraciju. Od 1999. do 2001. godine radio u nevladinoj organizaciji Građanske inicijative, u programu za razvoj demokratije. Od 2001. do 2004. kao koordinator za komunikacije i odnose sa javnošću radio na programu USAID-a. Od 2005. godine radio u Timu potpredsednika Vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, prvo kao koordinator za odnose sa javnošću, a od januara 2008. i kao menadžer Tima za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva.



  1. Nena (Reply) on Monday 9, 2012

    “Slično je i sa ljudima: neophodan nam je malo drugačiji okvir i investicija u ljude kako bismo mogli da kažemo da ljudi u našem društvu dobijaju maksimum koji društvo može da im da, ali i daju maksimum da se društvo dalje razvija.”

    Postovani g. Sundericu, da li mozete da navedete neke aktivnosti koje Vlada sprovodi u ovoj oblasti? Sta se radi na terenu da bi se stanovnistvo aktiviralo i, prvenstveno, ohrabrilo na aktivnost?

  2. Arpad (Reply) on Monday 9, 2012

    Po mon skromnim mišljenju prvo i osnovno promeniti pristup planiranju strategiji razvoja zemlje u narednom periodu i isto ne sme biti politički obojena nego mora biti na zdravim ekonomskim odnosima utemeljena .A drugo je povratak tradicionalnim vrednostima ,porodici,društvenoj zajednici ,školovanju i pozitivnom pristupu radu .Osuda ponašanja koja veličaju nerad,zabave bez ikakvih obaveza ,promene u sistemu obrazovanja gde trebamo ukazati mladim ljudima da smo siromašna zemlja i da samo svojim radom i kreativnošću možemo izboriti sa sadašnjom situacijom. Naš narod bio je u mnogo težim ekonomskim situacijama ali posvećenošću radom i poštovanjem pozitivnih vrednosti i društvenog ponašanja izborili smo se sa datim problemima .

  3. Violeta (Reply) on Monday 9, 2012

    Potpuno se slazem sa konstatacijom da su nameti na zarade abnormalni – verujem da to i inace nije mesto sporenja. Oni moraju da su toliki kako bi se obezbedio izvor socijalnih davanja – pored svega ostalog što je ovoj državi, kao i svakoj državi, potrebno…
    Ono sto ne razumem je dokle će uslov za socijalnu pomoć biti nezaposlenost, pri cemu se ona izjednacava sa stanjima bolesti, invaliditeta, starosti, obaveze staranja o drugom licu (i deci)…
    Sve dok nisu spremni da prihvate posao, nezaposleni nisu nezaposleni zbog stanja u drustvu. Danas, kada postoje uslovi za razvoj preduzetnistva i samozaposljavanje – to je ravno bacanju novca koje zaposleni zaradjuju u vatru. Razgori se brzo, zasija – i ugasi se. I sledeceg meseca opet isto. Kruzenje materije u ovom kontekstu – e, to ne postoji.
    Ja mislim i trudim se, i zelim i pomažem siromasnijima od sebe (ja jesam siromašna – po svojim kriterijumima).
    Nisu svi imali ni znanja, ni sposobnosti, ni uzore, ni srece – na kraju krajeva, da se zaposle u stabilnim preduzecima koja koriste sve prilike za razvoj. Ali, sanse da dobiju nekakav posao – pa, sigurna da je neistina da svi trenutno nezaposleni nemaju priliku da se zaposle.
    Kao da se stav da je lakse primati pomoc nego se potruditi i krasti nego zaraditi, postao sastavni deo mentaliteta naroda kom pripadam.
    No, ni to ne cudi ukoliko uzmemo u obzir cinjenicu da je nacionalno dostojanstvo isprano u devet voda u poslednje dve-tri decenenije. To shvatanje dostojanstva se samo prenelo na segmente drustva koji nisu neposredno politika – tako smo dostojanstveni ako tucemo homoseksualce, jer nam njihovo opredeljenje (da li je to zaboga opredeljenje – valjda je opredeljivanje, bar u vecem stepenu, svesna radnja) dira dostojanstvo i zadire u tradicionalne vrednosti porodica (valjda im homoseksualci smanjuju vrednost time sto postoje), dostojanstveni smo ako ratujemo i gubimo umesto da pregovaramo i dobijemo, ako ne pristajemo da damo – umesto da ponudimo, dakle dostojanstveni smo ako ne prihvatimo posao za 25.000 (to je ispod ocekivanog ili zbog visokog obrazovanja – koje često finansira država, ili zbog uporedjivanja sa drugima, ili zbog neuskladjenosti izmedju želja i mogućnosti), a zivimo od socijalne pomoci, ili pomoci roditelja koji primaju penziju, ili socijalnu pomoc – svejedno, ponosni smo ako sagradimo cetvorospratnicu, a zivimo u jednoj zagrejanoj sobi te iste, nedovrsene kuce… To je sve zajedno i istovremeno i kuluk i razmaženost. Pa nismo li mi stoga jedno shizofreno društvo?
    Da bi se išta postiglo, nephodno je uloziti napor, znanje, rad, mora se biti savestan, svestan mogucnosti, ogranicenja, ali pre svega se mora postaviti cilj i sagledati problemi koji leze na putu ka njemu. I resava se jedan, po jedan… Ili kako se koji se ispostavi, ili od najveceg ka najmanjem, ili obrnuto…
    Ali – cekam da mi se dâ – postaje model ponasanja zbog kojeg pojedinac, te i citavo drustvo sacinjeno od istih, ne moze da se pomeri unapred. Nema ko da dâ. I svako ima pravo da ne dâ.
    I kao i u svakoj kuci – ako samo jedan radi za sve, najčešće će posle izvesnog vremena pasti na ledja. Ovi ostali će ga samo pregaziti u napadu panike – kako i gde da nadju sledećeg koji će da ih pridržava. Da li je državi to posao? Da pridržava i time podržava uljuljkane neradnike?
    Umesto svih tih socijalnih davanja, ja bih taj novac u javne radove – ko odbije da učestvuje -gubi pravo na pomoć.
    Pomoć valjda služi tome da se nekome dâ podsticaj u datom trenutku. Pomoć nije da oni koji rade, rade za one koji ne rade. Izvinite, to je eksploatacija. Iako smo nauceni da samo bogati eksploatisu siromasne, rekla bih da ovde nezaposleni na perfidan način, uz pomoć države, ekploatišu sve one koji rade – bez razlike.
    U nasem drustvu ni to, kao ni mnogo toga, nije kao drugde u svetu. Dobro – možda jeste, ali po malo… Vrlo vrlo malo.
    Lopate u ruke! Ako treba – prvo premeravanje, ali raščišćavanje – obavezno.