Dana 1. februara 2012. godine stupio je na snagu novi Zakon o parničnom postupku.

Jedan od najvažnijih ciljeva novog Zakona predstavlja unapređenje efikasnosti postupka, odnosno ostvarenje prava na suđenje u razumnom roku. U tom smislu, novi Zakon uvodi savremena rešenja koji bi trebalo da beskrajno duge parnice presele u pravnu istoriju. (Doduše, i pojam duge parnice je relativan: najduža parnica u Srbiji trajala je 32 godine, što je poput treptaja oka u poređenju sa jednom parnicom u Indiji koja je trajala više od sedam i po vekova.)

Međutim, novi Zakon sadrži i nekoliko odredbi koje ne predstavljaju korak napred. Jedna od njih veoma je sporna sa stanovišta ostvarenja prava na pristup pravdi, u sadašnjim ekonomskim i socijalnim uslovima u Srbiji.

Naime, član 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS” br. 72/2011) propisuje sledeće:

„Stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, koji mora da bude advokat”.

Šta to praktično znači? To znači da lica koja su fizički onemogućena da pristupe sudu, a nemaju sredstava za angažovanje advokata, ostaju bez prava na sudsku zaštitu u sporovima iz građanskopravnih odnosa.

Pogledajmo kako izgleda primena ove norme na primeru nekog bračnog para penzionera, u nekom gradu negde u Srbiji:

Jednog zimskog meseca, pre par godina, grejanje u njihovom stanu nije bilo na nivou koji su očekivali. Kada je stigao račun za komunalne usluge, platili su po svim stavkama, a na ime naknade za grejanje odlučili su da plate samo pola cene. Ako je redovna cena grejanja iznosila, recimo, 4.000,00 dinara, oni su platili samo 2.000,00 dinara. Međutim, kako se cena grejanja može umanjiti samo po odobrenju nadležnog komunalnog preduzeća, koje naši penzioneri nisu tražili, sudu je podnet predlog za izvršenje radi naplate njihovog duga. Sud je doneo rešenje o izvršenju, kojim se naši penzioneri obavezuju da plate dugovanih 2.000,00 dinara, uvećanih za zakonsku zateznu kamatu, kao i za troškove postupka. Naši penzioneri su uložili prigovor na ovo rešenje, uvereni da su u pravu. Tako je ovaj postupak prešao u parnicu, i, jednog dana, njima stiže poziv za ročište. Međutim, penzioner na kojeg se vodi stan, odnosno računi za komunalne usluge, pa samim tim i rešenje o izvršenju, teško se kreće. Zbog toga ne može lično da pristupi u sud, a novi Zakon mu ne dopušta da ovlasti svog supružnika, ili svoje punoletno dete, da u njegovo ime i za njegov račun preduzima radnje u postupku. Dakle, angažovaće punomoćnika, koji, po novom Zakonu, mora da bude advokat. Po novoj advokatskoj tarifi, to će ga u ovoj parnici koštati 7.500,00 dinara, i to samo na ime pristupa na jedno ročište. S obzirom da se u ovakvim postupcima obično održe po dva ročišta, moraće da plati advokatu 15.000,00 dinara, uz molbu da sve argumente iznese na sudu usmeno, kako mu ne bi naplatio i pisanje podneska, što bi koštalo dodatnih 6.000,00 dinara. Dakle, kod vrednosti predmeta spora od 2.000,00 dinara, naši penzineri će morati da plate najmanje 15.000,00 dinara kako bi se i njihova argumentacija mogla čuti pred sudom.

Da li je ovo rešenje u funkciji ostvarenja prava na pristup pravdi? Svakako da nije. Ukoliko pogledamo simpatične čiča-gliše sa vrha ove stranice, možemo odmah da eliminišemo sve sa sedom kosom i štapom u ruci, kao i one u invalidskim kolicima, iz kruga lica koja mogu da ostvare svoje pravo na sudsku zaštitu „lično ili preko punomoćnika, koji mora da bude advokat”.

Koliko je to loše? Pa, sve zavisi iz kog se ugla posmatra i sa čime se poredi. Iz ugla prava na pristup sudu, u sadašnjim ekonomskim okolnostima, novo zakonsko rešenje lošije je od prethodnog, po kojem je punomoćnik stranke moglo da bude svako punoletno, poslovno sposobno lice, ali je mnogo bolje od alternativnog predloga koji je u jednom trenutku bio iznet pred radnu grupu za izradu zakona. Taj drugi predlog bio je da se ukine postulaciona sposobnost svih stranaka (!), u prevodu da se zabrani svim stranakama da bilo koju radnju preduzmu pred sudom lično, odnosno da se propiše da svaku radnju, u njihovo ime i za njihov račun, mogu preduzimati isključivo advokati. (“My lawyer will call your lawyer”.) Dakle, koliko je tridesetdvogodišnja parnica iz Srbije bolja sedamstošezdesetjednogodišnje parnice iz Indije, toliko je i novo rešenje bolje od odbačenog alternativnog predloga.

Šalu na stranu, sporno rešenje moralo bi da se izmeni. U tom cilju, grupa nevladinih organizacija podnela je Ustavnom sudu Republike Srbije inicijativu za ocenjivanje ustavnosti člana 85. i još nekih odredbi Zakona o parničnom postupku.

Pored toga, Pоvеrеnicа zа zаštitu rаvnоprаvnоsti dala je mišljenje dеl. br. 1038/2011  od  27. 09. 2011. godine, čija izreka glasi:

„Оdrеdbа sаdržаnа u člаnu 85. stаv 1. Prеdlоgа zаkоnа о pаrničnоm pоstupku, kојimа је prеdviđеnо: „Strаnkе mоgu dа prеduzimајu rаdnjе u pоstupku ličnо ili prеkо punоmоćnikа, kојi mоrа dа budе аdvоkаt“, u pоstојеćеm rеаlnоm društvеnоm i prаvnоm kоntеkstu, stаvlја u nеrаvnоprаvаn pоlоžај оnа licа kоја nisu u stаnju, iz bilо kојеg rаzlоgа, dа prоcеsnе rаdnjе u grаđаnskim sudskim pоstupcimа prеduzimајu ličnо, а nеmајu finаnsiјskih srеdstаvа dа plаtе nаknаdu zа аdvоkаtskо zаstupаnjе, u оdnоsu nа оnа kојi su u stаnju dа prоcеsnе rаdnjе prеduzimајu ličnо i imајu finаnsiјskih srеdstаvа dа plаtе nаknаdu zа аdvоkаtskо zаstupаnjе. Тimе sе nаrušаvа nаčеlо јеdnаkоsti u оstvаrivаnju prаvа nа pristup sudu, kао јеdnоg оd еlеmеnаtа prаvа nа prаvičnо suđеnjе, gаrаntоvаnоg čl. 32. Ustаvа Rеpublikе Srbiје („Sl. glаsnik RS, br.  98/2006) i čl. 6. Еvrоpskе kоnvеnciје zа zаštitu lјudskih prаvа i оsnоvnih slоbоdа. Dа bi sе sprеčilа pоvrеdа nаčеlа јеdnаkоsti u pristupu sudu i оstvаrivаnju prаvа nа prаvičnо suđеnjе, pоtrеbnо је еliminisаti оgrаničеnjе u pоglеdu izbоrа punоmоćnikа i zаdržаti vаžеćе prаvilо pо kоmе punоmоćnik mоžе biti svаkо pоslоvnо spоsоbnо fizičkо licе, izuzеv licа kоје sе bаvi nаdripisаrstvоm (člаn 85. Zаkоnа о pаrničnоm pоstupku, „Sl. glаsnik RS“, br. 125/2004, 111/2009).”

(Svima koji žele da se detaljnije upoznaju sa ovim problemom, preporučujem da pročitaju veoma kvalitetno obrazloženje citiranog mišljenja, na internet stranici Poverenika za zaštitu ravnopravnosti: http://www.ravnopravnost.gov.rs/lat/zakonodavneInicijative.php?idKat=25.)

Do usvajanja navedenog mišljenja, odnosno do pozitivne odluke Ustavnog suda, štedite novac ako ne možete da pristupite u sud lično, jer zastupanje od strane advokata više nije samo vaše pravo, već i obaveza.

Petar Stojanović

Petar Stojanović

Diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i specijalizacijom u oblasti pravnih aspekata korporativnog upravljanja. Pohađa master akademske studije na poslovno-pravnom modulu na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.



  1. Milena (Reply) on Thursday 5, 2012

    Kada je reč o starim i nepokretnim ljudima ovakva odredba stvarno vodi ka socijalnom isključivanju. Deluje da će odredba ipak uticati i šire jer, znači, nekom licu koje može da pristupi u sud, ali ne može pravilno da zastupa svoje interese, a nema dovoljno novca, više neće moći da priskoči u pomoć, recimo, prijatelj ili rodjak koji nije advokat. Alternativni predlog zvuči kao da ga je dao advokat, jer, ako sam dobro shvatila, profesor pravnog fakulteta ili sudija sam sebe ne bi mogao da zastupa pred sudom…što je čak i smešno. Dobro je da se odustalo bar od ovog predloga…

    Odličan tekst, stvarno navodi na razmišljanje…

    • Petar Stojanović
      Petar Stojanović (Reply) on Thursday 5, 2012

      Alternativni predlog koji ukida postulacionu sposobnost, odnosno zabranjuje poslovno sposobnim licima da preduzimaju radnje pred sudom u svoje ime i za svoj račun verovatno je dat sa ciljem da se nakon “uzajamnog popuštanja” usvoji upravo ono rešenje koje je prihvatio novi zakon. Stara, proverena taktika. Možda je i šteta što nije usvojen alternativni predlog, jer bi doveo do komičnih situacija. Da iskoristim primer koji ste sami naveli: profesor pravnog fakulteta ne bi smeo da preduzima radnje pred sudom u svoje ime i za svoj račun. Morao bi da angažuje advokata, moguće nekog svog bivšeg studenta, koji je kod njega jedva položio ispit iz Građanskog procesnog prava.

  2. Ljiljana (Reply) on Thursday 5, 2012

    Mislim da je potpuno ispravno: svako treba da radi posao za koji je obučen, za koji se školovao i za koji poseduje diplomu. Kako bi to izgledalo kada bi vam pekar vadio zub, stomatolog šio odelo a advokat vas lečio? Kod nas se, ne retko, upravo to i događa. Naravno, to nikako ne zači da školovani za jednu oblast ne treba da imaju širinu. Naprotiv. Ipak, preciznost i stručnost moraju imati prednost. U konkretnom slučaju mislim da je krivica obostrana. Novi Zakon o parničnom postupku očito su radili stručni, ali zdravi, sposobni ljudi, ne konsultujući pri tom sociologe, psihologe…čije je mišljenje neophodno u svim sferama našeg života, a koji su potpuno i neopravdano zanemareni. Ne znam da li se neko bavio istraživanjem ali verujem da većina visokoobrazovanih uopšte ne zna šta je posao sociologa i koliko mu ova profesija može biti od pomoći. Timski rad je neophodan. Pomenuti, oštećeni ne može pristupiti ročištu zato što se teško kreće. U drugom slučaju imaćete situaciju da se oštećeni lako kreće ali je mentalno ili nervno slab. Živi smo ljudi-svašta nam se može dogoditi. Naši penzioneri nisu znali da ih nepoznavanje Zakona ne oslobađa odgovornosti. Nisu znali niti da se cena grejanja može umanjiti samo po odobrenju JKP Toplane (pretpostavljam da je u pitanju centralno grejanje). I da su znali za ovaj momenat, teško da bi uspeli od Toplane da dobiju odobrenje. Toplana nije dala mogućnost da vi sami isključujete grejanje na svakom radijatoru. Preduzeće je formiralo svoju cenu i temperaturu u stanovima. Ako je nekome mnogo toplo- neka otvori prozor (pa neka greje ulicu)! Ako je, pak nekome hladno, neka se umota u jorgane ili neka trpi i prehladi se.Platiti mora! Pitam se, gde je tu u celoj priči odgovornost nadležnog komunalnog preduzeća koje nije ispunilo svoju obavezu?Oštećeni nisu tužili ovo preduzeće iz razloga ili da se ne bi maltretirali sa ročištima ili zato što naprosto ne mogu isfinansirati takse i pokretanje postupka. Ali, kada je tih nesrećnih 2000 dinara dospelo do suda, pa valjda je neophodno da se i pravda umeša. Ko će obeštetiti nesrećne ljude koji su, možda, cele zime kupovali lekove zbog prehlade ili plaćali struju kojom su se dogrevali. Ako stanuju u zgradi, obično cela vertikala ima isto grejanje, pa samim tim, postoje i svedoci. Zar je tada bitno ko je pokrenuo postupak? Ili je bitno ko je zaista oštećen? Advokat, kao stručnjak, morao bi dokazati na Sudu manjkavost zakona: zanemarivanje čoveka kao ličnosti, koji samo traži pravo na dostojanstven život. Možda novi zakoni imaju pravo na greške, ali advokati bi (namerno ne potenciram “dobri-kvalitetni”, jer bi to samim zvanjem trebalo podrazumevati) kroz konkretne slučajeve, u hodu, morali otklanjati sve propuste.

    • Petar Stojanović
      Petar Stojanović (Reply) on Thursday 5, 2012

      Da, svako bi trebalo da radi posao za koji se školovao. Međutim, da li je samo advokat stekao stručno znanje za preduzimanje radnji pred sudom? Svakako da nije. Naime, po čemu se razlikuje školovanje diplomiranog pravnika sa položenim pravosudnim ispitom koji nije član advokatske komore od školovanja diplomiranog pravnika sa položenim pravosudnim ispitom koji jeste član advokatske komore? Ni po čemu. A samo jedan od njih može da zastupa pred sudom. Po čemu se razlikuje obrazovanje profesora Građanskog procesnog prava od obrazovanja advokata? Po mnogo čemu, a onaj stručniji od njih dvojice ne može da preduzima parnične radnje pred sudom u ime i za račun svojih starih i bolesnih roditelja, već mora da angažuje onog drugog. Po čemu se razlikuje stručno znanje advokata od stručnog znanja komišje sa petog koji za 500 dinara kuca podneske na svojoj pisaćoj mašini? Po mnogo čemu, ali ovom drugom je i prethodni zakon branio da preduzima radnje pred sudom (punomoćnik je moglo da bude svako punoletno, poslovno sposobno lice, izuzev lica koje se bavi nadripisarstvom). Naravno, zakonsko rešenje po kojem stranka može da angažuje samo advokata kao svog punomoćnika poznato je u uporednom pravu, ali se bojim da ne odgovara sadašnjem socijalnom i ekonomskom stanju u Srbiji. Možda će novi Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći ublažiti posledice sporne odredbe Zakona o parničnom postupku, ali do tada će proteći još dosta vremena…

      • Milena (Reply) on Thursday 5, 2012

        Uz ovakvu odredbu sigurno je potreban neki razvijeniji nivo besplatnog zastupanja i besplatne pravne pomoći. Verovatno ih zemlje sa ovakvim zakonskim rešenjem i imaju. Ipak, da ne krivimo baš samo državu i zakonodavca. Verujem da postoje, bar na fakultetima, neke radionice i klinike gde bar neko od pomenutih ljudi može da dobije pomoć bar u vidu saveta za samostalno zastupanje. Nekako mi se čini da postoji navika nekorišćenja ovakvih usluga..ili je jednostavno neobaveštenost u pitanju. Mada, naši slabo pokretni penzioneri opet ostaju nerešen problem…dakle, kako je lepo rečeno, mogu da štede i da se nadaju odluci Ustavnog suda.

  3. Zorica (Reply) on Thursday 5, 2012

    Bilo bi lepo kada bi u pisanju zakona učestvovali i sociolozi i psiholozi, ili drugi stručnjaci ali deluje da to nije baš izvodljivo. Ako ništa drugo iz finansijskih razloga, a i ko zna koliko bi se pisanje onda odužilo. Ipak, mislim da zakon mora da bude u skladu sa realnošću u zemlji. Mislim da je svima poznat životni standard i prosečna plata u Srbiji, pa i tvorcima zakona, ali da nisu uzeti u ubzir prilikom pisanja ove odredbe.

    • Petar Stojanović
      Petar Stojanović (Reply) on Thursday 5, 2012

      Upravo tako. Zakonska rešenja morala bi da budu u skladu sa širim društvenim kontekstom u kojem će se primenjivati.