MotivacijaŽelela sam da ovoga puta pišem samo o principima prikupljanja sredstava za organizacije civilnog društva. Da ih taksativno navedem i objasnim. Ali ne mogu da ne ispratim prikupljanje sredstava za operaciju devojčice Tijane.

Slušala sam ovih dana komentare u kojima su iznošeni stavovi da će sada biti sve više onih koji će na taj način tražiti pomoć, da Fond ionako ta sredstva nema, da će nas pritiskati i vući za rukav sa svih strana. Ima i onih dobronamernih, pozitivnih komentara, ljudi koji saosećaju i žele da pomognu, ali se zadržavam ovog puta na motivaciji.

Ja sam na vest reagovala. Moja motivacija da se uključim je bila višestruka. Inače pratim akcije prikupljanja sredstava, želim da znam kako mogu da pomognem, ko organizuje, kome ide, na koji način. Slike unesrećene dece i roditelja meni nisu potrebne (a i upitno je koliko su korisne i potrebne kao takve). Samo saznanje da smo nekome potrebni, a da nešto možemo da učinimo, jednako je važno kao i sam čin davanja. Svako davanje počinje sa motivacijom da upravo vi učinite nešto za nekog drugog. Za dečji život, za zbrinjavanje nekog bez krova nad glavom, za brisanje nečije gladi, za zdravije okruženje, za napuštenu i mučenu životinju.

Postoje izvesna načela koja se uvek pokažu ispravnim kada je prikupljanje sredstava po sredi:

  1. Ljudi daju ljudima. Ovo znači da ljudi najbolje osećaju patnju drugih ljudi i onih koji su im u blizini, koji sa njima dele neki životni prostor. Ljudi ne daju organizacijama, postavljenim strategijama i ciljevima. Već ljudima. I kada ste organizacija, tražite za ljude, ne tako što ćete citirati sopstvenu misiju.
  2. Prikupljanje sredstava ne svodite samo na novac. Treba govoriti o tome kakav problem želite da rešite i šta potencijalni donator može da učini.
  3. Razmišljajte kao donator. Ovo znači da pre svega postanete donator, da osetite kako to izgleda, da vidite kako razmišljate kao donator, može li to postati deo vaše svakodnevne prakse, čini li vas to srećnim, osećate li se korisnim?
  4. Donatori imaju različitu motivaciju – da čine dobro, da se za njih čuje, da strateški razmišljaju. Zbližite se sa svojim donatorima, naučite šta ih pokreće. Razumeće vas bolje ako i vi razumete njih.
  5. Razumite emocije i koristite ih da privučete donatore. Potom im dajte i logički sled rešenja za problem koji želite da rešite.

U slučaju male Tijane, sasvim je moguće da je presudnu ulogu imala poznata ličnost koja je apelovala da se ne samo prikupe sredstva za operaciju deteta, već i da se prekine praksa finansijskog podržavanja vrednosno upitnih emisija i kvizova. Svakako, išlo se na emocije, ali i jasno pojašnjenje – trgnite se, osvestite svoju ulogu u društvu, ne zanemarujte realni i teški problem pred sobom. Emocije su dobre, odatle polazi razvoj filantropije, iskoristite to kada tražite donatore. Fandrejzeri kažu da ljudima prvo treba otvoriti srce i um pa tek potom i novčanik.

  1. Inspirišite ljude da daju. Dobrim primerima i pričama, anegdotama, jednostavnim podsećanjima koliko je nešto važno uraditi.
  2. Budite otvoreni u vezi sa problemima na koje nailazite. Nemojte samo reći kako će sve biti sjajno ako se obezbedi novac za nešto. Navedite prepreke i potencijalne probleme. Vaši donatori vrlo često će ozbiljnije i celishodnije shvatiti sa čim se suočavate ako neke od izazova podelite sa njima.
  3. Delite svoja iskustva i svoje priče. Učite od drugih. Tražite donatore tamo gde ranije niste.
  4. Učite od svojih donatora. Ako postavljaju pitanja – odgovarajte. Ako se na nešto požale, rešite nastali problem. Ovako se postiže lojalnost i gradi poverenje.
  5. I – tražite. Ponekad zaista ništa ne dobije jedino onaj ko ništa nije ni tražio.
Ksenija Graovac

Ksenija Graovac

Ksenija Graovac je posvećena razvoju filantropije u Srbiji. Takođe se bavi kulturom i kulturnom diplomatijom. Kada joj treba predah, uređuje knjige.



  1. Sasa Mihajlovic (Reply) on Wednesday 10, 2013

    Bravo Ksenija, svaka cast.
    Veoma je lepo sto si napisala korisnu stvar, ja inace drzim besplatne seminare na ovu temu humanitarnim udruzenjima.

    • Ksenija Graovac
      Ksenija Graovac (Reply) on Wednesday 10, 2013

      Hvala vam, Saša, na komentaru. Ideja je da bude kratko i upotrebljivo. Odlična vest da u ovoj oblasti postoje oni koji dele znanje sa udruženjima!

  2. ana (Reply) on Wednesday 10, 2013

    Moram nešto da dodam kao majka deteta koje je operisalo srce kada je imalo 4 i po meseca.

    Ono što je najteže u ovoj priči je što ljudi razmišljaju tek kada se stanje pacijenta pogorša toliko da je život ugrožen. Kao sa malom Tijanom, kao sa decom sa Batenovom bolešću, kao sa monstruoznim masakrima koji nas vrebaju iz novina i unose nam strah u kosti….

    Treba reagovati BLAGOVREMENO, pre nego situacija postane gotovo nepopravljiva. PREVENTIVA je magična reč!

    Poznajem momka koji je izbegao sa Kosova, ima dete sa smetnjama u razvoju, pre dve godine su mu otkazali bubrezi, bolnice, neuspela transplatacija, bolnice…. i dalje se bori i za sebe i za svoju decu. Nikada mu niko nije ponudio psihološko savetovalište!!!!

    Izvinjavam se na ovakvom komentaru, na ovom mestu, mislim da Vam je tekst odličan i veoma poučan!

    • Ksenija Graovac
      Ksenija Graovac (Reply) on Wednesday 10, 2013

      Draga Ana, hvala na vašem korisnom komentaru. Da, preventiva i učenje. Menjanje svesti onih kod kojih je to moguće (a uvek se nadamo da je moguće), a sa decom i mladima je najlakše raditi i postižu se najbolji rezultati.
      Osvrnula sam se u tekstu na aktuelne događaje, a volela bih da sam videla u javnosti više reakcije na temu ostvarivanja ideje o medicinskim timovima koji bi rešavali ovakve medicinske slučajeve ovde, u zemlji. Šta je potrebno za tako nešto? Koliko to košta? Zašto se o zdravlju građana ne brinemo tako sveobuhvatno i posvećeno kako radimo sa nekim drugim, često efemernim stvarima..
      I nadam se da je kod vas sve u redu sada!

  3. Lidija (Reply) on Wednesday 10, 2013

    Odličan tekst, kao i uvek 🙂

    Mene je isto Tijanin slučaj naveo na razna razmišljanja. Dve stvari su mi se najviše motale po glavi.

    Prvo, dok sam išla u poštu sa uplatnicom razmišljala sam koliko se davanje povećava kada se učini jednostavnim. Par dana kasnije uspostavili su telefon na koji se mogu slati SMS poruke sa svih mreža – to je fantastičan način davanja jer ne traži od mene da izdvajam vreme, stanem u red, ili uklapam filantropiju u svoj raspored (nije da neću, ali lakše mi kad ne moram 🙂 Jako volim te SMS kampanje jer je zaista lako davati, a još ih više volim kada čujem da kompanija nije naplatila proviziju.

    Drugo, uporno mi se vraćala matematika, koju je i ST kasnije u nekom intervjuu pomenuo, koja nalaže da kada bi samo četvrtina Beograđana pristala da uspostavi nekakav trajni nalog kojim bi se sa njihovih računa svakog meseca skidalo samo sto ili dvesta dinara (što je suma koju većina ljudi na mesečnom nivou zaista ne bi osetila, koliko god da smo svi u ekonomskom bedaku), taj neki magični fond bi onda imao svakog meseca na raspolaganju negde između petsto hiljada i milion evra za ispomaganje u ovakvim slučajevima, kakvih verujem ima daleko više nego što uspemo za njih da čujemo. U krajnjem slučaju ne moraju svi ni doći pred vrata smrti da bi dobili pomoć.

    Dakle zaključujem da je stvar mehanizma. Gledajući Kickstarter kampanje i ogromne količine sredstava koje one dobijaju iz globalne zajednice, čini mi se da volja za davanjem postoji u većoj meri nego što uspevamo da je iskoristimo, prvenstveno jer još uvek nemamo dovoljno ‘glatke’ sisteme lakog davanja. Raspisah se 🙂