U prethodnih nekoliko blogova naveo sam različite vrste barijera u našem okruženju koje mogu da diskriminišu veliki broj građana/ki – osoba sa invaliditetom, starih, roditelja s malom decom, trudnica… Postojanje barijera vrlo često uskraćuje korisnicima pristup osnovnim sadržajima kao što su administracija, škole, pošte, banke, prodavnice, bolnice i slično, uključujući i javni prevoz. Budući da se 90 odsto tih problema iz oblasti (ne)pristupačnosti mora rešiti na nivou opštine/grada, odgovornost za pomenute procese snosi isključivo – lokalna samouprava. Međutim, da li lokalne samouprave u Srbiji imaju odgovarajuće kapacitete da obezbede pristupačno okruženje za sve? Uprkos nekoliko pozitivnih primera, odgovor je – nemaju. Zašto?

Donosioci odluka u lokalnoj sredini nisu dovoljno informisani, pa shodno tome nemaju ni jasno izgrađenu svest o potrebi za pristupačnošću, odnosno poštovanju ljudskih prava. Posledica njihove nedovoljne posvećenosti jeste odsustvo predstave o tome kako i na koji način treba sistemski da reše pomenut problem. Nebrojeno puta sam čuo izgovore da se za tako nešto nema dovoljno novca. Njihova dobra volja, doduše, nije uopšte sporna, ali nije više dovoljna. Nije dovoljno da se problemima bave samo onda kada se to od njih izričito zahteva. S druge strane, kada postoji politička odluka i jasan strateški plan, tada postoje i odgovarajuća novčana sredstva. Obrnuto, nažalost, ne važi. Novca ne može ni biti, pošto ga nisu ni planirali.

U sporadičnim pokušajima, kada je nekog plana i bilo, a na taj način i novca, čini se da je falilo pameti. U želji da se od “manje” dobije “više”, pravljene su grube greške, pa su rešenja najčešće orijentisana na ljude s određenom vrstom invaliditeta (specijalan dizajn za korisnike invalidskih kolica) umesto na sve ljude (dizajn za sve). Jedan od takvih primera jeste instalacija stepenišnih platformi u podzemnim prolazima na Terazijama, u Beogradu, gde su “gradski oci” pokazali maksimalno nerazumevanje problema kretanja, kao i elementarne ekonomske matematike. Platforme koštaju skoro koliko i klasični liftovi, a ne može ih koristiti 99 odsto gradjana. Disbalans između uloženog novca i eksploatacije u tom smislu više je nego neopravdan. To, dakle, nije racionalna i odgovorna politika, već vešta marketinška patetika, gde se pod plaštom ljudskih prava “kao” vodi računa o osobama s invaliditetom, dok se ujedno zanemaruju potrebe svih građana.

Fotografija 1. Pogrešno rešenje Fotografija 1. Pogrešno rešenje 

Rečju, stepenišne platforme su odličan proizvod za stambene, ali ne i za javne objekte/prostore. Kada se nešto već gradi od novca poreskih obveznika, onda valjda i treba da bude za sve njih! Da su, međutim, donosioci odluka zaista znali nešto o pristupačnosti, tada bi umesto pomenutih platformi ugradili klasične liftove (Fotografija 2.) koje mogu svi da koriste. Biće da smo za “mnogo” dobili “ništa”, što ne isključuje činjenicu da je, možda, “neko” ipak dobio “nešto”.

Fotografija 2. Ispravno rešenjeFotografija 2. Ispravno rešenje  

Drugi primer jeste ugradnja takvih stepenišnih platformi u brojnim objektima Nacionalne službe za zapošljavanje, u više gradova Srbije. Ista greška načinjena je i u mnogim drugim objektima u Srbiji. Triput napravljena greška zbog neznanja izgleda po inerciji postaje važeće pravilo koje je kasnije teško zaustaviti i ispraviti. Ironija je još veća kada se zna da platforma najčešće vodi samo do prve etaže objekta, a za više – snađite se sami!

Na osnovu navedenog, može se zaključiti da se radi stihijski i parcijalno, bez uvida u širi kontekst rekonstrukcije ili adaptacije određenih objekata/prostora. Može se reći samo da je posao odradjen. Međutim, odraditi ili uraditi nešto, nije isto, nije ni svejedno, naročito kada je vreme, novac i ljudska snaga uzaludno utrošena.

Šta, zapravo, treba da bismo postigli pristupačnost? Prema preporukama Mreže evropskog koncepta za pristupačnost – EuCAN, potrebno je da na lokalnom nivou postoji sedam međusobno zavisnih faktora, kako bi se postigao odgovarajući uspeh:

̵   posvećenost donosilaca odluka – bez njihove senzibilisanosti i konkretne odluke, promene na nivou opština/gradova gotovo da nisu moguće. Kada planirane akcije u oblasti povećanja pristupačnosti imaju nedvosmislenu podršku lokalnih vlasti, tada imaju i mnogo veće šanse za uspeh,

̵   koordinacija i kontinuitet – opštine i gradovi treba da imenuju osobe koje su zadužene za koordinaciju akcijama u oblasti pristupačnosti. One, takođe, treba da obezbede kontinuitet i kontrolu sprovođenja akcija. Ukoliko niko ne bude odgovoran za sprovođenja tog procesa, on se neće ni realizovati,

̵   umrežavanje i učešće – važno je uključiti građane u proces odlučivanja, obezbediti njihovu međusobnu povezanost. To podrazumeva angažovanje svih ključnih lokalnih aktera kao što su lokalne organizacije civilnog društva, javna preduzeća, te pojedince koji mogu doprineti rešavanju problema,

̵   strateško planiranje – bez odgovarajućeg lokalnog plana neće biti postignuti ni odgovarajući rezultati. Radi toga, neophodna je izrada lokalnih strateških i akcionih planova za pristupačnost, uključujući i stalnu kontrolu i evaluaciju onoga što se u toj oblasti realizuje,

̵   upravljanje znanjem – podrazumeva stalno ulaganje u nova znanja i transfer stečenog znanja izmedju različitih aktera, i na lokalnom i na međuopštinskom nivou,

̵   razvoj resursa – rad na razvijanju ključnih resursa poput ljudskih, tehničkih i finansijskih,

̵   komunikacija i marketing – dobri odnosi s javnošću neophodni su za uspeh. Stalno promovisanje dobrih primera doprineće vidljivosti akcija ali i priznanje javnosti koja je na taj način prepoznala značaj i vrednost pristupačnosti.

Imajući u vidu preporuke za primenu pristupačnosti na lokalnom nivou, možemo zaključiti da je u Srbiji praksa još uvek daleko od teorije. Moramo postati svesni da je reč o dugotrajnom i složenom procesu, koji je, istovremeno, i jedini siguran način da se stvori istinska promena u oblasti pristupačnosti. Svi evropski gradovi koji su započeli primenu pristupačnosti suočavali su se s sličnim teškoćama. Novi Sad, Pančevo, Sombor, Zrenjanin, Inđija… okupljeni oko projekta “Mreža gradova i opština za sve”, započeli su taj proces. Ostaje im još samo da dokažu da su spremni i da ga završe!

 

Miodrag Počuč

Miodrag Počuč

Doktorant na Odseku za saobraćaj Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Magistrirao je 2010. godine u oblasti primene koncepta "Dizajn za sve” u planiranju saobraćaja. Autor je više objavljenih radova o pristupačnosti i dizajnu za sve. Desetogodišnje iskustvo u toj oblasti sticao je i kao aktivista u organizacijama civilnog društva. Osmislio je i koordinirao više desetina projekata koji se odnose na pristupačnost. Takođe je koordinator Tima za pristupačnost Grada Novog Sada i član Mreže evropskog koncepta pristupačnosti – EuCAN.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?