“Eto, 2.5 meseci od kada je moja majka stara 79 godina rekla da je njen sin tuce, prijavila sudu i na sudu rekla da je on vec 3 godine tuce, i cela familija, svi se okrecu ka nasilniku a ne ka njoj i smisljaju se razni razlozo zasto je to prihvatljivo, dragi svi clanovi familije, prijatelji moga brata, novinari, javne licnosti, uzmite se u obzir, seme same, srna lango, vladimir paskaljevic, vladimir arsenijevic., igor bojovi, poznate licnosti iz javnog zivota ali i one manje poznati, da li je moguce nesto uciniti u zemlji srbiji da se ovo vise ne dogadja. sve potrebne dokumente o ovome vam mogu dostaviti jer su sudu u srbiji vec poznati. ima li nekoga ko zaista zastupa i zivi ljudksa prava ili smo jos uvek pecinska demokratija. sto se familije tice jedino sam fb prijatelj sa porodicom marit da li ce oni reagovati je na njima, a radi se o 80 godina staroj majci koj je sama prijavila suda da je vise od tri godine od strane sina fizicki i psihicki zlostavaljana, ajmo srbijo”

Ovu poruku sam dobila na mojoj fejsbuk stranici, i poslala sam svim svojim prijateljima. Ne sećam se ko mi je poslao jer nije ni bitno. Ovako nezgrapno napisana, sa pozivom na nacionalni alarm, deluje mi tako autenično da čak i ako je neko sve izmislio, hvala mu . Jer to jeste nešto što se svakodnevno dešava u najboljim kućama i gde nije pitanje siromaštva ni obrazovanja, već je pitanje moći i kulture. Parijarhalne kulture koja dozvoljava nasilje nad ženama i decom, to jest slabijim u porodici. A čast patrijarhalne kulture prikriva nasilje  u porodici, i to ne zbog žrtava vec zbog nasilnika. Žrtve su vrlo često saučesnici takvog ponašanja.

Devedesetih godina  je u Beogradu jedan redovni  novinar NIN-a ubio svoju dugogodišnju suprugu i majku njegovog deteta, udarivši je prvo oklagijom po glavi, a zatim joj presekavši grkljan velikim kuhinjskim nožem. Zatim je pokušao istim sebe da prekolje, ali mu nije pošlo za rukom. (Gle čuda, često im ne polazi za rukom, to sam primetila.) Onda je otišao kod suseda i prijavio slučaj. Kad su ga pitali zašto je to učinio, jer niko nikada nije primetio ništa neobično u njegovom ponašanju, još manje u negovom braku, rekao je:

– Ja sam joj govorio, a ona me nije gledala u oči. Rekao sam joj da me gleda dok govorim, ali ona je i dalje gledala negde daleko, preko mene kroz prozor. Tada mi je pao mrak na oči i ne sećam se više ničega!

Ja ne znam zašto meni pada mrak na oči kad čujem ove priče o neuračunljivosti. Kako to da mu nikad nije pao mrak na oči i da napadne nekoga jačeg od sebe, od koga zavisi, kome se divi, koga se plaši? Čini mi se da bih lakše to shvatila da je rekao kako je postao ljubomoran na lepu ženu koja je počela da zarađuje i koja je htela da ima svoj život mimo kuće i deteta i pošto s tim nikako nije mogao da izađe na kraj, rešio je da je ubije a sebe ipak da poštedi. Bio je novinar  i pisao je uglavnom crnu hroniku. Sigrno je često bio u situaciji da razmišlja o nasilju i potpuno sam sigurna da mu je više puta padao mrak na oči kad je negova žena bila u pitanju.

A da li je žena ikome govorila o tome? Ne znam u ovom konkretnom slučaju, mada znam da u mnogim drugim prilikama žene ne govore: trpe i ćute, sramota ih je, misle da će proći, rade to iz ljubavi prema svojoj porodici, pravdaju nasilnika i postaju saučesnice u zločinu protiv samih sebe i svoje dece.

I ne samo to, stvar poprima zloćudne forme: ulaze u krug nasilja koje i same počinju da proizvode i vrše na slabijima od sebe. Međutim, retko su toga svesne: deo svakog ludila, nasilja i depresije je nemogućnost i volja da sami iz njega izađemo.

Sećam se kad sam živela u  centru Beogradu kako je jedna majka u mojoj zgradi redovno tukla mučki svog malog i vrlo slabašnog sina. Čula bih tupe udarce na mom trećem spratu iz prizemlja i njegovu vrisku: mnogo udaraca, sve jačih i jačih, i njegove sve slabije uzvike. Jednoga dana nisam mogla da izdržim, sišla sam u jeku bitke i uporno joj zvonila na vrata sve dok nije prestala da ga tuče i otvorila mi. Bila je zajapurena, preznojena, kao zatečena u nekom teškom fizičkom poslu sa neizvesnim ishodom.

Pitala sam je:

– Kako ste? – samo da je zadržim i odvratim pažnju od deteta.

– Eto, sekira me mali – kaže ona. – Skita po gradu umesto da prodaje semenke.

– Ma pustite ga – kažem ja. – Dobar je on dečko, gledam ga svaki dan.

– Nije dobar – kaže ona. – Isti otac, jednoga dana će i on da počne da pije i da me bije.

– Nemojte vi njega prvi – kažem ja. – Možda i neće biti kao otac.

– A šta se to vas tiče? – odjednom se ona osvesti. – To je moje dete, ja sam ga rodila i mogu s njim da radim šta hoću!

I tu mi zalupi vratima pred nosem.

Moram da priznam da su se batine proredile, jauci smanjili i dečko je na kraju porastao, normalan i zdrav na prvi pogled. Ne živim više u toj zgradi i ne znam da li je  počeo da pije i bije svoju majku. Ne bi me čudilo i da jeste. Ali znam da ne bi smelo da jeste.

Ne treba mnogo da bi čovek shvatio kako se neke stvari ne smeju raditi, kao tući nemoćne. Teško je zaći u bedeme tuđe intime, možda je lakše izaći iz njih i ispričati  priču, pod nekim pseudonimom, na fejsbuku, na blogu…

Jasmina Tešanović

Jasmina Tešanović

Feministkinja, politička aktivistkinja (Žene u crnom, Code Pink), prevodilac, izdavač i rediteljka. Jedna je od organizatorki skupa "Drug-ca Žena", prve Feminističke konferencije u Istočnoj Evropi (Beograd, 1978.). Uz Slavicu Stojanović, deset godina je bila na čelu izdavačke kuće "Feministička 94", prve feminističke izdavačke kuće na Balkanu. Autor je "Dnevnika političkog idiota", ratnog dnevnika napisanog tokom rata na Kosovu 1999. godine, distribuiranog putem Interneta. Od tad sva svoja dela, dnevnike, priče i filmove objavljuje na blogovima i drugim Internet medijima.



  1. Mira (Reply) on Saturday 31, 2012

    Divan tekst…
    Teska tema koja zahteva pocetak redefinisanja celog drustva, shvatanja uloge muskarca, zene, deteta..potrebe da roditelji shvate da deca nisu njihova svojina, vec su im oni dali zivot i mogucnost da postanu svoji ljudi.
    A opet tesko je izmaci se i sagledati sebe samog, ponekad je to najteze..

  2. Jasmina Tešanović
    Jasmina Tešanović (Reply) on Saturday 31, 2012

    hvala Miro, mislim da je zato blog to jest virtuelna anonimna forma komunikacije vrlo dobra
    mozemo bez stida da prijavimo sta nas muci, jer ne moramo da kazemo pravo ime, polako… zatim od drugih mozemo da dobijemo njihovo iskustvo i savete…
    mnogo zena nisu ni svesne sta trpe il rade same, misle da tako mora, da je to normalno, prvi korak izlazenja iz kruga nasilja je VOLJA da se to ucini i podrska je potrebna. U proseku sedam puta je potrebno da pokusas da bi na kraju izasla zauvek. Nikad nije kasno shvatti i pokusati. Ako ne sada, akda? Ako ne mi, ko ce drugi?

  3. Ljiljana (Reply) on Saturday 31, 2012

    Izuzetno gorak ukus nakon pročitanog teksta. No moram priznati da se nikako nisam iznenadila. To se događalo, to se događa i danas – u vremenu koje nazivamo civilizovano društvo. Kako to sprečiti, osim podizanja svesti? Ili, ukoliko je, a verovatno jeste, u pitanju bolestan um – hospitalizovati nasilnika. Nedavno sam prijavila slučaj: snaja (28 godina), pred svojom ćerkom (5 godina!), bije do iznemoglosti svoju svekrvu (72 godine). Pri tom, sin (suprug mlade nasilnice) mirno sedi za kompjuterom u svojoj sobi, dok ćerkica čuči u krajičku kuhinje odakle sve to sluša i posmatra. Uključila sam predsednika skupštine stanara, kao svedoka i pozvala policiju. Policija je sledećeg dana pozvala telefonom, starija gospođa se javila, potvrdila da je sama i da može slobodno da priča i rekla: to su samo sitne porodične čarke, nemojte molim vas tome pridavati značaja. Kada me je policija pozvala da me o tome obavesti bila sam van sebe i rekla sam im da se iz fotelje takve stvari ne rešavaju, te da je neophodno da posete porodicu i da pogledaju modrice na nogama, rukama, licu žrtve. Došli su, uverili se u istinitost ove priče, koja potresa sve komšije, zapretili mladoj nasilnici-snaji. Više se ne čuje zapomaganje svekrve, ali zato je sada taktika:psihičko uništavanje. Starija gospođa, pošto je vlasnik stana, predložila je da menja stan za dva manja. Mlada snaja joj je jasno stavila do znanja da to ne pokušava, s obzirom da je njoj neophodan komfor, a svekrvu i tako čeka stan na groblju kojem pripada…Šta reći? Modrice su još uvek vidljive, valjda će proći uskoro. Ali kako će se duša i srce izboriti? To se ne vidi. Ko će joj tu pomoći? Društvo? A petogodišnja devojčica…? Šta tek tu valja činiti? U kakvu devojku, ženu će ona izrasti? Možda u najplemenitiju, možda…ne, nećemo unapred negativno misliti. Svakako, tema koju ste postavili, toliko je vredna pažnje da mi se čini da vam je neophodan neki “jači vid” reklame. Moramo se zajedno boriti da se bolje čujete, bolje vidite…

    • Jasmina Tešanović
      Jasmina Tešanović (Reply) on Saturday 31, 2012

      Hvala Ljiljana na ovom iskazu, nemam ni ja reci, sasvim je drugo kad pricamo uopsteno a strasno potresno kad licne price izadju na videlo, moramo da pricamo i senzibilizujemo sve…ovde u italiji sam nedavno naletela na vrlo slicnu pricu gramzive nasilne snaje i ta zena starija se izborila tako sto je otisla u jednu znensku grupu i dobila besplatnog advokata…trebalo joj je deset godina da se sabere, ali uspela je, nedavno me je pozvala na veceru i proslavismo…nota bene, u pitanju su bili srednja klasa, znaci sasvim imucni ljudi.

  4. Nataša Lukić (Reply) on Saturday 31, 2012

    Jasmina, primer koji ste izneli u prethodnom komentaru potvrđuje da se nasilje u porodici dešava svuda u svetu, u svim kulturama i društvenim slojevima., s tim što je to u nekim sredinama pitanje moći i kulture, a drugde patrijarhalnog odnosa i vaspitanja.To, međutim, u osnovi menja pristup kvalitetu rešavanja nastalih problema., jer se u nerazvijenijim sredinama javno mnjenje okreće ka nasilniku, a ne ka žrtvi.
    Tema je, svakako, izuzetno značajna i kao što je navedeno u Ljiljaninom komentaru treba se o tome što više govoriti. Jedna strana ovog problema je i veće afirmisanje pozitivnih primera u svim medijima, kad je u pitanju porodica i porodične vrednosti, kao temelja svakog društva. Lično, volela bih kada bi takvih tekstova bilo više nego onih koji nas svakodnevno zasipaju navođenjem najsurovijih činjenica o nekom događaju-ubistva, sakaćenja, silovanja itd.

    Sem fizičkog nasilja , na čemu je naglasak ovog puta, bilo bi dobro razgovarati i o raznim
    oblicima psihičkog nasilja u porodici- verbalno maltretiranje, ponižavanje, vređanje, razni pritisci itd. Ovo ima posledice i na decu i na roditelja koji je zlostavljan .

  5. Jasmina Tešanović
    Jasmina Tešanović (Reply) on Saturday 31, 2012

    vazno je u medijima i u licnoj podrsci ugrozenima, smanjiti strah…nasilnici su cesto zmajevi od kartona, cesto i njima samima lakne kad se oslobode …
    strah se gradi godinama psihickim i fizickim , kulturnim i materijalnim sredstvima…dekonstrukcija bauka je najbolji metod: jacanje zrtve … to jest i ta rec zrtva je nesto sto ja licno ne trpim kad su pojedinci u pitanju