Gost Bloga o socijalnom uključivanju: Dražen Zacero

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Korisnik sam usluge  sistema soc. zaštite Beograda u vidu podrške osamostaljivanju mladih koji su odrastali kao deca bez roditeljskog staranja.

Usluga o kojoj pišem sastoji se u pravu na besplatno korišćenje stana uz plaćanje računa i pravo na privremenu novčanu pomoć u trajanju od maksimum dve godine. Ta dva elementa uz postojanje savetnika/ce za osamostaljivanje, čine program podrške osamostaljivanju pomenutim katregorijama lica. Usluga je nova i značajna. Zadovoljan sam samim postojanjem usluge i pošto smatram da je važna, želim ovde da objasnim zašto je važna i kako može da se unapredi.

Program ne postoji u svim gradiovima u Srbiji na žalost a nema razloga da tako bude jer se ne radi o velikom broju mladih koji izlaze iz zaštite godišnje. Pominjem da je ekonomski isplativo jer je po meni podnošljivije za budžet da zaokruži uslugu zaštite dece bez roditeljsjkog staranja jednim programom podrške osamostaljivanju, kako bi mladi izašli iz začaranog kruga socijalnih primaoca i postali naprotiv, ljudi koji plaćaju porez državi. Em ušteda dugoročno gledano: nema večitih molbi i opterećenja centara za soc. rad sa zahtevima za jednokratne novčane pomoći, em zarada za državu jer će osamostaljeni mladi naći posao i plaćati porez. Dakle u idelanom smislu, radi se o dodatnom trošku koji zapravo predstavlja uštedu pa i zaradu za državu.

Iz razgovora sa ostalim mladima koji su takože odrastali po domovima i hraniteljskim porodicama, saznao sam da nisu svi korisnici ni upoznati sa postojanjem ove usluge pa postoje slučajevi u kojima su mnogi mladi morali na težak način da se suoče sa procesom izlaska iz zaštite.

Primer dobre psihosocijalne podrške pri osamostaljivanju jeste program “Familia”-e, u kome je oko 150 dece i mladih učestvovalo. To su danas mladi ljudi koji nisu čekali da ih obavesti soc. radnik/ca da postoji program besplatnog stanovanja i novčane pomoći, već su sami pitali svoje centre za takvu uslugu. Mnogi su i sami ličnim učešćem i zajedno sa “Familia”-om se izborili za tu uslugu soc.zaštite. Radilo se o višegodišnjem projektu u kome su deca i mladi mogli da učestvuju na psihološkim, edukativnim i kreativnim  radionicama kao i da dobiju pomoć u učenju te da stiču i razvijaju nove veštine popularne na tržištu rada kao što su komunikacijske veštine, rad na računaru i konverzacijski engleski jezik. Program je formulisan kao klub mladih te nije bio previše intruzivan i time je prevazilazio otpore kod tinejdžera prema odraslima koji “žele da pomognu”. Odlična ideja je bila učešće na radionicama i organizacija izleta u kojima su mogli da učestvuju i prijatelji dece i mladih koji nisu štićenici centara i time se doprinelo jačanju socijalne mreže podrške.

Život u beneficiranim uslovima radi podrške osamostaljivanju, mora biti praćen adekvatnom psihosocijalnom podrškom savetnika za osamostaljivanje i stručnih službi. Novac jeste važan, ali novac ne pravi promenu: profilisanje mlade osobe za suočavanje sa životnim izazovima pravi promenu i zato je potrebno da postoji neko ko je uvek tu za osobu tokom osamostaljivanja i neko ko će da usmerava korišćenje novca i upravljanje novcem kao nešto što je izazov i prosečnom građaninu Srbije, a kamoli osobi koja 20 godina živi sa idejom da država brine o svemu, i onda odjednom ima 30 000 din sa kojima treba da plaća račune, kupuje najjeftiniju hranu i štedi umesto da kupi najnoviju video igricu i najskuplje patike. Profesionalac koji treba da pita korisnika usluge kako je, da mu je dostupan za hitan poziv ako pukne cev u kupatilu i da posavetuje oko nalaženja posla je malo podrške koja pravi veliku promenu: od soc. primaoca, društvo treba da dobije nekoga ko plaća porez, pojedinac treba da ostvari pravo na šansu za dostojanstven život.

Nije lako osamostaliti se u Srbiji ni opštoj populaciji mladih. Zamislite onda koliko to nije lako tek mladima po izlasku iz zaštite. To je stres. To učini da se dvadesetih godina života ne sećate kao godina kada ste uživali u životu i bili mladi već godine velikog odricanja, razočarenja i krize.

Mladih u Srbiji je malo i sve manje u odnosu na populaciju starih lica a to je dodatni razlog za podršku mladima. Mladi bez porodičnog staranja koji često ne znaju ni ko su im roditelji, tragaju za identitetom i imaju potrebu za pripadnošću i stoga je veliki broj njih koji su pripadnost našli pod okriljem navijačkih grupa koje manipulišu lokalne siledžije i dileri koji opet rade za neke “ugledne biznismene” ili kao siledžije za lokalne partijske moćnike. Mnogo mladih koji dolaze iz domova nisu završili ni srednju školu jer vaspitači ili previše ili premalo brinu (nikako da nađu meru, ili ih opresivno pa i agresivno guše, ili ne mare za štićenike). Mnogo mladih koji odrastaju u hraniteljskim porodicama je takođe zanemareno jer se ne podstiču na obrazovanje koliko bi trebalo i ne pružaju im se uslovi da otkriju svoje talente u ranoj adolescenciji. Stoga danas savetnici Centra za soc. rad imaju problema sa pojedinim mladim korisnicima koji imaju otpore prema savetnicima i sumnjaju u njihove najbolje namere.

Za kraj želim da istaknem da je podrška osamostaljivanju dece i mladih usluga koja prati trendove socijalne politike u razvijenim zemljama, jer je retka usluga države u socijalnom sektoru koja je orijentisana na održivost a ne samo zadovoljenje akutnih potreba, nešto na čemu insistiraju svi domaći i mežunarodni fondovi koji ulažu u razvoj Srbije. S ljudske strane, reč je o nevelikom broju mladih koji godišnje navršavaju 18 ili 26 godina zavisno od obrazovanja, a da u odrastali bez roditelja. Za toliko malo, mora da se nađe uz opravdanje da se radi o problemu koji je rešiv i relativno jeftin u odnosu na aktivnosti države poput plaćanja odštete deci, kao na primer zbog namerno indukovane zastarelosti sudskog postupka i sl.

Ovde su stvari čiste i što bi rekli ekonomisti, odnos cene i koristi je optimalan kada se ima u vodu cena usluge u odnosu na dobrobit i dugoročne uštede te potencijalne prihode države.

***

Dražen Zacero je rođen 23.5.1985. Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudno zvuči ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu.

Od početka je bio član UNICEF-ovog razvojnog tima projekta “Škola bez nasilja” i tima za izgradnju kapaciteta za uključivanje dece i mladih, a sve zarad napretka Srbije i Evrope. Kao aktivista, bavio se i prevencijom rodno zasnovanog nasilja, kao i vršnjačkog, seksualnog i porodičnog nasilja. Kao trener enuzijasta neke od treninga za razvoj aktivizma održao je i u inostranstvu.

Doskorašnji član UO Centra za porodični smeštaj dece i omladine, Zahvalan OCD “Familia” i piše neprofitne projekte za organizaciju Prijatelji dece Srbije.

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudna kombinacija ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu počeo da se bavi socijalnim inovacijama a naročito ih voli tamo gde ih nema tj. da menja naizgled nepromenjive sisteme i to na načine na koje nikome do sada nije palo na um. Interesovanja: transformativno liderstvo, istorija, pravne nauke, socijalna politika, socijalna zaštita, inovacije, prevencija nasilja, razvoj i upravljanje projektima, socijalni uticaj.



  1. Konstantin (Reply) on Tuesday 5, 2013

    Bilo bi zaniomljivo kada bi bivši korisnici hraniteljskog i domskog smeštaja svojim iskustvima pružili podršku hraniteljskim udruženjima (preko Saveza hranitelja Srbije).

  2. Nena (Reply) on Tuesday 5, 2013

    Заиста искрен текст, желим ти много среће у животу! Да ли имаш неке планове у овој години које желиш да оствариш?

  3. Dražen (Reply) on Tuesday 5, 2013

    Hvala vam na komentarima na tekst i zainteresovanosti za temu.
    @Konstantin: Vaša ideja je odlična i jako je važna jer postoje stvari koje mladi inače ne smeju da kažu hraniteljima iz poštovanja i dodatnog pijeteta jer se radi o ljudima koji nam nisu rođeni roditelji pa time osećamo dodatnu potrebu da im budemo dobri. Bar ja, da ne govorim u tuđe ime.

    Hranitelji nisu nikakav bauk i kao odrasli ljudi razumeju mnogo više nego što deca na hraniteljstvu misle. Zbog tog straha ne razmene se važne informacije koje bi sprečile neke neželjene stvari u odnosu ili razvojne probleme dece i mladih.

    @Nena: Moje ambicije za ovu godinu su da diplomiram, počnem da stažiram u jednoj razvojnoj organizaciji i na jesen konkurišem za stipendiju za master studije u zemlji ili inostranstvu u oblasti primene prava na socio-ekonomski razvoj društva. Takođe planirm da polažem TOEFL.

    Za kraj da se zahvalim SIPRU (Jeleni Marković) za prostor koji su mi pružili da iznesem neke svoje teme i posebno Milani Lazić jer je nije mrzelo da više puta pročita tekst i sugeriše kako da ga optimizujem.

    Slobodno pitajte sve što vas zanima, pratiću i odgovaraću na pitanja a predloge planiram da realizujem ako mogu. Nisam se nadao publicitetu, zato kasnim s odgovorima. Zapravo, urednici/e bloga su mi javili da imam komentare : )