Tokom 2012. godine mediji u SAD i Evropi posvetili su veliku pažnju fenomenu poznatom po skraćenici „MOOC“. I u Srbiji živi par stotina ljudi kojima ovaj pojam nešto znači.

Da li ova neobična kombinacija nekoliko slova predstavlja prolaznu modu, ili se zaista radi o početku lavine koja će srušiti sadašnji sistem visokog obrazovanja? Da li je moguće da će u narednih nekoliko decenija visoko obrazovanje postati besplatno, a elitni univerziteti upisivati po nekoliko miliona studenata? Pogledajmo o čemu se ovde radi. 

(http://www.nytimes.com/2013/01/27/opinion/sunday/friedman-revolution-hits-the-universities.html?pagewanted=1&_r=1&hp)

Šta je „MOOC“?

Skraćenica „MOOC“ označava masovne otvorene onlajn kurseve (Massive Open Online Courses). Da bi se nešto kvalifikovalo kao „MOOC“ potrebno je da ispunjava sledeće kriterijume:

  1. U pitanju je onlajn kurs.
  2. Predavači su profesori sa prestižnih univerziteta.
  3. Ne zahteva se ispunjenje nikakvih preduslova za upis.
  4. Broj polaznika je neograničen.
  5. Nastava je besplatna.

Postoji još jedna karakteristika ovog vida obrazovanja – kursevi ne omogućavaju sticanje bodova koji bi važili u redovnim studijama. Međutim, MOOC je fenomen koji se veoma brzo razvija, tako da od nedavno postoje najave da će se i ovo promeniti.

Nastanak „MOOC“-a

Preteče ovog vida obrazovanja pojavile su se u poslednjih desetak godina, međutim pravi procvat nastupio je tek 2012. godine.

Naime, u januaru 2012. godine počeo je sa radom „Udacity“, čije kurseve danas pohađa skoro 740.000 ljudi, a u aprilu iste godine osnovana je „Coursera“, koja je danas najpopularnija, sa preko 2,8 miliona polaznika. (Do sada najmasovniji pojedinačni seminar na „Coursera“-i upisalo je skoro 200.000 ljudi.) Izuzetno važnu ulogu u svetu besplatnog onjaln obrazovanja ima i „edX“, koji su osnovali elitni univerziteti Harvard i MIT. 

(http://www.coursera.org)

Koji univerziteti organizuju kurseve?

Na današnji dan, 62 univerziteta imaju svoje programe na „Coursera“-i. U početku se radilo o nekoliko fakulteta iz SAD, a danas kurseve drže obrazovne institucije sa svih kontinenata izuzev Afrike i Australije. U prvim mesecima sva predavanja bila su na engleskom, a sada postoje programi na francuskom, španskom, italijanskom i kineskom jeziku.

Među univerzitetima čije je kurseve moguće pohađati nalaze se, primera radi: „Columbia University“, „Princeton University“, „Stanford University“, „Johns Hopkins University“, „University of London“, „The University of Edinburgh“, „University of Geneva“, „University of Copenhagen“, „Universiteit Leiden“, „Universitat Autonoma de Barcelona“, „Ecole Polytechnique Federale de Lausanne“, „Ludwig-Maximilians-Universität München“, „Hebrew University of Jerusalem“, „The University of Tokyo“, „National Taiwan University“,  „Univesidad Nacional Autonoma de Mexico“, itd.. 

Koje se oblasti izučavaju na kursevima?

Masovni otvoreni onlajn kursevi pružaju znanja iz najrazličitijih oblasti prirodnih i društvenih nauka.

Primera radi, preko „Coursera“-e moguće je pratiti kurseve na sledeće teme: uvod u ljudsku fiziologiju (u trajanju od 12 nedelja), uvod u finansije (15 nedelja), uvod u filozofiju (7 nedelja), održivo upravljanje poljoprivrednim zemljištem (9 nedelja), osnove poslovne strategije (6 nedelja), algoritmi (6 nedelja), kvantna fizika (8 nedelja), medicinska neuronauka (8 nedelja), principi makroekonomije (6 nedelja), uvod u logiku (8 nedelja), analitička hemija (8 nedelja), uvod u međunarodno krivično pravo (8 nedelja), osnove programiranja (7 nedelja), itd..

(http://www.coursera.org)

Kako izgleda tipičan „MOOC“?

Masovni otvoreni onlajn kursevi obično se sastoje od sledećih elemenata:

  1. Video predavanja. Moguće je gledati ih bilo kada, koliko god puta smatramo da je potrebno. (Veoma korisna opcija koju pruža „Coursera“ jeste mogućnost da se predavanje ubrza do dva puta.)
  2. Transkripti predavanja i preporučena literatura. Deo literature po pravilu je besplatno dostupan na internetu.
  3. Forumi za diskusiju između polaznika, kao i sa predavačima i/ili njihovim asistentima.
  4. Testovi. Jedan deo testova je namenjen vežbi, a drugi deo se boduje. Potrebno je osvojiti određeni broj bodova kako bi se dobio sertifikat.

Iako je moguće slušati predavanja i polagati testove kada to nama to odgovara, kursevi po pravilu nisu večito otvoreni, već postoji rok do kojeg ih je moguće završiti. 

(http://www.the-american-interest.com/article.cfm?piece=1352)

Uslovi za upis

Nije potrebno ispuniti nikakve preduslove da bi se upisao neki kurs. Dakle, hipotetički je moguće da polaznik bude i osoba bez ikakvog formalnog obrazovanja.

Jedan broj kurseva zahteva predznanje iz određenih oblasti, što je uvek naznačeno. Međutim, formalni dokazi o ispunjenosti uslova se ne traže.

Dakle, jedini preduslov predstavlja internet konekcija i znanje jezika na kojem se odvijaju predavanja. 

(http://innovation.dyslexicadvantage.com/p/2188400999/coursera-grows-our-leap-into-massive-open-online-courses)

Ko su studenti?

Polaznici kurseva su najrazličitijih profila. Primera radi, prema podacima koje je dalo 14.045 polaznika kursa „Machine Learning“ na „Coursera“-i, 41% činili su profesionalci zaposleni u softverskoj industriji, 9% su bili profesionalci iz oblasti računarstva i informacionih tehnologija, 20% činili su studenti, 11,6% učenici, 3,5% nezaposleni, itd..

Što se tiče motiva za pohađanje seminara, 39% je navelo radoznalost, 30,5% želju da usavrše veštine koje već koriste u svom radu, a 18% želju za boljim poslom.

U geografskom smislu, većina polaznika je iz SAD, zatim slede Indija, Brazil, Rusija i Velika Britanija. Oko 0,3% živi u Srbiji. 

(http://www.unc.edu/campus-updates/unc-coursera/)

Konkurencija tradicionalnom obrazovanju

Klejton Kristensen, profesor na Harvardu, i autor knjige „Inovativni univerzitet“ predviđa da će usled daljeg razvoja besplatnih onlajn kurseva u narednih desetak godina nastupiti masovni „bankrot“ tradicionalnih univerziteta.

Sebastian Trun, koji je napustio prestižnu poziciju profesora na Stenfordu, kako bi osnovao „Udacity“, jednu od vodećih platformi za „MOOC“, predviđa da će za pedeset godina postojati svega deset univerziteta na svetu.

Džozef Ajun, predsednik „Nothwestern University“-a, u svom članku za „Boston Globe“ od 17. novembra 2012., navodi da smo svedoci kraja visokog obrazovanja kakvim smo ga do sada znali.

U svom tekstu za januarsko-februarsko izdanje magazina „The American Interest“, pod naslovom  „Kraj univerziteta kakvim smo ga znali“, Nejtan Harden predskazuje da će za pedesetak godina, ako ne i znatno pre, fakultetsko obrazovanje biti besplatno, da će studentski domovi biti ispražnjeni, a da će Harvard upisivati po deset miliona studenata.

Budućnost

Na Oksfordu izjavljuju da ih masovni onlajn kursevi neće navesti da bilo šta promene u svom radu, i dalje tvrde kako ovaj vid obrazovanja nije ni po čemu revolucionaran izuzev po broju polaznika. Na Kembridžu navode kako je pomisao da im masovni onlajn kursevi mogu predstavljati konkurenciju besmislena, te dalje izjavljuju da nemaju nameru da učestvuju u „biznisu“ onlajn obrazovanja.

Sa druge strane, Sebastian Trun, izumitelj automobila bez vozača, napustio je prestižnu poziciju profesora na Stenfordu, kako bi osnovao „Udacity“, platformu za masovne onlajn kurseve, uz tvrdnju da je to budućnost visokog obrazovanja.

Ko je u pravu, pokazaće vreme.

 

Petar Stojanović

Petar Stojanović

Diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i specijalizacijom u oblasti pravnih aspekata korporativnog upravljanja. Pohađa master akademske studije na poslovno-pravnom modulu na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?