EvropaMit o Evropi, koji otkriva postanje jednog kontinenta kao mlađe sestre velike Azije, predstavlja nam Evropu kao prelepu devojku otetu iz Azije, koju je vrhovni grčki Bog Zevs odveo na poluostrvo Krit. Da li je Evropa nova Atina ili novi Vavilon u kontekstu evropskog identiteta?

Ovo je veoma zanimljiv kontekst, jer nam ukazuje na Evropu kao na nepoznanicu u budućnosti, jer nismo sigurni šta od nje da očekujemo osećajući se kao Evropljani, i/ili kao građani koji žive na rasrkšću puteva Istoka i Zapada. Ja osećam Evropu, ali je ne vidim doveka u budućnosti, ovakvu kakva je danas. Ne želim time da sugerišem na ništa pesimistično, već nisam pripadnica mišljenja po kojima će brend Evropa, odnosno Evropska Unija kakva je danas, postojati u nedogled. Činjenica je da smo mi svedoci jendog stvarnog brenda, jedne međunarodne, ujedinjujuće organizacije, sa pretenzijama da nalikuje državi, koja ima određenu znamenitu težinu u vodama međunarodnih odnosa, u ovome vremenu; jednom projektu, na kome se radilo još od ekonomskih pretenzija pedesetih godina prošlog veka; ali isto tako kao i sve što cveta, htelo bi da cveta što više, a iz teorije su nas na fakultetu učili o cikličnom okretanju moći.

Ne mogu, a da ne napravim poređenje jednog zrelog cveta zvanog Evropa i sada uvelog cveta zvanog Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, kada je još uvek bio cvet. Samoupravljanje kad se kao novi koncept pojavio iziskivao je zapanjenje ostatka sveta kako jedan tako netrendovski način upravljanja može doneti dobre rezultate. I gle, taj cvet na raskršću puteva je ipak uspeo da ostatak sveta čuje za njega. Splet okolnosti, i guranja prljavog veša pod tepih doveo je do uvenuća jednog cveta, na zaprepašćenje onih koji su verovali u sistem. Naravno, već čujem sagovornike koji nose i mirišu cvet Evropa kako kažu da Evropa ima razrađen sistem institucija koji neće to dozvoliti, i da je to potpuno druga ideologija i principi vladavine prava. Ne poričem ništa od ta dva, osećam se kao posmatrač utakmice. Saglasja i razglasja, baš kao i Atina i Vavilon, održivost je nepoznanica.

Shvatanje u vezi sa identitetom Evropske Unije, i slaganje po trendovima uspostavljenih državnih institucija, vrednosti demokratije, principa građanstva, vladavine prava, političkog pluralizma i sloboda izbora, poštovanje ljudskih prava je bio taj koji je ubedio države članice da se udruže sa državama koje imaju slične kulturne identitete, i u koje imaju poverenja. To poverenje je vezano za prelazak sa stupnja ekonomije na stupanj političke organizacije. Time se isto objašnjava činjenica zašto je brend Evropa popularan u Sjedinjenim Američkim Državama i obrnuto, i zašto ove dve države najviše sarađuju, tako što dele slične kulturne obrasce u unutrašnjim politikama identiteta.

Prvobitno osnivanje Evropske Ekonomske Zajednice bilo je zasnovano na zajedničkim idejnim principima ekonomske prirode, koji se posle pretočio u žeđ sa većim ovlašćenjima, kao što su stvaranje političke organizacije i težnja za ukrupnjavanje moći, kao važnog aktera na svetskoj sceni. Te stoga, kao i svaka velika politička promena, novina, utiče i na stanovništvo. Tako je počela da se rađa ideja o zajedničkom identitetu, posle dva svetska rata, kultura građana je sve više usmeravana ka otvaranju prema drugim zemljama evrope, toleranciji. Postoji sociološka teorija Georga Zimela u kojoj on tvrdi da je sudbina svake kulture da se završi u tragediji, i da je uspeh svake kulture zasnovan na tragediji. Ako je to tako, to bi se moglo povezati sa cikličnim okretanjem moći u politici, pa i za kulturu, kao njen sastavni deo. Uspeh Evrope počeo je da cveta nakon završetka drugog svetskog rata, i shvatanja da su ljudski gubici i šteta načinjena megalomanski i da se ne smeju više ponoviti. Dakle, nakon razočarenja. Onda smo dobili Evropsku Uniju, koja i dalje radi na svom proširenju što bi i nas trebalo da se tiče, i  koja već, a sve u saglasju sa svojim principima, dovodi sebe u veće razglasje i sve veće dileme: primiti li Tursku, ili zemlje zapadnog Balkana koje imaju među sobom neraščišćena postkonfliktna posla, gde se najbolje snašla Hrvatska, pohrleći za prihvatanjem svih uslova postavljenih od EU. Zatim pitanja identiteta: da li je Islam Evropa, i šta sa muslimanskim stanoviništvom? Proširiti obruč i pustiti sve nas u EU ili ga zatvoriti, pa tako sebe dovesti u mogućnost za ostavljanem prostora za neke druge saveze, koji mogu postati jači od vas.

Moto Evrope jeste „in varietate concordia”, što znači ujedinjenje različitosti, ali različitosti koje počivaju na antičkoj i hrišćanskoj tradiciji. Ali od kada Evropa postoji? Kroz istoriju pitanje Evrope navraćalo je više puta: kroz grčko-rimsku tekovinu, kroz novovekovne humaniste, ili da ona još ne postoji, i da tek treba da se ostvari. Drugo važno pitanje za brend Evropu jeste, a ko su oni koji je nose, ko drži pravo da sebe tako naziva? Da li su oni koji žive na njenoj teritoriji ili pak oni koji su u trenutnom saglasju sa zapadno-evropskom tradicijom?

Evropska tradicija potiče na preispitivanju, ona se opravdava činom legitimiteta. A građani su ti koji obezbeđuju njeno trajanje upravo priznanjem njenog postojanja i verom u njeno postojanje. Evropa kao brend nosi obeležje opštosti koja je ne iscrpljuje, ona može biti i ono što nije, jer je i prvobitno nastala kao „drugo” , kao jedna posebna tradicija koja ne prihvata da bude tradicija pored ostalih. Zato je to stanje univerzalnosti Evrope, i stoga rastegljivosti, koju možemo da osećamo ili ne osećamo, ako priznamo njeno postojanje, obezbedićemo  joj legitimitet.

„Idem” je reč latinskog porekla i znači „isto” ali znači i „biće”, i ta reč je etimologija termina identitet, koji se koristi sa namerom da se pripadnici „istog” identifikuju i prepoznaju među sobom. Mislim da u ovom smislu, pretenzije Evrope da se univerzalizuje kao jedinstveni nadnacionalni i indentitet a priori ne može uspeti.  Da li će doći dan kada će prosečan Nemac, Francuz, Englez reći da su Evropljani pre nego Nemac, Francuz ili Englez? Da li će se oni kad bi se sreli na pitanje: „Odakle si?”, odgovorili sa „Ja sam Evropljanin.”? Ja nešto nisam u to ubeđena, jer one tradicije koje Evropa, kao ujedinitelj različitosti, jesu toliko različite, i mnoge od njih toliko čuvene po svojim istorijskim poduhvatima, da je malo verovatno da bi odbacile tu svoju partikularnu tradiciju zarad ujedinjujećug faktora. Za njih će Evropa uvek postojati, i oni će biti deo nje. Sa druge strane, kada govorimo o zemljama koje su manje razvijene i/ili još nisu u „Evropi”, bi na isto pitanje odgovorili sa: „Iz Evrope”, ili prvo ime zemlje odakle su, pa kao atribut dodati reč Evropa. Time bi od drugih van Evrope dobili veći legitimitet, jer ceo svet zna za brend Evropa. Da je ovo do sada što postoji u Evropi jedinstvo različitosti, jeste, alli različitosti koje počivaju na istim temeljima. Za budućnost Evrope, sa novim zemljama u njoj koje objedine te principe, ali unesu i svoje tradicije među njih, može doći do razjedinjavanja ujedinjenosti, ako se pokaže da politički rezulati na međunarodnoj utakmici stagniraju. Ono što nas zanima jeste koliko je taj postnacionalni partikularizam – jedinstvo različitosti Jirgena Habermasa izdržljiv i do kojih granica rastegljiv. Ako Evropa želi da raste, to je možda samo dovede do razjedinjavanja, jer mehanizmi održavnja zajendičkog mogu oslabiti, usled previše različitosti. Tekst himne EU koji se napisan uz Odu Radosti, koji je kasnije uklonjen, problematičan je bio jednako kao tekst Ustava Evrope, koji nije prošao iz identitetskih razloga.  – Ili pak, ako to i sama spozna EU može pronaći i druge mehanizme za održavanje novo nastale situacije. Međutim, nezavisno od postojanja Evropske Unije u dalekoj budućnosti, brend Evropa će nastaviti da postoji, samo možda izmenjenom slikom.

Mislim da je brend Evropa večan, upravo zbog te svoje opštosti. Pod tim mislim na njen kontinent i poduhvate koje je stvarala, i tako obezbedivši sebi indetitet za dugi niz godina. U Evropi su nastali počeci svega, naravno ako računamo od njenog bega kao prelepe devojke otete i Azije, a zanemarimo kulturu pre nje. Samo komponente evroidentiteta, pogotovu političke formacije EU, će se menjati, i njen stil, bas poput cveta koji se menja kao i godišnja doba, samo što godišnja doba u Evropi mogu biti i decenije. Ili poput mode, trenda, pa čak i kada ga neke druge tradicije preuzmu, Evropa će ostati modna klasika i elegancija upravo za one koji znaju da je nose.

Reka

Reka

Reka je diplomirana politikološkinja i trenutno studentkinja master studija međunarodne bezbednosti. Ima dugo iskustvo u volonterizmu i aktivizmu. Tokom studiranja učestvovala je na raznim okupljanjima, i dobitnica je nekoliko stipendija i nagrada za akademsko usavršavanje. Zainteresovana je za socijalnu isključenost, bezbednost, međunarodnu saradnju, civilne odnose i kulturu.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?