Kažu da je čovek bogat onoliko koliko ima prijatelja, i jeste, slažem se, ali isto tako sve što postoji je prolazno. Zato, prijatelji moji i ja smo rešili da utemeljimo naše dugogodišnje prijateljstvo i ono što nas dugo godina povezuje. Jedna od tih stvari je ljubav prema prirodi, dugo godina kanalisana projektima iz oblasti životne sredine. Već smo svi završili škole i studije i tragamo za nekim poslom, a do tada smo još više društveno aktivniji, s obzirom da imamo više slobodnog vremena.

Sa bivšim trenerom karatea iz karate kluba „Kobra“ iz kojeg smo i izgradili istoimeno udruženje „Grupa Kobra“, ukupno nas deset, na njegovom imanju u jednoj Svrljiškoj šumi, baš tu, u divljini, pored stare, od blata, oronule pojate rešili smo da podignemo „Dom prijateljstva“. Idejno resenje objekta na papiru je bilo gotovo, trebalo je samo tu ideju sprovesti u delo, a to je, naravno, koštalo, a dvoje od nas desetoro radi. Bilo kako bilo, mi smo bili voljni da sagradimo ovo zdanje od dve sobe, jednu za spavanje sa krevetima na sprat i veću prostoriju poput dnevnog boravka.

Priroda je fenomenalna, Dom prijateljstva je na brdašcu a ispod njega se proteže kotlina kroz koju teče potok, okolo je šuma puna divljači i raznim biljkama koje ne možemo često da sretnemo u našem kraju. S obzirom da smo ušli u ovaj projekat bez donatora i početnog kapitala, ni malo nije bilo lako realizovati ideju. Međutim, s obzirom da je taj deo Svrljiga poznat po plantažama višanja, mi se prijavili za sezonski rad, branje višanja. Plan je bio da svako od nas pored fizičkog rada koji je bio neminovan, da doprinos u vidu raspoloživog materijala i cele godine, svakog meseca po hiljadu dinara. Oni koji su radili, davali su duplo veće rate jer nisu mogli da fizički učestvuju u izgradnji. Krenuli smo od temelja, koji nikako nije bilo lako iskopati na  naizgled čistom, ali stenovitom, terenčiću na sredini šume. Blok po blok, cigla po ciglu, nastali su i zidovi. Od mešavine blata i slame napravili smo ploču, a prozori i vrata su ručni rad našeg kreativnog trenera.

I dok smo mi, momci, radili fizikaliju, devojke, brinule su se o hrani i osveženju i čekale svojih pet minuta, uređivanje enterijera. Ima nas dosta pa je teško bilo da se organizujemo za svaku od akcija, iako su bile jednom sedmično. To je malo usporilo radove, ali smo napredovali brzinom koju nismo ni u snu očekivali. Pomagali su i ljudi koji nisu bili ulagači.

Na kraju smo dobili vikendicu sa jednom malom sobom isključivo za spavanje sa krevetima na sprat, jednu sobu koja je služila kao dnevni boravak sa improvizovanom kuhinjom i jedna terasica sa prelepim pogledom i nastrešnicom ispod koje je ispijanje kafe neprocenjivo. Možda najveći ugođaj od svega je toplota koja se širi iz grejnog tela koje nije klasično, već je napravljeno od starog i nefunkcionalnog bojlera, rukom našeg trenera Bojana.

Kako je vreme prolazilo, Dom prijateljstva je bivao sve lepši i lepši, pa je ispred nikla baštica sa ukrasnim biljem, zimzelenim sadnicama, urađena je i fasada bordo boje, odradjen je kompletan put od glavnog puta, kroz šumu, pa sve do vikendice, postavljene su klupice pored puta, mostić preko potoka i dr. No, kako je sam kompleks bio bolji, tako smo mi imali manje vremena da odlazimo, naročito u ukupnom broju.

Dom je produkt našeg zajedničkog rada i dugogodišnjeg prijateljstva i svako ima otprilike svoje obaveze kada tamo boravi, a svi mi imamo dve zajedničke: Prva, voditi računa o svim stvarima i samom Domu, a druga, upisati svaki dolazak i boravak u Domu u svesku koja je od neprocenjive vrednosti, s obzirom da su u njoj locirane razne uspomene, emocije, zanimljivosti i dr.

Dom prijateljstva je otvoren za sve i svaki slučajni ili namerni prolaznik može da svrati, ugreje se toplinom koja izvire iz „bojlera“, ili dunjovačom iz tog kraja. Struje nema, a najbliži izvor vode je stotinak metara nizbrdo. Za hranu se ne brinite, uvek možete da uberete neki od šumskih plodova, naročito pečurke, a ukoliko ih u tom periodu nema, čekaju vas konzerve u poslednjoj fioci u ormariću. Najbolji ugođaj je zimi, kada ste okruženi belinom snežnog pokrivača i okićenim drvećem na koja gledate iz tople sobe, a nije loše ni leti s obzirom da se na 10-ak km nalazi bazen na otvorenom u centru sela Popšica, prelepo uređen i besplatan za sve ljude dobre volje, a na nekih 5km manastir svetog Arhangela Gavrila u Pirkovcu, gde vas čeka gostoprimivi jeromonah Varnava. Dobrodošli dobri ljudi!

Milan Stojiljković

Milan Stojiljković

Lider omladinskog udruženja "Grupa Kobra" od 2007. godine. Nagrađen statuom "Rešivoje" za najboljeg omladinskog aktivistu u 2009. godini od strane Ministarstva za omladinu i sport i Evropskog pokreta u Srbiji. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Nišu 2011. godine. Živi u Donjoj Trnavi kod Niša. Nezaposlen je. U slobodno vreme bavi se rekreativno planinarenjem i biciklizmom.



  1. Branko (Reply) on Monday 17, 2012

    Svaka cast na uradjenom poslu!!!Da su svi kao vi gde bi nam bio kraj!!!

    • Milan Stojiljković
      Milan Stojiljković (Reply) on Monday 17, 2012

      Hvala Branko, nadam se da će ovaj tekst poslužiti kao primer i da će se iz njega izroditi još bolje ideje.