Konvencija UN-a o pravima osoba sa invaliditetom, izvod iz člana 27

“ (…) države potpisnice će osigurati:

(d) omogućavanje efikasnog pristupa osoba sa invaliditetom opštim tehničkim programima, kao i programima profesionalne orijentacije, službama zapošljavanja i profesionalnom i kontinuiranom obrazovanju; Servisi koji olakšavaju zapošljavanje

(e) promovisanje mogućnosti zapošljavanja i profesionalnog napredovanja osoba sa invaliditetom na tržištu rada, kao i pružanje pomoći u pronalaženju, dobijanju, zadržavanju posla i povratku na posao (…);

(i) prihvatljiva prilagođavanja okruženja na radnom mestu za osobe sa invaliditetom“

Da bi osobe sa invaliditetom uživale pravo na rad, trebalo je da se donese zakon. Kad smo dobili Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, videli smo da zakon ne može u potpunosti implementirati zbog nedostatka podzakonskih akta. Kad dobijemo sva podzakonska akta, onda će sve radno sposobne osobe sa invaliditetom dobiti odgovarajuća radna mesta koja su odgovarajuće plaćena te će moći sebi da priušte odgovarajuća dobra i usluge koja im čine život kvalitetnijim i boljim.

Ali, ajde da se vratimo nekoliko koraka unazad. Šta se dešava sa našim sistemom obrazovanja. Da li je osobama sa invaliditetom u prošlosti bilo omogućeno da pohađaju škole kao i njihovim vršnjacima bez invaliditeta? Da li su obrazovni profili pratili tržište rada i da li su se oni vremenom menjali? Da li je obrazovanje odgovaralo na potrebe pojedinca, ili su nas pak sve stavljali u dve grupe još od samog početka školovanja, redovna ili specijalna škola? Ili još gore, nikakva škola? Moj poznanik koji je osoba sa fizičkim invaliditetom i koji ima 42 godine završio je samo osnovnu školu u selu u kom je živeo sa roditeljima. Nije pohađao srednju školu usled toga što je srednja škola u obližnjem gradiću, nije postojao nikakav prevoz, a roditelji su bili siromašni i nisu mogli da pronađu rešenje za dalje školovanje svog sina. Par godina je bio angažovan na sezonskim poslovima preko poljoprivrednog preduzeća u mestu u kome je živeo, ali ubrzo su nastupili ratovi devedesetih godina, preduzeće je propalo, a on je godinama bio bez posla. Pre nekoliko meseci uspeo je da se zaposli u jednom udruženju za pružanje usluga osobama sa intelektualnim invaliditetom na mestu administrativnog radnika putem konkursa za javne radove Nacionalne službe za zapošljavanje. A šta će biti sa njim kad se javni radovi završe? Ni on sam ne zna. Voljan je da radi, ali mu problem predstavlja to što je završio samo osnovnu školu.

Slična situacija se dešava u celoj našoj zemlji, ali i u regionu. Jedan od programa za slepu i slabovidu decu u Školi za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ je „PTT saobraćaj – obrazovni profil TTP manipulant na III stepenu“. U doba interneta, informative i komunikativne tehnologije (ICT) mi još uvek u zemlji Srbiji obučavamo decu oštećenog vida da budu TTP manipulanti. Šta je TTP manipulant? Pa TTP manipulant je Telefonista – Teleprinterista – Radio operater. I šta će ta deca da rade kad završe srednju školu. Recite mi samo da li znate nekog iz vašeg okruženja ko je telefonista, ili teleprinterista, ili radio operater ?!

Kako onda da pričamo o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, kad je srž problema u obrazovanju? Znam da će mnogi reći, dobro, ne odnosi se to samo na osobe sa nvaliditetom, znaš nije baš dobro vreme, kriza je, i ostala deca nemaju dobre obrazovne programe. E pa ja kažem dosta je više. Dosta mi je bajki. Dosta mi je kriza. Dosta mi je deklarativnog donošenja zakona koji se ne implementiraju.

Pre par dana bio sam na jednom skupu na kome su prezentovali podsticaje države za zapošljavanje i otvaranje novih radnih mesta. Između ostalog prezentovali su i subvencije za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Ja sam bio jedini koji nije iz biznis sektora. Niko od njih ni jedan sekund nije razmišljao o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Zaposlili bi oni, treba se pomoći, to je humano, dobro delo, jadničci. Izbrojao sam do deset, i rekao sam sebi, Zoltane, oni se bave drugim temama, ne znaju da koriste diskriminatornu retoriku, koja je istovremeno sa najboljom namerom i sažaljenjem prema „jadnim invalidima“. U prostoriji je bila samo jedna mala grupa poslodavaca iz naše zemlje koja pokušava da najbolji način „preživi“ ova teška vremena, i koja je došla da sasluša kako mogu uz pomoć države da poboljšaju svoja poslovanja, i na koji način mogu da dođu do plate radnika uz stimulaciju države. Pokušao sam da porazgovaram sa par njih. Da vidim čime se bave i da pokušam da im predložim da zaposle osobu sa invaliditetom. Uvideo sam da poslodavci ne znaju takoreći ništa o radnim sposobnostima osoba sa invaliditetom, u većini slučaja osoba sa invaliditetom je jednako korisnik kolica, ne znaju kako da dođu do informacija niti kome da se obrate u slučaju da se odluče za zapošljavanje osoba sa invalditetom.

Pričajući o socijalnoj isključenosti, onda moramo da zastanemo i da se pitamo šta se dešava sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom? Ako znamo da je zapošljavanje jedan od najsnažnijih mehanizama za postizanje društvene uključenosti marginalizovanih grupa, onda možemo da zaključimo da osnovni razlog za pojavu isključenosti, kao i pojava siromaštva leži u samom sistemu obrazovanja, i kasnije u potcenjivanju osoba sa invaliditetom kao zaposlenih društveno aktivnih učesnika. Invalidnost je jedan od faktora koji može prouzrokovati socijalnu isključenost i siromaštvo. Zbog toga je zapošljavanje veoma važ­an aspekt uključivanja osoba sa invaliditetom u društvo.

Spot o promociji servisa podrške za zapošljavanje osoba sa invaliditetom:

Zoltan Mihok

Zoltan Mihok

Dugogodišnji sam aktivista civilnog društva. Tokom svoje profesionalne karijere radio sam na mnogobrojnim programima sa fokusom na ljudska prava, pitanja invalidnosti, HIV/AIDS, i socijalnim servisima (uslugama) za osobe sa invaliditetom i osobe koje žive ili su pogođene HIV-om, lokalno akciono planiranje na poju invalidnosti, zagovaranje i lobiranje, razvoju holističkih mehanizama za monitoring ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Trenutno radim na poziciji Izvršnog direktora Centra za orijentaciju društva – COD.



  1. Gordon (Reply) on Monday 26, 2012

    Interesantan pristup ovoj problematici, čini mi se da je pitanje rada u direktnoj vezi sa marginalizacijom osoba sa invaliditetom. Siguran posao bez predrasuda poslodavca i/ili kolega čini jednu osobu socijalno uključenu zato je jedna od navažnijih strana ove priče razbijanje predrasuda i uključivanje što većeg broja poslodavaca ali i generalno javnosti u borbu protiv svih vidova stereotipa vezano za mogućnosti osoba sa invaliditetom. Na koji način predlažete da se zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom implementira ubuduće?

  2. Nataša Lukić (Reply) on Monday 26, 2012

    Poštovani Zoltane,citiraću sledeći deo vašeg teksta:

    “Kad dobijemo sva podzakonska akta, onda će sve radno sposobne osobe sa invaliditetom dobiti odgovarajuća radna mesta koja su odgovarajuće plaćena te će moći sebi da priušte odgovarajuća dobra i usluge koja im čine život kvalitetnijim i boljim.”

    Da li je ovo preuzeto iz nekog zvaničnog dokumenta i sl. ili je to vaš komentar ?

    Po mom mišljenju, donošenje-dobijanje podzakonskih akata je , pre svega i samo, osnova za regulisanje buduće prakse u ovoj oblasti. I pored najoptimističkijih ličnih razmišljanja i želja, mislim da će se morati promeniti mnogo toga da bi smo mogli konstatovati da su sve radno sposobne osobe sa invaliditetom dobile odgovarajuća radna mesta koja su odgovarajuće plaćena. I sami ste , po mom mišljenju veoma argumentovano , o tome pisali u vašem tekstu.
    Osobe sa invaliditetom su, u našim uslovima, potpuno marginalizovana grupa, čiji je najveći deo
    socijalno isključen i siromašan. Trebalo bi se zamisliti nad rečima mladića iz sjajnog Spota o promociji servisa podrške za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, posebno kada govori kako dostojanstveno živi od svog rada , jer mu je data šansa da radi.

    • Zoltan (Reply) on Monday 26, 2012

      Poštovana Nataša,

      citat koji ste naveli je moj komentar. I pored dobre zakonske regulative, ne možemo da očekujemo da će, u ovom konkretnom slučaju kod zapošljavanja osoba sa invaliditetom, poslodavci pojuriti da zaposle što veći broj osoba sa invaliditetom. Godinama unazad, osobe sa invaliditetom su bile viđene kao pasivni primaoci milostinje, i ukazivano im je na njihove nemogućnosti. Obezbeđivani su im poslovi u segregisanim uslovima, koji i danas postoje kod nas u obliku zaštitnih radionica, a otvoreno tržište rada je sve samo ne otvoreno.

      Pred nama je dug i trnovit put da se zajedno sa osobama sa invaliditetom izborimo za uživanje osnovnih ljudskih prava, među kojima je i pravo na rad.

  3. Zorana (Reply) on Monday 26, 2012

    Poštovani Zoltane.
    Pošto se ovde govori o osobama sa invaliditetom,dala sam sebi slobodu da se i ja obratim ovoj stranici.Da ispričam priču sa stanovišta jedne osobe sa invaliditetom…
    Naime,ja sam kao dete od inekcija izgubila sluh,ali sam svojom upornošću i voljom da sebi obezbedim normalan život,uspela da postanem čovek,osoba dobrog srca i da završim fakultet.Ali,problema na mom putu uspeha je uvek bilo…Ti problemi su bili NERAZUMEVANJE OKOLINE.Umesto da odobravaju moju borbu za normalnim životom,pojedini ljudi su me sputavali i onemogućavali mi da napredujem,ubijali me u pojam…Smetalo im je žto sam borac sa osmehom na licu,ma koliko da je teška borba bila…Na mnoga zatvorerna srca sam naišla…Na žalost…Nisu ni hteli da mi pruže šansu da im pokažem koliko mogu,koliko vredim…
    Na prethodnom poslu šef me je psihički maltretirao,jer mu se nije svidelo što nagluva osoba ima daleko veće obrazovanje od njega i što imam svoj stav,svoju snagu da se bori za svoje mesto pod suncem…Nisam mogla da ga prijavim,jer niko od kolega nije hteo da stane uz mene,jer su se svi trudili da mu podilaze.Posle 4g.takve diskriminacije dozivela sam jak napad zujanja i vrtoglavice,pri čemu sam potpuno izgubila sluh i centar za ravnotežu mi je veoma oštećen…Lekari su rekli da više nisam sposobna za rad u proizvodnji,gde sam ranije radila ( a tom šefu sam ranije skrenula pažnju da ne smem da radim u proizvodnji jer ću potpuno izgubiti sluh,na šta mu je odgovor bio ”da nadjem muškarca koji će me izdržavati” (???)
    Srećom,moji prijatelji su se zauzeli za mene i firma me je prebacila u administrativni sektor gde sasda radim sa ljudima koji imaju razumevanja za mene i zadovoljna sam.
    Suština priče je da postoje osobe koje nas tretiraju kao da smo retardirani,a samo imamo problem sa sluhom,vidom ili nogama…Nemamo mi problem sa mozgom!!!
    Na zalost,mnogi ljudi imaju taj problem….problem sa svojim mozgom…

  4. Arpad (Reply) on Monday 26, 2012

    Budimo ljudi učinimo nešto svi iz svog delokruga rada delovanja da narednog dana možemo sami sebe pogledati u oči i reći ja sam doprineo poboljšanju statusa i životnog standarda invalida .Setimo se hendikepiranih osoba i nakon završenih izbora da ih ne omalovažavamo već da ih prihvatamo sebi ravnima kojima potrebno mnogo više truda za učenje,rad i društveni život i time zaslužuju i mnogo veće poštovanje.