Gostujući bloger: Nataša Buzurović

Zovi me ćupom, al’ me ne razbij“, imala je običaj reći moja pokojna baka.

Te njene reči sam  često sebi ponavljala one prve, najteže godine, kad sam pokušavala naći naziv za ono što se dešava mom detetu. Dane sam provodila čitajući sve što sam  mogla da pronađem o autizmu, aspergerovom sindromu i disfaziji. Noći, umesto da donesu olakšanje, čini mi se da su bile još teže. Budila sam se iz nečeg što je više ličilo na košmar nego san i prvo na šta bih pomislila je bila reč “autizam”. Briga za dete i strah od nepoznatog….

Vremenom autizam je za nas postala reč kao i sve druge, a što je još važnije Aleksa za većinu ljudi koji ga poznaju, samo Aleksa.

Međutim, nekada sam u situaciji da nije dovoljno da ga prestavim samo kao Aleksu, već moram uz to da dodam još nešto.

Termin koji se često čuje, a meni najviše smeta, je “dete sa posebnim potrebama”, jer mislim da on ima iste potrebe kao i sva druga deca, da se igra, ide u školu, da bude voljen, mažen i pažen. Neka deca te svoje potrebe možda zadovoljavaju na način koji se razlikuje od uobičajenog, ali su potrebe iste.

Slično objašnjenje sam čula i od jedne jako vedre žene koja je korisnik kolica, a koju sam upoznala na jednom seminaru. Na tom seminaru jedno od predavanja je bilo i o REČNIKU, o čemu u stvari želim ovde da pišem.

Pre tog predavanja sam znala da mi neki termini smetaju, kao ovaj što sam spomenula, ali nisam znala koje da koristim i šta koja grupacija može da smatra uvredljivim.

Prvo što sam čula tamo i mislim da je najvažnije je to da se OSOBA ( dete, žena, muškarac ) uvek stavlja na prvo mesto. Mislim da zaista drugačije zvuči kada se kaže dete sa autizmom, jer je tu naglasak na dete, od autistično dete, gde se na prvo mesto stavlja autizam.

Pored toga treba naravno izbegavati uvredljive tremine kako za samu osobu, tako i njeno najbliže okruženje.

Treba koristiti termine koji imaju približno isto značenje za veliki broj ljudi.  Da ne bi upali u zamku politički korektnog govora, isto tako, ako sama osoba za sebe koristi neki termin onda se treba prilogoditi tom terminu.

Kao opšti najneutralniji termin u engleskom jeziku postoji reč DISABILITY, koja bi u prevodu značila OMETENOST. Međutim, neke osobe koje se kreću uz pomoć invalidskih kolica kažu za sebe da nisu ometene (disabled), već da su sposobne na drugi način (differently abled).

Dva termina koja sam čula na seminaru i koja meni zvuče prihvatljivo, a mislim da su ih smisili ljudi iz “Lokalnog inkluzivnog tima” iz Niša su “osoba sa iskustvom ometanja” i “osoba sa potrebom za dodatnom društvenom podrškom“.

Svi znamo da su izrazi poput idiot, imbecil, kreten…pežorativni, a nekad su smatrani stručnim. Isto tako su prevaziđeni termini intelektualna deficijencija i intelektualna subnormalnost. Termin koji se kod nas i dalje koristi je osoba sa mentalnom retardacijom, ali se i on polako napušta. U stalnoj potrazi za terminima koji nemaju negativnu konotaciju došlo se do tremina INTELEKTUALNA OMETENOST ili INTELEKTUALNE POTEŠKOĆE i to se trenutno smatra najprihvatljivijim treminom, kada su u pitanju osobe sa ispod prosečnim inetelektualnim sposobnostima.

Pišući ovaj tekst, najveću dilemu sam imala kada sam došla do osoba sa motoričkim i senzornim smetnjama. Obratila sam se za pomoć “Udruženju studenata sa hendikepom ” i oni su bili jako ljubazni i objasnili mi zašto upotrebljavaju termin hendikep, a ne invaliditet.

Na njihovm sajtu http://www.ush.rs sam pronašla i BONTON u kojem sam našla odgovore na pitanja koja su mene mučila kada je u pitanju svakodnevna komunikacija  sa osobama sa hendikepom.

Ovde ću pomenuti par stvari koje su se meni učinile najvažnije , a ostalo ako vas zanima mozete naci na http://www.ush.rs/files/publikacije/bonton.pdf, samo prvo da se vratim na termin.

Osoba sa invaliditetom je termin koji se koristi u zakonskim aktima države Srbije. Koren reči invalid je u latinskoj reči invalidus što znači nejak, nemoćan, manje vredan.

Po “Leksikonu stranih reči i izraza ” (M.Vujaklija, Prosveta) reč invalid znači :onaj koji je nesposoban ili onesposobljen za službu i zarađivanje radi izdržavanja sebe i svoje porodice, naročito onaj koji je onesposonljen u ratu, ratni invalid.

Zbog toga su se studenti opredelili za izraz HENDIKEP tj. OSOBA SA HENDIKEPOM.

Kada su u pitanju senzorna oštećenja (oštećenje vida i sluha ) onda treba koristiti termine OSOBA SA OŠTEĆENIM VIDOM ili OSOBA SA OŠTEĆENIM SLUHOM.

Da se sad vratim na ponašanje.Ono što mene zna da dovede u nedoumicu je da li treba da ponudim pomoć. Odgovor iz Bontona je :

Ako vam se učini da postoji potreba za pružanjem pomoći osobi sa hendikepom, pitajte je da li joj je potrebna pomoć i na koji način joj je najbolje pomoći.

Sledeća stvar je , a to mi je skoro rekao i jedan poznanik koji je korisnik kolica:

Obraćajte se direktno osobi sa hendikepom, a ne preko nekoga ko je u njenom društvu.

On kaže da mu najviše smeta kad je recimo u restoranu i konobar se obraća onome ko je sa njim i tog nekog pita šta on želi, a ne obraća se njemu lično. Ili kad ide sa ocem i sretnu nekog na ulici i taj neko krene ocu da postavlja pitanja u vezi sa njim, kao da on nije tu. Mogu samo da zamislim kako se oseća. Inače, kad sam ga pitala da li on za sebe kaže da je osoba sa invaliditetom ili hendikepom, rekao  je: “Ni jedno. Ja sam neko ko koristi kolica” . 🙂

Što se tiče upoznavanja piše sledeće:

Prilikom upoznavanja ne izbegavajte rukovanje sa osobom koja ima amputiranu ruku, kvadriplegiju ili protezu umesto ruke ili šake. Možete se rukovati dodirom, levom rukom, ili onako kako to najviše odgovara osobi sa hendikepom.

Kada su u pitanju osobe koje otežano govore obavezno zatražite da vam se ponovi ono što niste razumeli, ali nikako ne glumite da ste razumeli iako niste. Dozvolite toj osobi da sama završi započetu rečenicu i nemojte joj pomagati.

Sa osobom koja ima oštećenje sluha razgovarajte polako, okrenuti direktno ka njoj jer izrazi lica i pokreti usana pomažu u razumevanju. Ne vičite, ne govorite u uho i ako mislite da se niste sporazumeli napišite poruku.

Pozdravljajući osobu sa oštećenjem ili nedostatkom vida, kažite i svoje ime.

Ovo mi je bilo jako zanimljivo jer stvarno ne znam kako bih se ponašala da upoznam osobu sa ostećenim i sluhom i vidom :

Osobe koje su sa oštećenim sluhom a pritom imaju i potpuno oštećen vid, jedino mogu da komuniciraju ako dodirom ispisujete slova na njihovom dlanu.

I da, ne treba izbegavati izraze poput  “vidimo se “, “trčim dalje “, “čujemo se”, bez obzira o kakvom hendikepu se radi kod osobe sa kojom razgovarate, inače bi zbog bojazni od pogrešnog izraza razgovor  mogao zvučati usiljeno.

Nadam se da sam ovim bar malo pomogla vama koji ste imali dileme slične mojima. Ono što ja mislim da je navažnije u ostvarivanju komunikacije je da prihvatiti to da jesmo različti, ali da nas to ne treba sprečiti da komuniciramo.

*Tekst je izvorno objavljen 28. aprila 2009. godine na Blogu B92, a ovde ga prenosimo uz ljubaznu dozvolu autorke.



  1. Ivana Vasiljevic (Reply) on Wednesday 21, 2012

    Draga Nataša,
    mislim da je osetljivost/svesnost u odnosu na reči/rečnik koji se koristi važan deo lične, ali i opšte kulture, bontona. Lepo je znati kako se nešto što nekog životno značajno određuje zove, kao i kakvo se ponašanje očekuje u komunikaciji sa osobama koje imaju, na primer, oštećenje vida… kako bi se obostrano dobro osećali u međusobnoj komunikaciji.
    Ipak, mnogo važnije od imenovanja tog tipa je kvalitetan međuljudski odnos i uvažavanje ličnosti pojedinca, a ne fokus na hendikepu, poteškoći…
    Odličan, instruktivan tekst.

  2. Ivana (Reply) on Wednesday 21, 2012

    Ja se ne bih baš složila sa mnogim stavovima ovde iznetim.
    Recimo, iskreno ne razumem zbog čega nekom smeta izraz “posebne potrebe”. Moje dete ima posebne potrebe. Ima deset godina, ali se njene potrebe uveliko razlikuju od potreba prosečnog desetogodišnjaka. U tome je posebnost njenih potreba. Potrebno je da je neko odvede u toalet, jer ona to ne ume sama, da je obuče, presvuče, pomogne da opere ruke, da joj da jede… Ni jednu od tih potreba desetogodišnjak zapravo nema, on će sve to uraditi sam.

    Evo mog davnašnjeg teksta o terminologiji. Tu možete da pročitate da je “hendikep” takođe pežorativan izraz.
    http://www.ivanino-blago.com/2007/12/02/3-decembar-2/

    Pozdrav i nadam se da će na ovom blogu biti i nekih novih autorskih tekstova.

    • Zoltan (Reply) on Wednesday 21, 2012

      Draga Ivana,

      ja se ne slažem sa vama da postoje “posebne potrebe”. Svi mi imamo neke potrebe, koje su specifične za svaku jedinku, te se svi možemo nazvati osobama sa posebnim potrebama. Ja na primer ujutru kad ustanem imam posebnu potrebu da doručkujem i popijem kafu, a da pri tom ne komuniciram nisakim. Tek kad popijem kafu počinjem da pričam. Moja posebna potreba je da nosim naočare, pošto bez njih ne mogu da vidim na daljinu, niti da čitam knjige, istražujem po netu. Moja posebna potreba je da nosim uloške za cipele pošto imam spuštene tabane, i ako ih ne nosim, onda me bole kolena i leđa.

      Pričajući o terminologiji, meni su lično oba termina ok za korišćenje, i osoba sa invaliditetom i osoba sa hendikepom, dok lično koristim prvi termin.

      Svi jednaki, svi različiti 🙂

  3. Natasa Buzurovic (Reply) on Wednesday 21, 2012

    @Ivana
    “Ni jednu od tih potreba desetogodišnjak zapravo nema, on će sve to uraditi sam.”
    Ivana, svaki desetogodisnjag IMA te potrebe, ali kao sto si i sama rekla neko ce to da uradi SAM, a nekom ce biti potrebna pomoc. 🙂
    Jednom sam cula jedan lep izraz, “osoba sa iskustvom ometanja” i mislim da bi on bio najadekvatniji. Sve dok ne naidje na prepreku, osoba sa hendikepom ili invaliditetom (ja podjednako koristim oba izraza, zavisno od toga kome se obaracam) ne oseca svoj hendikep.
    Cilj svakog drustva bi trebao da bude da ukloni sto vise tih prepereka i pruzi pomoc onima kojima je potrebna, ne bi li ih tako dovela u koliko toliko isti polozaj sa osobama koje nemaju hendikep. To je ujedno i preduslov za kvaliteteno socijalno ukljucivanje.
    @ Ivana Vasiljevic
    Naravno da je odnos najvazniji, a i neke stvari radimo instiktivno, ali uvek moze i bolje, zar ne? 🙂
    Hvala na lepom komentaru. 🙂
    @Zolatan
    Imamo istu jutarnju posebnu potrebu. Nadam se da si do sada popio kafu i da mozemo da pocenemo da razgovaramo. Ustvari odoh prvo da procitam tvoj blog:)(tvoj je onaj prvi na naslovnoj?)

  4. Marijana (Reply) on Wednesday 21, 2012

    Poštovana Nataša,

    Htedoh samo da pohvalim vaš napor da ukažete na ovaj veoma važan semantički aspekt. I sama sam bila često u prilici da čujem frazu “osoba sa posebnim potrebama” i nastojim, kad god sam u prilici, da ljude edukujem i skrenem im pažnju da tu baš i nema govora o bilo kakvim posebnim potrebama. Iz mog dosadašnjeg iskustva, sintagma “osoba sa invaliditetom” nikoga nije povredila da tako kažem, odnosno, niko mi se na upotrebu ove fraze nije požalio. Te ja taj termin i koristim. To je moje iskustvo, pa reko’ da ga podelim sa vama 🙂