Biti različit znači biti drugačiji. A biti jednak znači biti uvek – različit! Tek kada je drugačiji jednak može se govoriti o uvažavanju različitosti. Suština tog principa zasniva se na poštovanju mogućnosti. Čim se, doduše, pozivamo na jednakost potvrđujemo postojanje nejednakosti, kao što je i insistiranje na različitosti posledica njenog neuvažavanja. Kada promovišemo toleranciju, na primer, multikulturalnost, rečju drugost, zapravo samo govorimo o prevazilaženju postojeće stvarnosti zarad mogućnosti. Priča o pristupačnosti i konceptu “Dizajn za sve”, koju započinjemo, jeste upravo priča o različitosti, jednakosti različitosti, tačnije o ljudskim mogućnostima.

U našem društvu uobičajen je stav da je pristupačnost, bilo da je reč o pristupačnosti prostora, informacija, usluga, proizvoda, isključivo potreba osoba sa invaliditetom, naročito onih koje koriste invalidska kolica. Pogrešno! Pristupačnost se odnosi na sve, to je svačija potreba – omogućava da ljudi samostalno i nezavisno funkcionišu u različitim životnim okolnostima. Jednako i u jednakim uslovima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne, intelektualne i psihičke karakteristike ili godine starosti. Pristupačnost, dakle, i treba shvatiti kao mogućnost. Istovremeno je ona i sinonim za komfor, bezbednost i jednostavnost… Kao da je sve što nas okružuje, što koristimo i što nam koristi dizajnirano baš za nas, odnosno za sve!

Sećate li se samo koliko ste puta videli da neko ne može da uđe u gradski prevoz jer mu je noga u gipsu, a stepenik autobusa suviše visok pa ga ne može preskočiti, ili, da osoba niska rastom ne vidi službenika za šalterom, a prinuđena je da sa njim komunicira. Da li je u redu da se stranac ne snalazi na našim ulicama jer su sve informacije o prostoru ispisane ćiriličnim pismom ili ga u banci niko ne razume jer ne govori njegovim jezikom? Zamislite kako bismo se ponašali i osećali da ne možemo, ovakvi kakvi jesmo, prići pojedinim trgovima, prodavnicama, da zbog visine na koju je postavljen bankomat ne možemo podići novac kada nam zatreba, ili u situacijama kada nas o potencijalnim opasnostima niko i ništa ne obaveštava na odgovarajući, nama razumljiv način?! Živeli bismo, dakle, u nepristupačnom okruženju, u nepristupačnom društvu, i bili nepristupačni i sebi i drugima, samo zato što smo, baš takvi kakvi jesmo, različiti.

Kako onda da svi budemo jednaki, a ipak ostanemo različiti? Mladi ili stari, plavi ili smeđi, visoki ili niski, veseli ili oni neraspoloženi, više ili manje lucidni, (ne)kreativni, brži ili sporiji… rečju svakakvi. (Ne)pristupačni. Biće da je problem što naše društvo još uvek nije svesno postojanja različitosti među ljudima. Tek ne prepoznaje one naše privremene karakteristike – kada smo trudni, bolesni ili imamo polomljenu ruku…  Ako tome dodamo i demografske osobine, poput vere, kulture, običaja koje negujemo, pa jezika kojim govorimo, ili našeg materijalnog stanja – nastaje promenljiva s x nepoznatih, koju društvo, ovakvo kakvo smo ga stvorili, ne ume da reši. A mora da zna da ne postoje dve iste osobe na svetu, niti jedna funkcioniše na isti način tokom celog života.

(Ne)pristupačnost o kojoj često slušamo, naročito u kontekstu (ne)poštovanja ljudskih prava, nastaje onda kada se ljudske različitosti (ne)uvažavaju prilikom planiranja i kreiranja okruženja, proizvoda i usluga koje koristimo. Zašto je tako? Jer se prilikom planiranja kao osnovna mera koristi aritmetička sredina, odnosno prosečna vrednost brzine, visine, težine ili snage čoveka. Kakav paradoks! Takva prosečna osoba, opet artmetički računato, ne postoji, te je posledica takvog razmišljanja okruženje koje koristi mali broj ljudi. Svi oni koji se ne mogu uvrstiti u taj “prosek”, bilo da su iznad ili ispod njega po fizičkim, kognitivnim ili ostalim karakteristikama, ne mogu u potpunosti koristiti izgrađeno okruženje i nisu njime zadovoljni. A oni koji ne mogu nikako da koriste postojeće okruženje, informacije i proizvode su diskriminisani i isključeni iz društvenih tokova.

I svi oni kojima su, na taj način, životne mogućnosti uskraćene, vremenom sve više smanjuju sopstvene potrebe i htenja. Tako na primer, roditelji s malom decom, stari, ili osobe s invaliditetom zbog nepristupačnog okruženja ređe putuju. Još jedan dokaz da planeri i projektanti ne poštuju različitost i da razlike tumače kao nešto što im otežava rad. O pristupačnosti ne razmišljaju – a od šume ne vide drvo, odnosno, od ljudi ne prepoznaju pojedinačnog čoveka i njegove potrebe.

Često, pod izgovorom da vodi brigu o stanovnicima, društvo primenjuje još jedan pogrešan model – “specijalni dizajn” koji se odnosi na pojedine kategorije, poput osoba s invaliditetom. Time, istovremeno, diskriminiše sve ostale grupe, jer stvara novi oblik segregacije – specijalne proizvode, platforme, ulaze, toalete, stvari i potrebe.

Kako prevazići problem? Spoznajom i prihvatanjem čoveka, onakvog kakav jeste – različit. Okruženje treba da dizajniramo tako da ga možemo koristiti bez obzira na naše fizičke, senzorne ili neke druge osobine. Takav pristup, koji ne počiva na aritmetičkoj sredini ili “specijalnom dizajnu”, svima je podjednako koristan – on je za sve.

Na ovom blogu koji promoviše ravnopravnost i jednako učešće svih, pisaćemo upravo o tom drugačijem modelu razmišljanja, koji je usmeren na samog čoveka. Samo stvaranjem pristupačnosti u oblastima kao što su saobraćaj, stanogradnja, obrazovanje, zapošljavanje, ekonomija, turizam, politika, informaciono komunikacione tehnologije… možemo napraviti veliki korak ka socijalnoj inkluziji i jednakim mogućnostima. Ukoliko uspemo u tome, to će značiti, da smo svi jednaki, a ipak – različiti!

 

Miodrag Počuč

Miodrag Počuč

Doktorant na Odseku za saobraćaj Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Magistrirao je 2010. godine u oblasti primene koncepta "Dizajn za sve” u planiranju saobraćaja. Autor je više objavljenih radova o pristupačnosti i dizajnu za sve. Desetogodišnje iskustvo u toj oblasti sticao je i kao aktivista u organizacijama civilnog društva. Osmislio je i koordinirao više desetina projekata koji se odnose na pristupačnost. Takođe je koordinator Tima za pristupačnost Grada Novog Sada i član Mreže evropskog koncepta pristupačnosti – EuCAN.



  1. Nataša Lukić (Reply) on Thursday 15, 2012

    Vaš tekst je za mene izuzetno zanimljiv i pomoći će mi da ubuduće probleme jednakosti- različitosti- pristupačnosti počnem posmatrati u potpuno novom svetlu.Sve ste rekli krajnje jednostavnim i razumljivim rečima i potpuno argumentovano. Pri pomenu reči inkluzija većina ljudi stavlja znak jednakosti sa osobama koje imaju određeni vid invaliditeta .Kako sada posmatram radi se o socijalnoj inkluziji i jednakim mogućnostima svakog pojedinca, tačnije ljudskim mogućnostima.Znači, svaki pojedinac može, da tako kažem, imati trajnu posebnu potrebu kao npr. invalidno lice ili posebnu potrebu iz razloga neke privremene karakteristike (bolest, trudnoća, polomljena ruka, mala deca, itd..).
    Moje je mišljenje da se, kada su životne mogućnosti uskraćene, vremenom ne smanjuju sopstvene potrebe i htenja, već dolazi do spuštanja sopstvenih kriterijuma pri zadovoljavanju nekih potreba .Ovo,međutim, vodi ka neostvarenom pojedincu , koji se polako, ali sve više isključuje iz društvenih tokova.Što se tiče projektanata i planera, poštovanje različitosti pri “dizajniranju” okruženja, proizvoda itd. zavisi u kolikoj meri oni koji o tome odlučuju to žele da reše i na koji način. Zadržaću se samo na dva primera: neophodnost bržeg širenja mreže dečjih ustanova – vrtića, obdaništa i širenja mreže raznovrsnih usluga koje bi omogućile da oba roditelja lakše zadovoljavaju neke svoje potrebe, kojih se čak i u potpunosti odriču dok su deca mala.
    Takođe, briga za osobe u tkz.”trećem dobu” kod kojih jedna privremena karakteristika tj. odlazak u penziju prerasta, ustvari, u stanje stalne posebne potrebe.

    I

    • Miodrag Počuč
      Miodrag Počuč (Reply) on Thursday 15, 2012

      Nataša, hvala Vam na komentaru. Drago mi je da vam je tekst pomogao da u budućnosti pitanje pristupačnosti posmatrate iz malo drugačijeg ugla.
      Inkluzija jeste nešto što se odnosi na SVE ljude. U tom smislu, treba da izbegavamo zamku da je povezujemo sa samo jednom grupom ljudi. Da bi se ostvarila inkluzija u na primer, obrazovnom sistemu, potrebno je da imamo: pristupačnu zgradu kao javni objekat, pristupačne nastavne programe, pristupačna učila, pristupačna nastavna sredstva, pristupačan inventar, pristupačne usluge ….jednom rečju sve (jer je sve uzročno-posledično).
      Ostvarivanje inkluzije u nekom društvu podrazumeva promenu celokupnog sistema (u datoj oblasti), u koji treba da budu uključeni svi. U suprotnom ona neće biti u potpunosti moguća.
      Potrebe svih ljudi su iste, i u tom smislu ne postoje manje ili više značajne (ili posebne) potrebe…sve su to ‘ljudske’ potrebe. Razlika je u načinu zadovoljavanja tih potreba. Na primer, svi ljudi imaju istu potrebu za kretanjem, ali je suština u tome što tu potrebu različiti ljudi zadovoljavaju na drugačije načine (neko uz pomoć,štapa, štaka, hodalice, a neko sa kolicima, biciklom i/ili slično). Ujedno to je upravo ono čega naše društvo nije svesno. Nismo svesni činjenice da ljudi imaju različite fizičke, senzorne, intelektualne (kognitivne) mogućnosti, te i dalje stvaramo svoje okruženje ignorišući te razlike i mogućnosti.
      Mislim da ljudi nikada svesno ne donose odluku da smanje svoja htenja i zahteve već ih na to “natera” okruženje, koje je svojim osobinama i karakteristikama postavilo prevelike zahteve pred nekog pojedinca. Zašto ne vidimo više osoba sa invaliditetom ili starih ljudi na našim ulicama? Mi ih ne vidimo, ne zato što oni ne žele da izađu, već zato šte ne mogu, jer im uslovi koje (ne)postoje u okruženju to ne dozvoljavaju ili otežavaju do te mere da je kretanje nemoguće. Setimo se samo nedavnog snega kada su ljudi redukovali svoju potrebu za kretanjem jer je okruženje bilo nepristupačno.
      Dakle, mi treba da menjamo naše okruženje (u smislu da povećavamo njegovu pristupačnost svima), a ne ljude, jer su oni takvi kakvi jesu – različiti, i ne možemo ih menjati. Upravo zbog toga nam je potreban ‘dizajn za sve’, jer kreiranjem okruženja u skladu sa ljudskom različitošću, mi želimo da premostimo jaz između različitih mogućnosti pojedinaca i zahteva koje pred njih postavlja okruženje. Loše dizajnirano okruženje, proizvod ili usluga povećava taj jaz (ivičnjaci, stepenice), dok ono okruženje koje je dobro osmišljeno smanjuje zahteve okruženja prema ljudima.

  2. Vladimir (Reply) on Thursday 15, 2012

    Ima li razlike izmedju “posebnih potreba” i “obicnih” ili “stalnih” potreba coveka u odredjenom zivotnom dobu? Zar osnovne ljudske potrebe nisu iste uvek i svuda? Ko se bavi kod nas dizajnom za sve, koji ste pominjali u tekstu, kada je reč o uslugama koje dobijamo svakodnevno, u saobracaju, turizmu, zdravstvu, prosveti…? Ima li Srbija zakonsku regulativu o tome ili se time sporadicno bave samo oni koje to dotiče?

    • Miodrag Počuč
      Miodrag Počuč (Reply) on Thursday 15, 2012

      Vladimire, hvala Vam na ovim dobro postavljenim pitanjima. Kao što sam napomenuo i u prethodnom kometaru, moje mišljenje je da nema razlika između potreba.
      Primenu koncepta ‘dizajn za sve’ deklarativno zastupa većina organizacija koje okupljaju ili se bave osobama sa invaliditetom, a koje u svom radu promovišu potrebu za stvaranjem pristupačnog okruženja. Međutim, nekom ozbiljnijom primenom ‘dizajna za sve’ u praksi, bavi se svega 3-4 organizacije u Srbiji i par privatnih firmi.
      Naša zemlja ima prilično afirmativno zakonodavstvo kada je u pitanju pristupačnost. Na primer: Ustav Republike Srbije, Zakon o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom i Zakon o zabrani diskriminacije (opšti), eksplicitno navode da niko ne sme da bude diskriminisan po osnovu svojih fizičkih, senzornih ili nekih drugih karakteristika, a prilikom korišćenja nekog objekta, proizvoda i/ili usluge. Zakon o planiranju i izgradnji, na primer, navodi da svi javni objekti treba da budu pristupačni svima. Takođe, imamo i Pravilnik o tehničkim standardima pristupačnosti (podzakonski akt Zakona o planiranju i izgradnji) koji propisuje neke ključne standarde u oblasti pristupačnosti (prilikom izgradnje objekata, saobraćajnica i sl.). Navedeni pravilnik nije baš u skladu sa vremenom tj. nije idealan, ali ga ipak imamo…
      Najveći problem je u tome, što veliki broj nadležnih ustanova i pojedinaca zapravo nije dovoljno upućen u pitanja pristupačnosti, tj. pristupačnost nije deo njihovog svakodnevnog rada i razmišljanja, već se time bave samo onda kada neko na njih izvrši pritisak. Sa druge strane, ne postoji ni adekvatna kontrola niti sankcija za neprimenjivanje tih zakona ili standarda prilikom gradnje objekata ili saobaćajne infrastrukture.
      Više o ovoj temi biće i u nekom od narednih blogova, pa vas pozivam da i dalje pratite ovu temu.

  3. Ljiljana (Reply) on Thursday 15, 2012

    Poštovani gospodine Počuč,
    Zaista ste izvanredni. Vaši odgovori na komentare toliko su jasni, tako se divno “spustite” na naš nivo kada nam objašnjavate. Pri tom, sve su to normalne stvari koje nas okružuju, a mi ih, jednostavno i ne primećujemo. Strašna je i sama pomisao na to – koliko je čovek sebičan kada je mlad i zdrav i kada nema vremenskih nepogoda. Sada mi je palo na pamet kako se uvek “nerviram” i pitam ko je ugradio ovakav interfon u zgradi u kojoj živim. Daklem: jednom rukom morate držati ključ u bravi a drugom kvaku kako biste povukli vrata ka sebi. Pošto vrata imaju gornji mehanizam za brzo-automatsko zatvaranje, sledeći potez je: podmetni stopalo da se vrata ne zatvore pre vremena i…ah, konačno sam u holu zgrade :). Kada sam sa koferom ili cegerom koji nosim sa pijace, onda mi ovi rekviziti zamene stopalo. Ne prođe dan a da se ne zapitam: konstruktore, gde si? Samo da te vidim i biće mi lakše. Tako ulaze svi stanari, doduše nisu tako drčni – navikli su a i mladi su. Pitam ih kako ću ući u zgradu ako se (ne daj Bože) šlogiram (ja ili bilo ko). Uz ljubazan osmeh svi komentari se svode na: “haj’te komšinice, nećemo tako razmišljati”. Ok. nećemo…Vaš rad u oblasti primene koncepta “Dizajn za sve” ima veliki značaj u svakodnevnom životu svih nas i izuzetno je plemenit. Ali, očigledno: vi ste avangarda. Zaživeće i to jednoga dana. Za sada samo tu i tamo ponegde. Polako ali ipak ima pomaka. Hvala Vam što ste se tako temeljno posvetili ovom konceptu. “Dizajn za sve” – predivno 🙂

  4. Miodrag Počuč
    Miodrag Počuč (Reply) on Thursday 15, 2012

    Poštovana Ljiljana, hvala Vam na lepom komentaru. Ujedno, on mi je jednim delom poslužio i kao inspiracija za naredni blog… 🙂

  5. Milica (Reply) on Thursday 15, 2012

    Pre nekoliko meseci sam prisustvovala jednoj tribini(predavanju) o dizajnu za sve. Pre toga nisam ni čula da se neko bavi time, što pokazaju koliko je naša država angažovana oko toga. Bilo je tu mnogo korisnih stvari za videti i čuti, ali pored nas (osoba sa invaliditetom) prisustvovalo je svega četvoro ljudi koji su na nekoj funkciji u opštini. I to se završilo na tome.
    Na žalost nepristupačnost je mnogo veća od pristupačnosti. Kada treba da odem u prodavnicu, biblioteku, kafić, školu moram naći nekoga ko može da me uvede. Ne znam da li je ovde mesto za ovakvo pitanje, ali pošto vidim da ste studirali u Novom Sadu, zanima me koji su fakulteti pristupačni za invalidska kolica? Sledeće godine bi trebalo da upišem fakultet, a želim da mogu sama da mu pristupim.

    • Miodrag Počuč (Reply) on Thursday 15, 2012

      Poštovana Milice,
      Najveći broj objekata na Univerzitetu u Novom Sadu je ili delimično ili u znacajnoj meri pristupačan za sve studente. Većina objekata fakulteta ima izgrađene pristupne rampe na ulazima (Fakultet tehničkih nauka, Poljoprivredni fakultet, Filozofski fakultet, Prirodno matematički fakultet, Medicinski fakultet i drugi). Jedan broj fakulteta među kojima su i Fakultet tehničkih nauka i Pravni fakultet su nedavno ugradili i nove liftove, čime je omogućena vertikalna komunikacija po etažama, unutar jednog dela objekta. Da ne bi pomislila da je sve idealno važno je da znaš da neki objekti ili njegovi delovi i pored pristupačnog ulaza i ugrađenih liftova ipak nisu apsolutno dostupni svima, jer postoje manji ili veći problemi unutar tih objekata (nepristupačne učionice/amfiteatri, računarski centri , toaleti i/ili biblioteke)…
      Po mojim informacijama fakultet koji je i dalje ostao apsolutno nepristupačan je Tehnološki fakultet. Međutim, najbolje bi bilo da se sa istim pitanjima obratiš i Novosadskom udruženju studenata sa invaliditetom (NSUSI) koje ima sedište na Pravnom fakultetu. Siguran sam da ti oni mogu dati najsvežije informacije jer postoji mogućnost da se u međuvremenu nešto i promenilo na bolje.
      Pešačke staze su adaptirane još 2003. godine, tako da postoji mogućnost nesmetanog kretanja unutar kampusa Univerziteta.
      Za kraj, mali savet…. veoma je važno da upišeš onaj fakultet koji zaista želiš bez obzira da li je njegov objekat pristupačan ili ne. Obezbedjivanje pristupačnosti je proces koji će po zakonima i pravilnicima svi fakulteti morati da sprovedu u narednom periodu, pa ti u tom smislu to nikako ne sme biti kriterijum za odabir. 🙂