Dugo me nije bilo, pa evo ponovo da se aktiviram, pronašao sam malo vremena u svom ovom ludilu koje mi se desilo u privatnom i poslovnom životu, ali o tome nešto kratko na kraju ovog teksta.

„Kud god da krenem svuda nailazim na prepreke“ – reči su predivne Mile iz kratkog spota na kraju ovog teksta. Na kakve to prepreke danas nailaze osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji? Pa, najveće od svih prepreka su prepreke u glavama donosioca odluka da se problematici invalidnosti pristupi iz socijalnog modela, odnosno da se osobe sa invaliditetom vide kao nosioci prava, kao osobe koje same donose odluke, kao osobe koje mogu da kažu hoću ili neću, a ne da neko drugi o tome odlučuje umesto njih.

U našoj državi kao po šablonu se potpisuju međunarodne konvencije, donose se novi „afirmativni“ zakoni, koji na žalost nisu propraćeni odgovarajućim podzakonskim aktima. Takoreći da ne postoji mehanizam promocije zakona na lokalnom nivou. Zaposleni u javnoj administraciji na lokalu od prevelikog obima trač partija, ispijanja kafa i planiranja godišnjih odmora ne stižu da se informišu o novim zakonima, a kamo li da iste pročitaju, prostudiraju i pokrenu inicijativu za implementaciju istih na lokalnom nivou. Onda kada civilni sektor organizuje tribine, seminare, okrugle stolove, predstavnici države, oni koji primaju novac od mog i vašeg poreza nemaju vremena da se udostoje da se pojave na događajima koji se organizuju, a i ako se pojave, nekako brzo nestanu, u prvih pola sata, sat, pod izgovorom da imaju previše posla, ne mogu da stignu, itd. Ali ja vas onda pitam ovde, kako to nemaju vremena? Čime se bave predstavnici lokalne administracije? Ne znaju koji se zakoni donose, ako su pak čuli da je neki zakon donesen, onda se ne potrude da ga prostudiraju, kad ih pozovemo na prezentacije oni nemaju vremena! Žao mi je, ali vreme morate da pronađete, pošto vas mi plaćamo od našeg poreza, radimo vaš posao, umesto da nas vi upoznate sa zakonima, strategijama, itd., mi to radimo umesto vas, pa onda morate da pronađete vreme!

Pre više od dve godine donesen je Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Pre nešto više od godinu dana donesen je Zakon o socijalnoj zaštiti koji uređuje usluge (servise) podrške za osobe sa invalidititetom. Zašto onda još uvek u republici Srbiji poslodavci radije plaćaju penale u budžet nego da zaposle osobe sa invaliditetom? Zašto poslodavci, uključujući i državu kao jednog od najvećih poslodavaca, nisu spremni da zajedno sa osobama sa invaliditetom porade na promociji zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Lako je doneti zakon. Par stručnjaka sedne, sastavi zakon koji treba da bude u skladu sa tranzcionim trendovima ka Evropskoj uniji, prepišu se par linija i prekrene se red reči već postojećih zakona u zemljama EU i zemljama iz okruženja koje su već sinhronizovale svoje zakone sa Eu regulativama, podnesu se na Skupštinu, usvoje, prođu Službeni glasnik, i to je to. Političari se na sva usta hvale, eto mi imamo afiramtivne zakone. Kroz Nacionalnu službu za zpošljavanje dajemo podršku poslodavcima koji žele da zaposle osobe sa invaliditetom. I šta dalje? Da li se radi na promociji zakona? Da li se radi na razvoju programa edukacije poslodavaca, uključujući i državu, o mogućnostima osoba sa invaliditetom? Da li se diskutuje o tome kako da se zaposli što veći broj osoba sa invaliditetom? Prema mojim saznanjima sa terena, mogu vam reći da ne, ili veoma malo. Odlično je da se putem javnih radova zaposle osobe sa invaliditeom. Ali to je kratkoročna mera. Nije održiva. Ne može da se donese Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, i onda da se usled svetske ekonomske krize donese Uredba u kojoj se kaže da nema povećanja broja zaposlenih u javnoj administraciji! To je malo suludo, i veoma nemoralno! Organizacija za koju sam radio do skora je početkom 2012.g. objavila Monitoring izveštaj o zapošljavanju osoba sa invaliditetom za 2011.g., i sada priprema novi izveštaj za 2012.godinu. Pronalasci su veoma poražavajući, i nadam se da će pronalasci kako ovog izveštaja tako i izveštaja na polju zapošljavanja osoba sa invaliditetom ostalih organizacija civilnog društva privući dovoljnu pažnju novih vlasti, kako bi se pitanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom podiglo na viši nivo, i krenulo se sa reči u dela!  Monitoring izveštaj “Zapošljavanje osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji – 2011” možete pronaći ovde

Moram da navedem i da pohvalim pojedine lokalne samouprave koje se uvek odazovu na pozive koje im upućujemo, koje aktivno učestvuju na sve aktivnosti koje imamo, i čiji predstavnici/ce pronađu vremena da prime osobe sa invaliditetom, da popričaju sa njima, i da zajednički planski kroz Lokalne akcione planove na polju invalidnosti rešavaju sistematski pitanja invalidnosti na lokalnom nivou.

I za kraj, ostao sam vam dužan da vam kažem kakvu sam to promenu uradio u svom životu. Preselio sam se u Nepal gde radim na poziciji Koordinatora odeljenja za podršku programima Handicap International-a. Nepal je jedna od najmlađih demokratija na globalnom nivou. Posle dugogodišnjeg rata koji je prestao 2006. godine, od kada još uvek imaju privremen ustav, ne vidim puno razlika između uživanja prava osoba sa invalidtietom u Srbiji i Nepalu. O ovome možda u sledećem tekstu, ili pak na mom privatnom blogu. Ako neko želi da čita o mojoj avanturi u Nepalu, neka mi uputi Email, i poslaću vam link za moj blog.

Naravno da ne zaboravim da se zahvalim Mili, i ekipi koja je pripremila spot o promociji prevoza za  osobe sa invaliditetom u nastavku. Ustavom Republike Srbije, Konvencijom o ljudskim pravima i mnogim drugim dokumentima u našoj zemlji garantovana je sloboda kretanja svim njenim građanima. Slobodnim kretanjem, osobe sa invaliditetom mogu da dođu između ostalog i do svog radnog mesta. Na žalost, sloboda kretanja za osobe sa fizičkim i senzornim invaliditetima skoro da ne postoji!

Sloboda kretanja nije pristupačno pravo za sve naše građane i građanke!

 

Zoltan Mihok

Zoltan Mihok

Dugogodišnji sam aktivista civilnog društva. Tokom svoje profesionalne karijere radio sam na mnogobrojnim programima sa fokusom na ljudska prava, pitanja invalidnosti, HIV/AIDS, i socijalnim servisima (uslugama) za osobe sa invaliditetom i osobe koje žive ili su pogođene HIV-om, lokalno akciono planiranje na poju invalidnosti, zagovaranje i lobiranje, razvoju holističkih mehanizama za monitoring ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Trenutno radim na poziciji Izvršnog direktora Centra za orijentaciju društva – COD.



  1. Зоран Мелев (Reply) on Monday 15, 2012

    До првог напретка у овој области можемо доћи оног тренутка, када довољна маса народа потпуно здравих људи, одбије наметнуту quasi обавезу да се понаша хендикепирано! Нити један Човек у људској цивилизацији није се родио са кланфама! То је препрека коју су измислили неки нељуди да сапну ЉУДСКОСТ! Организовано друштво има обавезу да физичке препреке савлада, ако низбог чега другог, оно да би превазишло ниво инстинкта инсеката!

  2. Rados (Reply) on Monday 15, 2012

    Kljuc promena lezi u podizanju svesti javnosti, kako donosilaca odluka, tako i poslodavaca i ostalih aktera u drustvu. Upravo zato pozdravljam ovakve spotove i apelujem na medije da ih sto vise vrte na svojim TV stanicama.

  3. Katarina (Reply) on Monday 15, 2012

    U civilizovanom drustvu bi svi trebalo da imaju iste sanse i da svako u svom domenu i prema svojim sposobnostima i mogucnostima moze da doprinese zajednici, medjutim…..iako drustvo ima zakonsku, a ne samo civilizacijsku obavezu stvari funkcionisu drugacije u praksi, tj. ne funkcionisu…na zalost. Slazem se da ovakvi prilozi treba cesce da budu emitovani na TV-u i da doprinose edukaciji sire zajednice.