„Savestan držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina“.

Ovako glasi član 28. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. zakon).

Da li smo razumeli šta je zakonodavac hteo da kaže?

Prosečan čitalac sigurno ima dobru predstavu o smislu ove zakonske odredbe, tj. da ona previđa mogućnost sticanja prava svojine na tuđoj stvari protekom vremena, iako mu verovatno nisu potpuno jasni svi upotrebljeni izrazi. Reči „držalac“ i „održaj“ najverovatnije su mu „strane“, jer se nije ranije sreo sa njima.

Dakle, stručna terminologija, u ovom primeru iz oblasti prava, ponekada može stvoriti manje ili veće teškoće onima koji je ne poznaju, a moraju da je primene. Kako bi bio prevaziđen ovaj problem, pristalice tzv. Pokreta za jednostavni jezik (Plain Language Movement) smatraju da bi sve vrste akata – pravnih, poslovnih, pa čak i akademskih – trebalo pisati jezikom koji je razumljiv prosečnoj osobi već prilikom prvog čitanja. Kada je reč o pravnim aktima, sledbenici ovog pokreta smatraju da ljudi imaju pravo da razumeju akte koji propisuju njihova prava ili obaveze.

Ovaj pokret stekao je značajan broj pristalica, a doveo je i do promena u radu državnih institucija u pojedinim zemljama. Primera radi, u oktobru 2010. godine, u Sjedinjenim Američkim Državama stupio je na snagu „Plain Writing Act of 2010“, koji obavezuje savezne organe da koriste tzv. jednostavni jezik u svim svojim aktima, kao i da obuče svoje zaposlene da se služe takvim jezikom.

Takođe, u Nemačkoj je od nedavno na snazi uredba koja reguliše nesmetan pristup internetskoj ponudi državnih organa. Uredba je zasnovana na Zakonu o ravnopravnosti hendikepiranih osoba i na Konvenciji Ujedinjenih Nacija o pravima osoba sa invaliditetom. Prema odredbama navedene uredbe, pojedine stranice ministarstava moraju da budu dodatno objavljene u verziji „jednostavnog jezika“. Veruje se da od ove promene neće imati koristi samo hendikepirana lica, već i osobe kojima je nemački strani jezik, kao i oni koji često muku muče sa „birokratskim nemačkim“.[1]

Pristalice Pokreta za jednostavni jezik tvrde da su tesktovi prevedeni sa „pravničkog“ na „jednostavni jezik“ manje opširni, jasniji, razumljiviji, prilagođeniji prosečnim čitaocima, i tome slično. Zapravo, iz jednostranih i ekstremnih primera koje koriste kao dokaze svoje tvrdnje o nerazumljivosti pravnih akata i nužnosti njihovog pojednostavljenja, možemo zaključiti da je pravna terminologija arhaična, izveštačena, pompezna, pa čak i smešna. U najkraćem – nepotrebna.

Ako je tako, koja je svrha bilo kakvog stručnog jezika?

Tu tajnu otkriće nam Vilijam Luc, američki lingvista koji se specijalizovao za jednostavni jezik. Po njegovim rečima:

„Jezik pravnika, političara, inteligencije trebalo bi da nam izazove osećaj niže vrednosti“.[2]

Ostajući dosledan značenju svog prezimena, gospodin Luc osvetljava pozadinu ove mračne rabote. Po njemu, jezik je moć, i tačka. Vlast ima onaj ko upravlja jezikom. Nešto nalik Orvelovom romanu „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“.

Ako je gospodin Luc ovde u pravu, šta čekamo?! Pokrenimo antibirokratsku revoluciju koja će jednom zauvek zbrisati sa lica zemlje „jezik pravnika, političara i inteligencije“, i uvesti nas u rajski svet jezičke jednostavnosti i jednakosti. Tu će se radnici, seljaci i poštena inteligencija savršeno razumeti, jer će biti iskorenjeni ekscentrični žargoni kojekakvih misterioznih profesija, koji kod poštenog sveta samo izaziva zbunjenost i osećaj niže vrednosti.

Da li je gospodin Luc u pravu, ili preteruje, možemo zaključiti analizom citiranog člana 28. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (u daljem tekstu: Zakon).

Pogledajmo kako bi mogla da glasi ova zakonska odredba, ukoliko bismo na jednostavan jezik preveli samo jedan „stručni izraz“ – držalac.

Podsetimo se najpre izvorne rečenice:

„Savestan držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina“.

Kako bi smo preveli reč držalac, moramo najpre znati kako se definiše pojam državine (lat. possessio). Prema odredbama člana 70. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa:

  1. Državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina).
  2. Državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu (posredna državina).

S obzirom da se ovde definišu dva vida državine, prevod navedenog člana Zakona na jednostavni jezik mogao bi glasiti ovako:

„Savesno lice koje neposredno ili preko drugog lica vrši faktičku vlast na pokretnoj stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina“.

Međutim, tu nije kraj prevoda. Naime, odredba člana 71. Zakona predviđa da neka lica koja vrše faktičku vlast na tuđoj stvari nemaju državinu, već nešto što se u misterioznom rečniku nepoštene pravničke inteligencije naziva pritežanjem (lat. detentio). Konkretnije:

„Lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica, nema državinu“.

Dakle, kako sobarica ne bi stekla pravo svojine na usisivaču kojim čisti hotel, neophodno je uspostaviti razliku između državine i pritežanja, pa kompletan prevod pojma „državina“ za rezultat ima sledeću verziju člana 28. stav 3. Zakona:

„Savesno lice koje neposredno ili preko drugog lica vrši faktičku vlast na pokretnoj stvari, na koju drugi ima pravo svojine, a ne radi se o licu koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, i dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina“.

U stvari, zašto ne bi smo pomoću jednostavnog jezika objasnili prvu reč u ovoj pravnoj normi. Šta to tačno znači biti savestan? Odgovor nam daje član 72. stav 2. Zakona, koji glasi:

„Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova“.

Ukoliko integrišemo objašnjenje pojma „savestan“ u „jednostavan“ tekst člana 28. stav 3. Zakona, isti će glasiti:

„Lice koje ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a koje neposredno ili preko drugog lica vrši faktičku vlast na toj pokretnoj stvari, na koju drugi ima pravo svojine, a ne radi se o licu koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, i dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina“.

Sada vidim da bi trebalo objasniti i pojmove „lice“, „stvar“, „neposredno“, „posredno“, „vlast“, i tako ad infinitum. Međutim, to će biti previše komplikovano, pa se najbolje rešenje zapravo nalazi u ukidanju beskorisnih instituta državine, održaja, pritežanja i slično. Dakle, svedimo sve ove apstraktne pojmove na deci razumljive koncepte „svoje“ i „tuđe“, pa će član 28. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa od sada da glasi:

„Tuđe nećemo, svoje ne damo“.

Đura će nam oprostiti što nas je tukao, Danica će nam spremiti ručak, a ako se gospodina Luca sete na Dan bezbednosti – sete se, ako ne ne sete – nikom ništa.

Šalu na stranu. Pojednostavljenje jezika koji se koristi u opštim i pojedinačnim pravnim aktima ima svoju svrhu i smisao, ukoliko su isti namenjeni osobama sa određenim urođenim ili stečenim intelektualnim teškoćama, ili licima bez škole, odnosno nižeg obrazovnog nivoa. U protivnom, pred ovakvim osobama naći će se velike prepreke u razumevanju tekstova koji regulišu njihova prava i obaveze. Drugim rečima, bez pojednostavljenja jezika u komunikaciji sa takvim pojedincima, bilo bi ugroženo njihovo pravo na potpuno i jednako uživanje ljudskih prava i sloboda, odnosno umanjila bi se mogućnost za njihov samostalan život i uključivanje u zajednicu. U tom kontekstu, pojednostavljenje jezika je mera koja svakako zaslužuje punu podršku.

Međutim, ne bi trebalo otići u drugu krajnost, koja se zalaže za opštu i potpunu eliminaciju stručnog jezika. Ovo ekstremno stanovište ne pravi razliku između komunikacije namenjene osobama sa intelektualnim teškoćama, a koja im svakako mora biti prilagođena, i razmene informacija u okvirima opšte populacije. Njihova teza po kojoj se svrha stručnog jezika nalazi u izazivanju osećaja niže vrednosti netačna je i nezdrava. Kao što se može zaključiti iz primera u kojem je analiziran pravni pojam državine, upravo je jezik struke taj koji komunikaciju čini jasnom i efikasnom, dok beskrajno pojednostavljivanje stvara konfuziju, i, u krajnjem ishodu, dovodi do ukidanja važnih instituta i koncepata. Ukoliko u prvoj fazi eliminišemo jezik struke iz opšte komunikacije, u narednoj etapi ovakve reforme verovatno ćemo živeti u svetu gde će osnovno jezičko pravilo glasiti: „Me think why waste time say lot word when few word do trick“. Kako bi to izgledalo, odlično je ilustrovano u insertu iz jedne epizode serije „The Office“:

http://www.wimp.com/speakefficiently/


[1] Jednostavni jezik umjesto birokratskih fraza, http://www.dw.de/dw/article/0,,15719415,00.html

[2] Government To Be Riting Gud Soon, http://www.rockcellarmagazine.com/2011/06/03/government-to-be-riting-gud-soon

Petar Stojanović

Petar Stojanović

Diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i specijalizacijom u oblasti pravnih aspekata korporativnog upravljanja. Pohađa master akademske studije na poslovno-pravnom modulu na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.



  1. Milena (Reply) on Monday 8, 2012

    Mislim da pravni akti ipak treba da budu, koliko je moguće, prilagođeni onima kojima su upućeni. Ne znam kakva je statistika obrazovanja kod nas, ali pretpostavljam da bi većinu činile osobe sa srednjom stručnom spremom. Takvu, ili kakvu već, većinu bi trebalo imati na umu. Pogotovo ukoliko očekujemo da se niko ne poziva na nepoznavanje propisa. Mislim da, recimo, korišćenje uobičajenijih sinonima, izbegavanje tuđica i onih unedogled složenih rečenica sa neuobičajenim redosledom reči koje pravnici vole ne bi oštetilo jezik. Slažem se da nema smisla “dirati” pravne institute i zamenjivati ih njihovim definicijama, niti je bilo koja profesija moguća bez stručnih izraza, ali, po mom mišljenju, nije loše tu i tamo pomisliti da li će naš prijatelj slikar, lekar, prodavac itd. da nas razume, i, samo gde je moguće, korigovati.

    • Petar Stojanović
      Petar Stojanović (Reply) on Monday 8, 2012

      Slažem se da obrazovni nivo u Srbiji nije naročito visok (najblaže rečeno). Međutim, smatram da pravac u kojem bi društvo trebalo da se kreće nije eliminacija “jezika pravnika, političara i inteligencije”, već podizanje obrazovnog nivoa stanovništva. I jedno i drugo otklanja probleme koji proističu iz nerazumevanja jezika struke, s tom razlikom što kretanje u jednom od ova dva pravca dovodi do prilagođavanja društva nečemu što nije naročito dobro, dok kretanje u drugom pravcu vodi ka podizanju nivoa celog društva.

  2. Nataša (Reply) on Monday 8, 2012

    Iskreno, meni jednostavnije zvuči “jezik političara, pravnika i inteligencije”, ali ne zato što mislim da sam ja obrazovana, pametna i previše inteligentna, nego zato što se pukim pojednostavljivanjem gubi smisao onoga što se želi reći.

    Nisam za to da se stvari nepotrebno komplikuju, ali nisam ni za to da se njihovim pojednostavljivanjem banalizuju. Kao što ste rekli, Petre, podizanje obrazovnog nivoa stanovništva bi bilo višestruko korisno, a jedan od načina da se to uradi, bar kad je pravo u pitanju, jeste uvođenje kao obaveznog predmeta u škole, nekog predmeta koji bi se bavio osnovnim pojmovima iz oblasti prava, gde bi se dobila osnovna znanja i naučile neke stvari, kao što je pisanje žalbe, tužbe ili bilo čega drugog sa čim se često srećemo u svakodnevnom životu.

    No, umesto toga imamo veoma štura objašnjenja suštine dečjih prava, gde ne figurira nijedna obaveza. Deca nemaju predstavu o tome koje je osnovno ljudsko pravo, ali zato veoma lepo umeju da (zlo)upotrebe ono čuveno: “Ja imam pravo”. A imamo i uvreženo mišljenje da je pravo dosadno, komplikovano i da se uči napamet.

    Nekome je možda dosadno, ali ljudi od dana kad se rode, a nekada i pre, imaju neko pravo, pa u vezi s tim, ne bi bilo loše da o istima više saznaju. Možda tad “jezik pravnika, političara i inteligencije” ne bi bio toliko komplikovan.