Uvod 🙂

Od (vršnjačkih) pohvala se raste!Život je veći od svakog propisa!

Meša Selimović

Đak prvak*

Nekada davno, na početku školske godine, jedan otac dođe u školu i zaputi se pravo u direktorovu kancelariju. “Da li biste upisali mog sina u prvi razred? Predao sam molbu u šest škola, ali ga nijedna nije primila”.

“Šta je razlog? Šta se dogodilo?”, upita direktor.

“Moj sin je prevelik i ne može da sedi u učionici.”

“A da li može da sedi u hodniku?”

“Ne može da stane ni u hodnik”, reče otac.

“Stavićemo ga u gimnastičku salu.”

„Ali on ne može da stane ni u gimnastičku salu“, tužno će otac.

“Žao mi je oče, ali ni mi ne možemo da primimo vašeg sina”, reče direktor.

“Ja shvatam vaše razloge, ali pokušajte vi da razumete moje”, branio se otac. “Moj Pavko je školskog uzrasta i mora da ide u školu. Osim toga, ne mogu da dopustim da bude neškolovan. A nemam ni novca za kaznu.”

I tako su najzad dopustili Pavku da se upiše u školu. Sedeće u školskom dvorištu i viriti u učionicu kroz prozore i tako pratiti nastavu. I kad dođe zima, Pavko će i dalje sedeti u dvorištu. Obući će krzneni kaput i staviće slušalice na uši, jer će prozori, naravno, biti zatvoreni. A, za pisanje i crtanje? To će biti lako. Pavko će staviti svesku na kolena.

Idućeg jutra, Pavko je došao u školu. Stajao je u dvorištu i zbunjeno se premeštao sa noge na nogu, u svojim velikim cipelama, a glava mu je dosezala do dimnjaka. Kad su ugledali Pavka, učenici utrčaše u učionicu, gledajući kroz prozor. Pavko Debnarik virnu kroz prozore. Želeo je da sazna koji je njegov razred. Inače je u školi bilo tiho. Zapanjeni učenici gledali su Pavka. A Pavko? On je zurio u njih.

Odjednom se sa jednog od prozora na prvom spratu zaori glas neke devojčice. “Da li si ti iz prvog razreda?” “Ko, ja?”, upita Pavko i saže se da bi video ko mu se to obraća. “Da, jesam”, klimnu on glavom i nasmeši se toj hrabroj devojčici. Imala je okruglo lice, prćast nosić i crnu kosu. “I ja idem u prvi razred i zovem se Betka”, reče devojčica. “Tata mi je juče pročitao bajku o dobrom divu. Da li si ti taj dobri div?” Pavko Debnarik ponovo klimnu glavom, ali ujedno shvati da to nije nikakav dokaz. Duboko se zamisli. Betka u njegovim krupnim očima ugleda blesak misli.

Tad on ispruži ruku i doseže njome do šume. Kad ju je povukao, na njegovom je dlanu bila veverica. On je odnese do prozora i pruži Betki. “Veverica! Predivna je!”, viknu devojčica. “A, da ubereš i šišarku za nju?” Pavko Debnarik ponovo ispruži ruku. Podiže je do vrha bora, a kad je spustio ruku, bila je puna šišarki.

Ostala deca su poludela od radosti. Strah je nestao, rasplinuo se, jer su svi shvatili da Pavko, iako je div, ne bi naudio ni veverici.

Deca su se igrala na svakom odmoru. Kad bi se igrali zlatnih vrata, Pavko bi bio vrata. Kad bi igrali fudbal, Pavko je bio golman. Njemu je to bilo lako! Ispružio bi jednu ruku i pokrio pola gola. A kad bi ispružio drugu, pokrio bi preostalu polovinu. Jedino bi mu bilo žao što ne može da se igra skrivalice. Svi su ga svugde mogli videti. Deca su prestala da se igraju skrivalice, jer nije bilo zanimljivo igrati se bez Pavka Debnarika. Sva deca su htela da budu njegovi prijatelji. Njegova najdraža prijateljica bila je, znate već, Betka, okruglog lica, prćastog nosa i crne kose. Ona devojčica koja je prva progovorila sa njim.

A mi moramo da dodamo: Pavko Debnarik je bio dobar učenik i svakog bi dana dobio pčelicu u svoju svesku. (U slovačkim školama pčelica je petica.)

Marija Duričkova

*Priča preuzeta iz Vodiča za uvođenje programa: Čitanjem i pisanjem do kritičkog mišljenja, Centar za interaktivnu pedagogiju, Beograd, 2002.

Zaključak 🙂 🙂 🙂

O autentičnom sjaju

Jan Amos Komenski (Jan Amos Komensky), češki pedagog, naučnik, nastavnik i pisac, jedan od pionira OBRAZOVANJA ZA SVE, dao je jedinstvenu definiciju: Škole su fabrike svetlosti! Svetlost Škole koja svesno neguje inkluzivne principe sija na najjače, najlepše i najposebnije. „Fabrikovanje Svetlosti“ zahteva posvećenost, istrajnost, svesnost onih koji razumeju da je Škola misija za odabrane koji imaju dar da prepoznaju svetost autentičnog sjaja Svetlosti. Meaning?! Fleksibilan i otvoren um nastavnika presudan je u kreiranju (pro)inkluzivne atmosfere u negovanju najmlađih. U inkluzivnom odeljenju se izgrađuju prijateljstva među decom/učenicima zasnovana na poštovanju i razumevanju različitosti kao ličnog/odeljenjskog bogatstva. Kako? Učenjem po modelu, podržavanjem i negovanjem najmlađih od strane njihovih nastavnika u duhu prihvatanja, saosećajnosti, ljubavi, ljubaznosti, jačanja samopouzdanja… To je trasiranje puta Svetlosti ka dosezanju autentičnog sjaja kojim sijaju ona odeljenja/škole u kojima deca/učenici rastu u atmosferi poverenja i ljubavi.

Razrada 🙂 🙂

Bravo, uspeo si!

Deca najbolje uče u prirodnoj, vršnjačkoj grupi. Najadekvatnija podrška deci/učenicima sa posebnim obrazovnim potrebama jeste vršnjačka podrška u redovnoj školi. Duboko verujem da ne postoji stručnjak, niti institucija koji mogu da zamene učenje u vršnjačkoj grupi. Prirodno okruženje – prirodno stimuliše celokupan razvoj deteta/učenika sa posebnim obrazovnim potrebama. A, vršnjačka interakcija je dobit za svu decu/učenike u grupi/odeljenju jer u korenu ruši predrasude, stereotipe, strahove skovane u neznanju i od neznanja od onih koji su zaboravili da je u srži/biti/osnovi/temelju ljudskog postojanja ZAJEDNIŠVO. Jer samo zajedno smo celina. Celo. Jedno. Svetlost.

U moje odeljenje, školske 2009/10. upisan je Danilo, dečak sa teškoćama iz spektra autizma koji je do tog trenutka imao izuzetno skromno iskustvo boravka u grupi dece. Roditelji su jarko želeli da ga upišu u redovnu školu. Konačno, u devetoj godini života, ulazi u prvi razred redovne osnovne škole. Strategije koje smo zajednički osmišljavali u procesu socijalizacije, kao i sticanja akademskih znanja i veština bile su raznovrsne i višestruke, odnosile su se na period boravka u školi, ali i van škole. Prioritet u prvoj godini našeg zajedničkog putovanja bila je socijalizacija…upoznavanje Dače sa decom, njihovo obostrano povezivanje i otvaranje. Vrlo brzo, pokazalo se da je kontakt sa decom za njega najdragocenije životno iskustvo. Fascinantna drugarska podrška, različita u intenzitetu, sadržaju, pristupu…učinila je da je ovaj dečak izvanredno napredovao u svim aspektima razvoja njegove ličnosti. Oni su ga učinili bogatijim za neverovatno, autentično iskustvo života u zajednici u kojoj se različitost gaji, u kojoj je različitost osnova za povezivanje, a ne odbacivanje. Dali su mu pravu sliku njega, toplog, pametnog, nežnog, dobrog, druželjubivog dečaka. Dao im je pravu sliku njih, toplih, pametnih, nežnih, dobrih, druželjubivih dečaka i devojčica. Postoje zajedno na najlepše. Njihova ljubav će isceliti Svet.

Prvi kontakt “oči u oči” sa svakim učenikom pojedinačno dogodio se na rođendan 2010. godine. Prva pesma koju je želeo da peva naglas je Rođendanska pesma

***

U drugom razredu smo bili na rekreativnoj nastavi na Rudniku. Procenili smo da je rano da bude 8 dana u toliko drugačijim uslovima života, ali smo organizovali da Dača sa mamom i tatom dođe na jedan dan druženja. Bilo je fantastično!

Rekreativna nastava na Rudniku, II razred

Rekreativna nastava na Rudniku, II razred

Rekreativna nastava na Rudniku, II razred

Rekreativna nastava na Rudniku, II razred

Rekreativna nastava na Rudniku, II razred

***

U krug, u krug… Parkić u našem komšiluku

***

Uz prijateljsku podršku granice ne postoje…

Čas fizičkog, III razred

Čas fizičkog, III razred

Čas fizičkog, III razred

***

“Bravo Dačice, uspeo si!” Dača uspešno igra različite kompjuterske igre. Vatreni navijači čine čuda…

Ivana Vasiljević

Ivana Vasiljević

Profesorka razredne nastave iz Beograda. Diplomirala na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Deset godina živi život škole. Ide u četvrti razred. Ima 12 učiteljica i 15 učitelja. Aktivno učestvuje u različitim (pro)inkluzivnim projektima (ne)vladinog sektora koji se odnose na razvoj inkluzivne škole i društva od 2005. godine. Veruje u Deda Mraza!



  1. Gordana Vuckovic (Reply) on Sunday 30, 2012

    Divno je imati ovakve prijatelje. Uz njih smo sigurni, srećni i puni nade.
    BRAVO ZA IVANU I IV-4 STVARNO STE USPELI!!!!
    Vole Vas Danilo i njegova porodica.

    • Ivana Vasiljevic (Reply) on Sunday 30, 2012

      Hvala Vam Goco na lepom.
      I ja osecam isto, da ima NADE…
      Deca VAM se zahvaljuju jako na divnom i dirljivom komentaru.
      Ljubimo VAS 🙂

  2. Aleksandar (Reply) on Sunday 30, 2012

    ZA SVAKO POSTOVANjE!
    Kao roditelj troje dece od kojih je jedno Dacin drug iz razreda mogu da izrazim izuzetno zadovoljstvo i jedno zaista neopisivo lepo iskustvo. Nas drug Dacica je zaista sjajan decak, to je nas dragi komsija, drug, prijatelj i ucitelj pravih vrednosti zivota. Posle cetiri godine druzenja mogu slobodno da kazema da je Daca miljenik. Kao vetar u ledja u njihovoj zajednickoj trci Daca drug koji je naucio i ostalu decu kako se voli, kako biti nezan, osecajan, duhovit i pre svega koliki borac treba biti. Posebno sam ponosan na majcu koju je moj sin dobio na druzenju “BOLJI SMO ZAJEDNO” koja kao orden krasi nasu sobu. I na kraju zaista orden ZLATO, a to je Nasa uciteljica bez koje naravno sve ovo ne bi bilo u toj meri i tako. Kao pravi majstor filigrana ona unosi nasoj deci ljubav, toplinu, sirinu i sigurnost, a svojim vestim rukama pravi od njih unikate. Ona nesebicno davajuci sebe pokazuje pravi put kojim treba ici, vrednosti koje treba postovati, ljubav za koju treba ziveti i snagu za sutra u kome se treba boriti.Zaista mi je velika cast da svaki put kad stisnem ruku Ivane Vasiljevic znam da dobro pobedjuje lose, znam da ljudi i dalje postoje i da nisam sam koji veruje u Deku Mraza!

    • Ivana Vasiljevic (Reply) on Sunday 30, 2012

      Vidim da je lako razumeti se sa onima koji prepoznaju caroliju Deda Mraza. 🙂
      Hvala ti Aleksandre jako na uvek prepoznatljivoj, fantasticnoj podrsci u svakoj akciji koju smo birali.
      Da, definitivno smo bolji ZAJEDNO!

  3. jovana besovic (Reply) on Sunday 30, 2012

    Uciteljce,DIVNOOO ste ovo napisali i ja vas jako jako VOLIM!!! 🙂

    • Ivana Vasiljevic (Reply) on Sunday 30, 2012

      Uciteljice, hvala ti na komentaru. Znas vec, i ja tebe jaaaaako VOLIM! <3

  4. nada (Reply) on Sunday 30, 2012

    Tako malo je potrebno da bi covek bio srecan, sreca me je ophrlila citajuci ovaj teskst jer jos uvek ima dobrih, pametnih i ljudi vrednih postovanja kao sto je uciteljica Ivana. Bilo bi dobro kada bi ovoj tekst procitale sve uciteljice u Srbij, pa da bar jos neko dete oseti radost zivljenja i odrastanja u zajednistvu. Moje iskusvo kao majke deteta sa autizom je sasvim suprotno, ali ipak i dalje verujem u deda mraza i da ce se nesto promeniti u korist sve dece,….

  5. Ivana Vasiljevic (Reply) on Sunday 30, 2012

    Hvala Vam Nado u ime radosti zajednickog zivljenja i odrastanja sve nase dece.

  6. Slavica Todorić (Reply) on Sunday 30, 2012

    Jednom rečju – divno!

  7. ivana vasiljevic (Reply) on Sunday 30, 2012

    Hvala ti Slavice! 🙂