Sećanje na Žaranu Papić 2002-2012

Ovaj tekst sam napisala kad je moja drugarica umrla

ŽARKA

Ne znam odakle da počnem, a od nečega moram… neću da zbog konfuzije, zbog bola ne kažem sve dok još mogu dok konfuzija i bol isteruje reči kao viruse… baš me briga za stil, želim da kažem istinu… a ona kao i uvek beži, beži kao pojam… samo slike, poneka reč, u ovom trenutku mogu da se takmiče sa količinom neistine povodom smrti moje drugarice iz detinjstva Žarane. Počev od neistinite istine da nje više nema ovde iz ćoška u crvenoj zgradi ka kojoj sam svake večeri dolazeći kući bacala pogled ka njenom prozoru i pitala se kako je, šta li radi, da li da pozvonim…

Mi smo je zvali Žarka, i jako je lepo igrala, i kao jako mlada… i nedavno u Budimpešti… u diskoteci…

Njen tata je bio učitelj mom tati u selu u Hercegovini… i njen tata je mog oca izveo svojom verom u njegovu izuzetnost iz seoske porodice u veliki svet.

Žarka i ja smo se srele u Milanu… možda smo se znale i ranije ali ja se ne sećam, ja bila sam “mala” a ona “velika”…

Sećam je se kad je ušla u naš stan u Milanu obučena u indijsku haljinu, mršava i kratko podšišana. Bila sam zabezeknuta, a kasnije mi je ona rekla da je i ona bila mojom dugačkom čupavom kosom i kožnim pantalonama…

Znam da sam je se nekako plašila.

A kaže i ona mene.

Mislim da smo se pogledale kao dve žene pravo u srž i da smo nešto odmah ustanovile ali da to nešto nije moglo da nađe jezik tada…

Naši očevi su dikitrali pravila i jezik, mi smo se našle kao ćerke naših očeva, na njhovom terenu i jeziku… a obe smo zapravo bežale od kuće… ali nismo to jedna za drugu tada znale…

Valjda nismo ni znale da smo feministkinje ili da ćemo to postati, da ćemo se time strasno baviti do kraja života. Znam da smo gledale jedna drugu u odeću, i šminku, u žensku stranu koja je kod nas obe bila izrazita, da smo jedna drugoj govorile, kako si lepa… i da to tada nije bio feminizam u bivšoj Jugolsaviji, a možda čak ni novi talas u Italiji… tu naviku smo održale do poslednjeg našeg susreta, nedavnog… uvek bismo se pogledale i požalile ili pohvalile, na ženske strane tela sa ženske strane… ali kao devojčice. Na momente sam mislila, delujemo blesave naročito pred ozbiljnom feminističkom studenstkom publikom; ali mi smo jedan drugoj bile među prvim svedokinjama preobražaja, osvešćivanja i skidanja velova, kako je ona govorila… i naravno tome nije bilo kraja, iskrsavali su novi velovi, kao zmijske kože… do poslednjeg dana…

Neću da podležem konfuziji i neverici koja uvek prati smrt onih koji zapravo nama ne mogu nikad da umru: bliskim sveodcima nas samih, onih koji i kad odu ostaju u tebi, zadužuju te da živiš i za njih i da zamišljaš šta bi oni rekli negde gde ih sada nema a potrebni su. Da nisam do sada izgubila mlađu sestru i majku ne bih verovala da je tako nešto moguće niti nužno… ali sada znam odmah da kažem svakom mom nestalom dragom i gde će mu biti određeno mesto u mom životu u budućnosti; o Žarki ću razmišljati kao drugarici koja je imala hrabrosti da se suprotstavi velikim silama i nasilju koje svakodnevno prete ženama koje hoće da budu lepe, pametne i drugačije, ali koja je jednim komplikovanim i nesrećnim sticajem okolnostima ostala zarobljena svojom intimom: majkom.

Kada je moja majka umrla pre tri godina ona mi je rekla dramatično: ne daj se, odmah stavi nekoga između sebe i oca… ne smeš ti da budeš zamena…

Poslušala sam je ali sam joj rekla, znaš, smrt oca nije kao smrt majke, niti je udovac isto kao i udovica majka. Kada je njoj umrla majka pre dva meseca, rekla mi je, bila si u pravu, smrt majke nije isto kao smrt oca, i tražila mi je da pročita moju knjigu Matrimonium: o razdvajanju od mrtve majke koja ne pušta… o primarnoj ljubavi, o braku s njom, o simbiozi, o surovo bolnom odnosu koji ćerke imaju sa majkom u patrijarhalnom društvu. O beznadežnosti koja zapravo svet rađa ali za to ne zna.

Kada mislim na nju sećam se njenog pogleda i te njene oštre ali savitljive inteligencije: ne znam zašto je umrla baš sada kada je mogla da shvati neke stvari u vezi Matrimoniuma bolje od svih nas oko nje koje smo se lakše od nje izvukle sa Sile Majke; što nije stigla da pročita moju knjigu kao sve moje ranije knjige i da mi kaže da nisam luda, da nisam glupa, da samo ne mogu da živim bez moje mrtve mame… Da ne znam više ko sam i kuda idem, da se plašim da me ne povede sa sobom… Žarku njena mama jeste. Neću o tome da sudim niti bilo šta mislim, tvrdim samo da je to što se njoj desilo 10. septembra nešto što svima nama ženama preti svakoga dana.

Jasmina Tešanović

Jasmina Tešanović

Feministkinja, politička aktivistkinja (Žene u crnom, Code Pink), prevodilac, izdavač i rediteljka. Jedna je od organizatorki skupa "Drug-ca Žena", prve Feminističke konferencije u Istočnoj Evropi (Beograd, 1978.). Uz Slavicu Stojanović, deset godina je bila na čelu izdavačke kuće "Feministička 94", prve feminističke izdavačke kuće na Balkanu. Autor je "Dnevnika političkog idiota", ratnog dnevnika napisanog tokom rata na Kosovu 1999. godine, distribuiranog putem Interneta. Od tad sva svoja dela, dnevnike, priče i filmove objavljuje na blogovima i drugim Internet medijima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?