Petar Stojanović - avatarZakon o radu, kao najopštiji izvor radnog prava u Republici Srbiji, u članu 18. zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Tako je na papiru, a kako je u praksi? U stvarnom životu možemo pronaći veliki broj primera u kojima poslodavci diskriminišu zaposlene, odnosno lica koja traže zaposlenje, po bilo kom od navedenih osnova, međutim, u ovom tekstu posvetićemo pažnju samo isključivanju “starijih” osoba sa tržišta rada, kao i razlozima za tu pojavu.

Naime, opšte je poznato da se osobe starije od četrdesetak godina veoma teško zapošljavaju, a za one koji su navršili pedeset godina veruje se da postoji veća verovatnoća da ih otmu vanzemaljaci nego da dobiju posao. Da li to znači da visoko obrazovanje, godine usavršavanja u svojoj profesiji, bogato radno i životno iskustvo ne predstavljaju nikakve kvalitete u očima poslodavaca? Da li je takav stav logičan, ili paradoksalan?

Ukoliko je reč o poslovima koji zahtevaju vrhunske fizičke sposobnosti, tada je ovakav stav poslodavaca razumljiv i opravdan. Primera radi, iluzorno je verovati da osobe starije od tridesetak godina mogu biti profesionalni pripadnici specijalnih jedinica vojske i policije (izuzev u slučajevima izuzetnih pojedinaca poput Čaka Norisa!). U ovom primeru, starosno doba svakako da predstavlja jedan od odlučujućih uslova za obavljanje posla. Prepoznajući ovu realnost, član 22. stav 1. Zakona o radu navodi da se ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva u odnosu na određeni posao kada je priroda posla takva ili se posao obavlja u takvim uslovima da karakteristike povezane sa nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona predstavljaju stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, i da je svrha koja se time želi postići opravdana.

Međutim, da li starosno doba predstavlja smetnju za obavljanje poslova koji ne zahtevaju od zaposlenih da marširaju trideset kilometara pod punom ratnom opremom, da rone, skaču padobranom, jedu bube i zmije, ili izvode filmske vratolomije? Da li je starosno doba od preko četrdesetak godina zaista smetnja da neko bude dobar kuvar, računovođa, službenik, programer, lekar, pravnik, inženjer, psihoterapeut, novinar ili nešto slično? Smatram da nije, čak naprotiv. Naime, dugogodišnje bavljenje bilo kojom profesijom trebalo bi da dovede do potpunog ovladavanja svim njenim tajnama, do majstorstva u svim njenim aspektima i formama, te bi stoga poslodavci trebalo da uvažavaju višegodišnje radno iskustvo, a ne da ga odbacuju.

Poređenja radi, mnoge osobe kojima zatreba ozbiljnija lekarska intervencija, ili pravna pomoć radi rešavanja nekog komplikovanog imovinsko-pravnog spora, pre će predati svoju sudbinu u ruke iskusnog profesora ili advokata, nego lekaru ili pravniku koji izgleda kao iz reklame, ali još nije imao prilike da stekne veće profesionalno iskustvo. Dakle, ukoliko se za rešavanje ozbiljnih životnih problema obraćamo iskusnim profesionalcima, koji je logički razlog da istim takvim osobama uskraćujemo pravo na zaposlenje?

Takođe, kome se obraćamo za savet u složenim pitanjima na koja nailazimo u sopstvenom poslu? Da li pomoć najpre tražimo među najmlađim i najlepšim koleginicama i kolegama, ili ćemo se radije obratiti nekoj “sedoj glavi” koja se predmetnom materijom bavi dugi niz godina, i “ima je u malom prstu”?

Na kraju, nije li paradoksalno da se “starijim” osobama uskraćuje pravo na zaposlenje upravo u trenutku kada produženi životni vek i ekonomske potrebe društva zahtevaju pomeranje starosne granice za odlazak u penziju na preko šezdeset, odnosno šezdeset pet godina života?

Odgovor poslodavca koji sprovode diskriminaciju po osnovu godina života verovatno bi se sastojao u tome da su stariji radnici lošije motivisani, nedovoljno fleksibilni, tvrdoglavi, nespremni da se usavršavaju, manje produktivni, neskloni upotrebi savremenih tehnologija, češće odsutni sa posla zbog zdravstvenih problema, i tome slično. Da li su ovo činjenice, ili predrasude?

Čak i ako je možda tačno da su stariji radnici ponekada sporiji i da mogu da obave nešto manji obim posla od mlađih, nije li taj nedostatak kompenzovan njihovim dužim iskustvom i većim znanjem? Ukoliko nije, koja je svrha stalnog sticanja novih stručnih znanja i iskustava? Ukoliko “starost” znači nesposobnost za rad, kako je moguće da je Aleksander Fleming otkrio penicilin, verovatno najvažniji lek u istoriji čovečanstva, u svojoj 47. godini, da je Rej Krok (McDonald’s) počeo da stiče bogatstvo tek nakon svoje 52. godine, da je Vinston Čerčil postao premijer, a zatim i pobednik u najkravijem ratu u istoriji tek nakon svoje 62. godine, a Ronald Regan predsednik SAD sa svojih 70 godina, i pobednik u “hladnom ratu” sa 78 godina? Prema tome, postoji bezbroj primera koji ukazuju da su razlozi zbog kojih poslodavci diskriminišu osobe koje traže zaposlenje po osnovu starosnog doba najčešće lišeni realnog uporišta i zasnovani na predrasudama i iracionalnim pogledima na svet.

Po rečima Marka Tvena:

“Age is an issue of mind over matter. If you don’t mind, it doesn’t matter.”

Petar Stojanović

Petar Stojanović

Diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i specijalizacijom u oblasti pravnih aspekata korporativnog upravljanja. Pohađa master akademske studije na poslovno-pravnom modulu na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.



  1. sanja nikolin (Reply) on Wednesday 29, 2012

    odlicno! smao molim da se termin “starije osobe” ne koristi za osobe koje imaju 40 ili 50 godina jer se postize efekat suprotan onom koji je (pretpostavljam?) nameravan. o tome vise na http://www.who.int/healthinfo/survey/ageingdefnolder/en/index.html

    • Petar Stojanović
      Petar Stojanović (Reply) on Wednesday 29, 2012

      Da, u pravu ste. Oni koji imaju 40 ili 50 godina nikako se ne mogu smatrati starijim osobama. Iz tog razloga je ova odrednica stavljena pod znake navoda.

      Zapravo, smatram da je pitanje kada nastupa starije životno doba individualno, i da zavisi od fizičke i mentalne “forme” svakog pojedinca. Imao sam prilke da upoznam osobe od preko 70 godina koje nikako ne bih mogao da kvalifikujem kao “stare”. Još uvek rade, i to veoma odgovorne i zahtevne poslove. Dakle, kao što je neko rekao, “Ukoliko si zdrav, godine su samo broj”.

  2. Mile (Reply) on Wednesday 29, 2012

    Petre,bravo za tekst.
    Mozda je i jos jedan razlog u pitanju,sto starije ne zaposljavaju,jer njima i netrebaju pametni i izverzirani radnici, poslodavcima je najcesce potrebna prosta radna snaga koja posle dva radna dana vec zna sta treba da radi.I sva ta prica o skolovanju o znanjima za ceo zivot pada u vodu jer gledajuci oglase za posao tamo cete naci brdo oglasa za prodavacice ,vozace,razne medijske gluposti koje su sve sa ciljem da se poboljsa imidz firme,poslove za koje vam i netreba skola.Kada neko trazi ozbiljnog radnika za koji je potrebno ozbiljno znanje i iskustvo nepita za godine zato tih oglasa i nema javnih najcesce se dobijaju preporukom.

    • Petar Stojanović
      Petar Stojanović (Reply) on Wednesday 29, 2012

      Da, mislim da ste uglavnom u pravu. Hvala na komentaru.