Na drugoj etapi, Svrljig-Knjaževac, nisam baš bio siguran da li sam u Srbiji ili ne znam ni ja gde. Ja sam toliko emotivno doživeo ovaj karavan, a verujem i ostali učesnici, da sam do kraja godine bio pod jakim utiskom, a i dalje sam. Mladih tamo skoro da nema, a stari se bore sami sa sobom za opstanak. Mnoga sela nemaju prodavnicu, a kamo li ambulantu, apoteku, školu ili sl. I one koje imaju neki od navedenih objekata rade sa upražnjenim kapacitetima, jer kako smo i sami videli, nema ni za koga…

Prezentacija filma “Život na selu danas”

Na primer osnovne škole od prvog do četvrtog razreda imaju po dva, tri, četiri đaka, a prodavnice rade dvokratno, dva sata pre podneva i dva sata uveče. Autobuske linije su takodje retke, a mnogi autobusi ostave putnike u sred šume i oni čekaju da ih pokupi sledeći koji dolazi iz suprotnog pravca, a onda skreće za njihovo mesto. Nekad i ne skrenu jer, kako nam kažu lokalci, nema ni za koga.

Karavan je činilo petnaest mladih ljudi, ali s obzirom da su svrljiška sela raštrkana, bili smo podeljeni u tri ekipe sa po pet članova, i obilazili zadata sela. Moja ekipa je bila do Pirkovca. Nije bilo teško motati bajk do tamo, malo uzvišice, pa opet dole i stigne se. Tamo smo pola sata čekali i obilazili ulice, ne bi li naišli na nekog meštana koji bi nam ispričao nešto više o tom selu i životu u njemu. Odjednom se pojavila jedna dobroćudna baka, presrećnog izraza lica kada nas je ugledala. Nosila je lavor, išla je da pere veš u malom potoku nadomak sela.

Mi: Dobar dan bako! Kako ste?

Baka: Jao sinko, kako, starinski!

Mi: Da li znate koliko ovo selo ima stanovnika?

Baka: Jao sinko, ja ono toj znam napamet!

Mi: Pa koliko?

Baka: 22!

Mi: Samo 22!!! A ko je najmlađi stanovnik ovog sela?

Baka: Pa ja! Imam 77 godine! Nekad je bilo veliko selo, sa 150 domova, a sad je sve prazno. Pola katanci na kapije, sve toj izmrl!

Eto, imamo intervju, a kako se osećamo nakon njega, bolje je da ne opisujem, jer i dok ovo pišem, sećam se bakinih očiju punih suza kada nas gleda kako odlazimo, a upoznali smo se i zadržali svega petnaestak minuta. Ljudi su željni razgovora, deca ih slabo obilaze, a sa komšijama su i rođacima iz sela, ispričali su sve priče na ovom svetu, mada, nemaju ni mnogo vremena za priču jer mnogo rade, čuvaju stoku i obrađuju njive. Mnogo često smo dobijali odgovore da ih deca obiđu samo kada bude penzija, pa do sledećeg čeka. Odlazimo, ostavljamo baku da decu i unuke čeka od čeka do čeka, a mi odlazimo u sledeće selo, Gojmanovac. Tamo upoznajemo Marka, dečka naših godina, najmlađeg stanovnika, a meštani sela su presrećni jer ga imaju, opslužuje ih sve, jer selo nema prodavnicu i retko autobuse do Svrljiga. Markov najbolji drug je neženja, pedesetak godina, sa kojim najčešće provodi vreme, zajedno kose, čuvaju stoku…  Ovo selo je bilo interesantno, meštani su nas jako ljubazno primili, kuvali kafe, nudili voće, domaće sokove i drugo, te zaista ostvaljali utisak dobrih domaćina. Posetili smo autentičnu staru kovačku radnju, videli zelena jaja bez holesterola, srušenu zemljanu školu i prelepu prirodu. Uradili smo intervju sa jako srdačnom bakom.

Mi: Bako gde bacate otpad?

Baka: Koje?

Mi: Đubre, gde bacate?

Baka: A toj, pa u reku!

Mi: A kako se zove ta reka?

Baka: Pa toj je reka, rečica… Nije je imala 15 godine, sad je ima, protekla ovu godinu.

Mi: A zašto bacate u reku?

Baka: Pa kude ću ga bacam? Tuj svi bacamo!

Mi: A gde kupujete namirnice?

Baka: U Svrljig kad deca donesu. Leba mesim za mene samu. Nemamo prodavnicu, pije ti se sok, al nemaš kude da ga kupiš…

Srednjovečna gospođa Vuka iz istog sela, požalila nam se na bolove u rukama, jer celi život pere na ruke. Malo pre nas je došla iz Svrljiga, potrošila je celu penziju na lekove i razne dažbine, ali je, pohvalila nam se, kupila farbu za kosu, da se ulepše, jer mora lepo da izgleda kad ide kod doktora.

I, dok odlazimo iz ovog sela, meštani koji nas uoče mašu od srca i zovu da svratimo, ali smo žurili, čeka nas još mnogo sela, a međusobno su jako udaljena.

U selu Kopajkošara smo naišli na dečka naših godina koji nešto majstoriše oko traktora. Garderoba mu je bila krvava, ali i lice. Na pitanje, šta mu se dogodilo i da li mu je potrebna pomoć, odgovorio je: „Ma ne bre, šta vam je, to na lice mi je isti krv k’o na majicu.“ Odmah smo videli da ovi ljudi ne mare mnogo za sebe i svoje zdravlje, naročito stariji, sve je podređeno planiranom poslu koji mora da se obavi, uglavnom je vezan za poljoprivredu, jer svi od toga žive.

Stari i oronuli domovi kulture su bili oblepljeni umrlicama, mnogo umrlih u svakom selu, a što je najžalosnije, mnogo relativno mladih. Oni  pak nisu živeli tu, u tim selima, već u ranoj mladosti otišli u gradove, uglavnom Niš, Knjaževac, Svrljig ili Sokobanja, a sahranjeni su u rodnim mestima.

I tako, malo suza, malo smeha, dođosmo do baka Kristine u Kopajkošari koja nas je ostavila bez teksta. Baka ima 91 godinu, živi sama, deca je ne obilaze jer su u Svrljigu i stari su, penzionisani i ne dovoljno vitalni kao ona. Baka je govorila akcentom i jezikom koji smo mi navikli, odudarala je od ostalih meštana, bila je toliko bistra, da se činilo da pričamo sa jako savremenom osobom. Pošto nam je ukratko ispričala svoj život i patnju za vreme rata, pozvala nas je da uđemo i počastimo se nečim, kako reče: “Naćićemo nešto“. Ivana, učesnica karavana, glasno je jecala, a na pozdravu baka nam je rekla: „Živete deco, živete, ja sam stara 91 godinu. Za mene nije da živim, a za vas mlade to je nešto najlepše!“

Mnogo teških životnih priča, napaćenih ali iskrenih lica i ljudi. I dok se neki žale na životnu muku koja ih je zadesila, drugi su i pored svega vedra duha. Na primer baka Svetlana iz Radmirovca na pitanje kako se danas živi na selu, odgovorila je: „Super, odlično, sve ima! I krušku da ubereš i što ti se jede da jedeš!“

Dalje, stanovicima Belog Potoka, kod Kanjževca, se na primer dešavaju čudne stvari. Kod jednog mosta nedaleko od sela pojavljuje se čudna svetlost, čuju se svakakvi zvuci, a mnogo je ljudi tu poginulo. Pošto smo dosta slušali o svemu tome, a detalje nije valjano po čitaoce ovde opisivati, krenuli smo pre mraka natrag. Pošto nas je auto sve vreme pratio, baš kod tog mosta, iz čista mira, auto stade, a da li slučajno ili namerno, sami procenite. Nakon sat vremena motanja bicikala, došli smo do Radmirovca i potražili pomoć meštana koji su bez razmišljanja upalili traktor i odšlepali auto do sela i prvog mehaničara.

Inače, do Belog Potoka su ukinute sve autobuske linije, a kada smo stigli, meštani nisu imali struje, žalili su se da se to vrlo često događa. Selo je lepo i veliko, ali pusto. Jedino smo zatekli hrpu praznih flaša „Zaječarskog piva“ ispred prodavnice koja radi, naravno, dvokratno, ujutru i uveče.

„Mora da se radi, pare ne padaju na oluk, ovde malo mladih što ima ništa ne radi, žive od babine i dedine penzije, i sve je potoše na gorivo i pivo, a već treba da se žene, u selo imamo mnogo neženja“ rekao nam je deka koji je prodavao bostan pored puta izmedju dva udaljena sela u niškoj opštini. I dok smo se okrenuli, stigli smo, srećni ili tužni nisam baš siguran, ali u svakom slučaju zadovoljni, jer smo imali i više nego potrebnog materijala za film, doduše, nedostajali su nam mladi, ali njih zapravo tamo i nema, a naš cilj je bio da prikažemo realan život na selu danas.

Došli smo u Donju Trnavu, moje selo, 15-ak kilometara od Niša, ravno, ima ambulantu, tri prodavnice, osmogodišnju osnovnu školu, fudbalski klub, sportsko društvo, zemljoradničku zadrugu, mesnu zajednicu,  organizovani odvoz smeća i ne dovoljno, ali mnogo više autobuskih linija nego sela koje smo obišli. I pored svega, Donja Trnava ima 75 stanovnika manje nego na prethodnom popisu koji je radjen pre svega 10 godina, a mladih, vidi se, ima sve manje, odoše, ko gde…

Ipak se, kao nacija, moramo zapitati šta će biti sa našom budućnošću!?

Ovaj tekst nema nameru da bilo koga prozove ili uvredi, isključivo sam se vodio materijalom koji smo snimili i situacijama koje smo imali tokom snimanja filma, a sve sa zadatkom da se prikaže realna slika sela na jugu Srbije.

Milan Stojiljković

Milan Stojiljković

Lider omladinskog udruženja "Grupa Kobra" od 2007. godine. Nagrađen statuom "Rešivoje" za najboljeg omladinskog aktivistu u 2009. godini od strane Ministarstva za omladinu i sport i Evropskog pokreta u Srbiji. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Nišu 2011. godine. Živi u Donjoj Trnavi kod Niša. Nezaposlen je. U slobodno vreme bavi se rekreativno planinarenjem i biciklizmom.



  1. Branka Popsicanka (Reply) on Thursday 23, 2012

    Milance, svaka cast. Odusevljavas me tvojim radom. Zelim ti puno uspeha. Nastavi u ovome sto radis. Jedno veoma plemenito delo. Vise puta pomislim u sebi kako bih silno volela da sam deo svih tih tvojih plemenitih projekata. Sto se tice ove teme konkretno, jako mi je zao zbog situacije, ali tako kako je. Hvala, sto si ovako slikovito i realno docarao zalosnu istinu sela. Osim vojvodjanskih ni ostala nisu u boljem stanju u Srbiji. Ljudi ovo treba da znaju. Drzim ti palceve, nastavi samo tako, sve najbolje.

    • Milan Stojiljković
      Milan Stojiljković (Reply) on Thursday 23, 2012

      Hvala draga Branka,
      drago mi je da ti se dopada i da pratis moj rad i rad mog tima! 🙂
      Bice nam zadovoljstvo da budete deo nasih akcija.
      Hvala jos jednom, dobrodosli ste u tim!
      Milan

  2. Sloba97 (Reply) on Thursday 23, 2012

    Citam sve blogove. Sve pohvale. Voleo bih da vas sve upoznam. Mnogo mi se svidja to sto radite.