21.07.2021

Kovid – Oči s pogledom na dole (učionica ćutanja)

Kada si tinejdžer/ka, mnogo ti je misli na pameti. Problemi odrastanja, uključivanja u društvenu zajednicu, socijalno prihvatanje drugih i od strane drugih, otvaranje emocionalnih širina, druženje sa sebi sličnima i uključivanje u grupe, otkrivanje umetnosti, muzike, filma, pripremanje terena za dostizanje određenog socijalnog statusa. Nije lako, ali je lepo i služi da ojačamo i izgradimo svoj stav i čvrst odnos sa okolinom.

Kovid-19 se uvukao naglo u naše živote, in medias res. Bez pompezne najave i uvoda. Teško su se snašli odrasli, a izgleda, još teže tinejdžeri i tinejdžerke. Na početku pandemije se gledalo da se zaštiti prvenstveno fizičko zdravlje celokupnog stanovništva, pa i učenika/ca. Škole su bile zatvorene i ponuđen je vid nastave na daljinu. Vanredno stanje je nametnulo da i đaci, kao i svi ostali u našoj državi, budu zatvoreni, da prate onlajn nastavu i da svakodnevno budu informisani o strašnim vestima o teško pobedivom virusu.

Nakon ukidanja vanrednog stanja, tokom leta 2020. godine i kasnije, javila se potreba da se počne sa analizom i ispitivanjem uticaja Kovida-19 na mlade. Rađena su različita istraživanja na temu Kovid-19 pandemije kroz sociološke, psihološke i zdravstvene aspekte u okviru obrazovnih institucija. Ukoliko je istraživanje takvo da pruža mogućnost da se učenik anonimno izrazi, postoji šansa da se spozna njihova perpektiva problema u Kovid-19 pandemiji. U jednom takvom istraživanju (anonimnom anketiranju učenika/ca i kroz pisanje eseja) „Kako se osećam u pandemiji Kovid-19?“ najstariji učenici/učenice osnovne škole su izrazili svoje stavove:

  • Mi smo onlajn generacija.
  • Željna sam da vidim drugaricu, da je zagrlim, da je poljubim, a ne da joj šaljem poljupce stikere.
  • Vreme provodim sam, u svojoj sobi, bojeći se za živote svojih najmilijih.
  • Ne izlazim napolje, bicikl nisam vozio s društvom odavno, čekam da nastavnik pošalje zadatke ili materijal za čas, ali nemam interesovanje ni za šta. Svejedno mi je šta radim.
  • Čekam da se završi još jedan dan.
  • Moram da tražim pomoć da bih razumeo gradivo, a nemam od koga. Nastavnik se potrudio da mi objasni, ali zadaci su teški, ne znam kako da naučim.
  • Stalno gledanje u ekran me je zamaralo.
  • Volela bih da sve bude kao pre korone.
  • Veoma je zahtevno i naporno. Gradivo se teže savladava.

Septembra 2020. đaci su se vratili u klupe, a nastava je bila hibridna. Učenike i učenice sam pre toga poslednji put videla marta meseca kada je proglašeno vanredno stanje. Ušetali su u osmi razred kao i sve ostale generacije i mislila sam da će sve biti koliko-toliko obično. Međutim, pokazalo se da ništa nije isto i da nije ni nalik bilo čemu što sam mogla da očekujem, uprkos iskustvu dužem od dve decenije. Ova deca ćute. Oni uopšte ne govore. Osmaci su nam zanemeli. Nemaju nikakvo pitanje, ne pokazuju nikakvo interesovanje, ne druže se, ne približavaju se jedni drugima. Za vreme odmora ne izlaze. Ostaju u svojim klupama i čekaju sledeći čas. Kad se završi nastava, odlaze svojoj kući, ne zadržavajući se u školskom dvorištu. Na pokušaj da se povede razgovor na temu odrastanja i problema, reaguju sporadično i daju šture odgovore, klimaju glavom i razumeju šta govorite, ali nema nikakve inicijative. Nema mladalačkog poleta, oseća se da su se potpuno zatvorili u sebe.

Mnogo toga je isplanirano i urađeno da se unaprede nastava i onlajn komunikacija, kao i da se obavi ocenjivanje. Međutim, đaku je potrebno i nešto drugo. Potrebno je da se uključe psiholozi i sociolozi, da se pokrenu radionice, da se otvore tribine i debatne situacije, kako bi se ova deca „vratila“ i ponovo otvorila. Mislim da nismo svesni ukupnih posledica čitave kovid situacije. Zaštita fizičkog zdravlja je na prvom mestu, ali uz nju odmah ide i potreba za zaštitom mentalnog zdravlja naše dece. Bojim se da su se ovi mališani izgubili i da je alarm koji nam šalju izuzetno glasan. Pogled na dole i tišina u učionici ne sme da nas zavara da pomislimo da su nespremni došli na čas. Ta tišina u učionici, nedoststak graje i žamora kad postavite pitanje ili „ubacite“ neku šalu, glasnija je nego što mislimo. To dete traži pomoć, razume situaciju, ali ne zna šta će sa svojim odrastanjem, gde da ga spakuje i sačuva dok se ne završi ovo što nas je snašlo.

Tinejdžerski „problemi“ nisu nestali. Osmak i dalje strepi, i dalje voli, i dalje luta, pronalazi sebe. Ali, nema sa kim. Nema ni gde. Ono što na tim licima čitamo je da nema tako očekivane bezbrižnosti i mladalačke nonšalantnosti. Gledate ih i vidite da su porasli, ozbiljna lica odaju privid da su odrasli i u duši. Nisu. Oni su stali marta meseca prošle godine. Ne znaju kuda smeju i šta da rade s onim što im se taloži u duši. Moramo kao društvo da ih bolje oslušnemo i da im pružimo ruku prijateljstva i podrške, da ih ne bismo izgubili. Moraju osetiti da je prirodno da se plaše i da mi, odrasli, to isto osećamo, ali da smo kao inteligentna i snalažljiva bića spremni da se snađemo čak i u ovakvoj situaciji. Oni to ne znaju. Mnogo je razgovora potrebno sa tim mladim bićima, osnaživanje kroz deljenje ličnog iskustva i osećanja. Treba im otvoreno reći da i mi odrasli osećamo iste strahove i pričati o tome da ovo nije prva pandemija u svetu. Iskoristivši istorijske izvore, treba ih upoznati sa time da se civilizacija suočavala sa različitim pandemijama kroz vekove. Poznate su kuga tokom Trojanskog rata, Justinijanova kuga, kuga opisana u Bokačevom „Dekameronu“, španska groznica u dvadesetom veku, ptičji grip. Sa učenicima treba izučavati iskustva u ranijim pandemijama, kao i njihove posledice. Isticanjem činjenice da su naučna dostignuća u oblasti medicine itekako pomogla u efikasnijoj borbi sa bolestima svetskih razmera pomoći će učenicima/ama da bolje razumeju da živimo u vremenu kada znamo koje su procedure u lečenju. Zaključci koje bi učenici/ce isticali bili bi dragoceni za njihovo osnaživanje, svesnije suočavanje sa ovim problemom i njihovu spremnost da spoznaju uzroke i posledice pandemije bez straha.

Obrazovni sistem nije samo sistem obrazovanja, već i vaspitanja i podrške u odrastanju mladih. Najlakše je dobiti dobru ocenu – svi znamo, čak i đaci, kako se dolazi do nje. Mnogo je teže otvoriti dušu i reći šta te boli i čega se plašiš. Socijalno ih treba animirati i uključiti, koliko je moguće, u društveni tok. Treba im ukazati na to da postoje različite mogućnosti kako da ispune svoj društveni život tokom trajanja ove bolesti. Virtuelna tura kroz muzej, različiti vebinari na raznovrsne teme interesantne za mlade ljude, onlajn pozorišne predstave, okretanje „sebi“ i pronalaženje svojih „skrivenih“ talenata i interesovanja: razvijanje hobija u kućnim uslovima.

Oni su nastavili sa odrastanjem. Kovid-19 ih je zatvorio, ali su se oni razvijali i dalje. Jedan nastavni čas nije samo period od 45 minuta (za vreme pandemije pola sata) kada treba samo izučavati nastavne sadržaje. Stvaranje pozitivne atmosfere u odeljenju, podstaknute bilo kojim inicijativnim motivom, spominjanje segmenata iz ličnog iskustva, ukazivanje na značaj društvenih i prirodnih nauka u analizi jedne epidemije svetskih razmera, upućivanje prijateljskog osmeha svakom/oj učeniku/ci i otvoreno priznavanje da ni nastavnik/ca ne zna odgovor na sva pitanja, pružanje mogućnosti istraživanja na zajednički odabranu temu – neki su od načina da se približimo toj deci. Moraju da znaju da smo im mi, nastavnici/ce, pored porodice, glavni oslonac u životu.

Ja nisam samo predavačica. Ja sam i vaspitačica i spona između detinjstva i mladosti. Više nego ikada socijalne institucije imaju posla. Škole su otvorene za saradnju i spremne da pomognu, ali prolog i epilog drže stručna lica u svojim rukama. Pedagozi, psiholozi, sociolozi, vaspitači, medijatori treba da pripomognu i da iskoriste svoja znanja i iskustva kroz različite aspekte, da oslušnu „vapaj“ mladih da im je potrebna pomoć. Samo udruženim snagama možemo sagledati sve činjenice i preduprediti eventualne negativne posledice. Edukacija nastavnog osoblja po ovom pitanju može uroditi plodom. Dete ne sme da ćuti, mora da govori, da se brani, da luta, greši i pobeđuje, odrastanje je samo po sebi dovoljno teško. Treba pružiti pomoć i iz knjiga i iskustva izvući ideju koja će osvetliti put mladim kovid generacijama.

Olivera Stanković

Olivera Stanković

Olivera Stanković, nastavnica srpskog jezika i književnosti, zainteresovana za primenu IKT tehnologija u nastavi. Radi na promociji kulturne raznolikosti, međukulturalnog dijaloga i tolerancije učenika i učenica. Učesnica radionica u Briselu u okviru EU Schoolnet, članica Erasmus projekta, spoljna saradnica ZUOV-a, administratorka blogova. Kombinuje iskustvo sa inovacijama i zalaže se za interdisciplinarni pristup nastavi. Koautorka je priručnika za dodatni rad učenika/ca 7. i 8. razreda u izdanju Filološkog fakulteta u Beogradu.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?