15.06.2021

Personalni asistenti – tri godine kasnije

Najteže mi je bilo da napišem uvod za tekst koji sledi. Na momente mi se čini da je o usluzi personalne asistentencije sve rečeno, a nekada da, koliko god da govorimo, nije dovoljno.

Važno je na početku priče istaći da usluga personalnih asistenata funkcioniše od 2016. godine, bez prekida, što je veliki korak napred. Za sve nas koji živimo u gradovima u kojima postoji, ovaj servis predstavlja veliko olakšanje. Usluga personalne asistencije se pruža u Beogradu, a tu su i Sombor, Novi Sad, Šabac, Smederevo, Jagodina, Bor, Kragujevac, Čačak, Užice, Kraljevo, Niš, Leskovac i Velika Plana. Nažalost, u ostalim gradovima ova usluga ne postoji uprkos činjenici da je reč o jednom od osnovnih preduslova za samostalni život osoba sa invaliditetom.

Trenutno u Beogradu ima 78 korisnika, a 20 je na čekanju. Naravno, neki personalni asistenti odlaze za drugim poslom, neki korisnici se odlučuju za novog personalnog asistenta, negde je odluka da se prekine saradnja obostrana, dešava se i da se kod korisnika pojavi potreba za određenom uslugom koju dotadašnji asistent ne može da pruži. Sve je to sasvim u redu za jedan ovako dinamičan i otvoren servis. Učimo iz svakodnevnih iskustava.

Kako sam pisala u jednom od mojih prethodnih blogova Personalni asistenti – višestruka korist, sve što svako ljudsko biće svakodnevno radi u zavisnosti od sopstvenih interesovanja i potreba, ne razmišljajući o tome, rade i osobe sa invaliditetom. S tim da moraju dobro da se organizuju i da imaju adekvatnu podršku i pomoć. Neki mogu više toga da urade sami, neki manje. Nekima je dovoljna jedna osoba koja će im asistirati, nekima više. To zavisi od vrste i stepena invaliditeta.

Dakle, posao personalnog asistenta je da asistira osobi sa invaliditetom u onim aktivnostima koje ne može samostalno da obavlja. Personalni asistent na taj način omogućava osobama sa invaliditetom da, prema rečima Adolfa Ratzke, jednog od osnivača Evropske mreže sa samostalni život, „kompenzuju stvari koje im se čine teške ili nemoguće u svakodnevnom životu“.

Posle 20 godina ličnog iskustva, ostajem pri tome da pronaći odgovarajuću osobu koja će vam svakodnevno asistirati zaista nije ni malo jednostavno. Nacionalna služba za zapošljavanje objavi konkurs u okviru svojih opštinskih filijala, Centar za samostalni život objavi konkurs, dok korisnici/ce koriste svoje resurse, društvene mreže, prijatelje, poznanike. Do asistenata dolazimo na razne načine. To je proces čije trajanje i ishod niko ne može da predvidi.

Jedan od problema je bio i ostao obezbediti asistente „na čekanju“. Kako kažu u Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom, čak i kada Centar sprovodi obuku za veću grupu potencijalnih asistenata, često se dešava da, ukoliko odmah ne dobiju angažman, kandidati ubrzo krenu u potragu za drugim poslom. Dakle, u slučaju da asistent mora privremeno da odsustvuje, ne postoji neko ko bi ga zamenio na određeni period. Očekivano je da svi žele da rade i imaju punu platu.

Pandemija je dodatno unela pometnju, kao i u sve segmente života. Svi mi koji smo u servis uključeni na ovaj ili onaj način, znamo da se potrebe osoba sa invaliditetom ne mogu u nekom momentu isključiti, niti mogu da sačekaju bolja vremena. Zato je bilo potrebno odmah reagovati i rešavati probleme u hodu kako su u Centru za samostalni život i činili. Sve vreme su se trudili da, koliko je to bilo moguće, obezbede zaštitna sredstva za korisnike/ce i personalne asistente. Na početku vanrednog stanja je bilo problema da se asistentima obezbede propusnice za rad mimo policijskog časa. Osim toga, bila je neophodna i dodatna fleksibilnost da bi se korisnici/ce i asistenti uklapali u raspored prevoza koji je funkcionisao po striktnom rasporedu. Upravo zahvaljujući konstantnoj međusobnoj komunikaciji, dobroj saradnji i razumevanju, što je i inače ključ za uspešno funkcionisanje servisa, ni u ovom periodu nije dolazilo do prekida u radu.

Ipak, najteže je bilo onima koji su u toku pandemije došli u situaciju da menjaju asistente. Jedan od neophodnih koraka u procesu njihovog angažovanja bio je organizovanje obuke, a to nije bilo moguće zbog zabrane okupljanja. I sama sam se našla u ovoj situaciji. Nezavisno od  svega, stekla sam utisak da se na oglase više javljaju osobe ženskog roda, iako posao zaista jednako dobro mogu obavljati i muškarci. Moje pravo na personalnog asistenta nije bilo sporno, ali sama potraga je delovala kao nemoguća misija.

U tekstu Personalni asistenti – višestruka korist,  koji sam objavila 2017. godine, detaljnije sam pisala o tome šta posao asistenta podrazumeva. Naglasila bih ponovo – medicinsko znanje nije neophodno. Bez obzira na to što sam u razgovorima sa kandidatima uporno objašnjavala da mi je potrebna isključivo muška osoba za saradnju zato što je zbog vrlo specifičnog položaja mog tela i invaliditeta prilikom transfera neophodno da to bude neko jači, bilo je dosta ubeđivanja da ženska osoba može da me podigne pošto je „obučena medicinska sestra“.

Suština personalne asistencije je u tome da sami korisnici/ce obučavaju svoje personalne asistente. Na obuci koju organizuje Centar za samostalni život, oni dobijaju opšti prikaz, a mi – korisnici/ce odgovorni smo za objašnjenje na koji će nam način ta osoba konkretno asistirati. Ne postoji šablon prema kojem se asistira osobama sa invaliditetom. Potrebno je strpljenje, koncentracija, vreme da se međusobno upoznamo i naučimo kako da sarađujemo na najbolji mogući način. Važno je i da personalni asistent ume da sasluša i prilikom transfera fizički zaštiti i korisnika i sebe. Upravo je tu i zapelo kada jedan fizioterapeut nije uspeo da me prebaci sa kolica na krevet – odbijao je da sluša jasne instrukcije, komentarišući: „Pa, šta i ako padneš? I ovako si cela okoštala“.

Ovo ne pišem da izazovem sažaljenje, niti da navučem gnev prema bilo kome. Mi smo ti koji živimo sa svojim invaliditetom svakodnevno i najbolje znamo šta možemo, šta ne možemo, šta smemo, šta ne smemo. Fleksibilni smo po mnogim pitanjima, spremni za dogovor, ali saradnja mora biti obostrana.

Koliko su bitni odgovornost, ozbiljnost, toliko je važna i iskrenost. Personalni asistent je osoba koja pomaže osobi sa invaliditetom, što podrazumeva da kandidati/kinje moraju prijaviti sopstvene zdravstvene probleme ukoliko ih imaju. U suprotnom, neće moći da obavljaju posao ili će ugroziti kako korisnika/cu, tako i sebe, a to nam zaista najmanje treba.

Bilo je o ovoj temi članaka, priloga, gostovanja u medijima, a u svetu su snimani i zanimljivi filmovi. Može se mnogo saznati i naučiti ako se malo začeprka. Za sve one koji traže posao, personalnu asistenciju svakako vredi razmotriti kao jednu od opcija.

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi kao prevoditeljka i aktivistkinja je pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se bavila odnosima s javnošću, a prevodi i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. U medijima je prisutna u vezi sa temama o invalidnosti i retkim bolestima. Njeni tekstovi su objavljivani u sklopu „Jeleninog kutka” kao deo medijske kampanje „Bolji smo zajedno”, u časopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu Presstiž i stručnim casopisima CM i Hereticus.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?